Posle 30 godina rada u Banovini, ostala bez posla i jubilarne nagrade

Početkom decembra 2025. godine, mnogi zaposleni u pokrajinskoj administraciji dobili su rešenja da su neraspoređeni, da bi početkom ove godine dobili rešenja da više nisu u radnom odnosu. Među njima bilo je i članova opozicionih stranaka, ali čini se da se uglavnom radi o nestranačkim kadrovima, od kojih su neki proveli i više od četvrt veka u Banovini. Nekima od njih najveći greh je to što su bili viđeni na studentskim protestima, a nekima što jednostavno – nisu imali nikakvu zaleđinu.

Jedna od njih je i naša današnja sagovornica Marija Kovač koja se zaposlila na određeno u Izvršnom veću Vojvodine davne 1996. godine, tako što je došla sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje. 

– Nisam došla do posla preko političke stranke i nisam imala nikakve urgencije. Primljena  sam u Pokrajinski sekretarijat za nacionalne manjine koji je vremenom menjao naziv. Sistematizacije su  se radile svake godine, ali poslovi su ostajali uglavnom isti – kaže Marija.

Gopođa Kovač je daktilograf prve A klase, a po obrazovanju je prehrambeni tehničar, ali je usavršavanjem stekla sertifikate iz nekoliko oblasti.

Nakon porodiljskog odsustva, 2001. godine odlukom tadašnjeg sekretara Tamaša Korheca primljena je u stalni radni odnos.

Političke prilike u Srbiji su se tokom godina menjale, ali radno mesto naše sagovornice nikad nije bilo ugroženo. 

Nakon pada nadstrešnice i početka studentskih protesta, atmosfera u pokrajinskoj administraciji se promenila. 

– Bila je negativna energija. Primetila sam da su dolaskom Maje Gojković, izlaz gde se održavaju sednice Vlade Vojvodine i koji spaja sa trećim spratom, zatvorili i tu sada sedi obezbeđenje. Onda su počeli zaključavati i ulazna vrata kada bi protesti prolazili pored Banovine, jer su ,navodno, bojali da će zaposleni izaći da pozdrave studente. Kada su bili veći protesti, zgrada je bila prepuna policije. Atmosfera je zaista bila nepodnošljiva – priseća se Marija.

Priče o otkazima u pokrajini počele su da se spominju po hodnicima par meseci pre donošenja nove sistematizacije. Glasine su govorile o odeljenju za analitiku gde će biti premešteni oni koji će ostati bez posla.

– Govorilo se o tome da su već određeni ljudi koji će praviti spiskove onih koji će dobiti otkaz – napominje Kovač.

Kao neko ko je skoro trideset godina proveo u Pokrajinskoj vladi, Marija je znala mnoge tajne i kako se kadrovi dovode i obezbeđuju. Znala je kako se sistematizacije rade, to jest, nameštaju za podobne.

Mnogi su se već, pre talasa otpuštanja koji će uslediti, bili obezbedili. Liste sa imenima za otkaz pravili su i ljudi koji su preko politike došli do radnog mesta, pa su čak bili primorani da u određenom periodu deo plate zarađene u Pokrajini daju onima koji su im obezbedili radno mesto. 

Ubrzo su se na listama za novo odeljenje našli bivši sindikalci, članovi opozicionih stranaka, ali i zaposleni koji su išli redovno na studentske proteste.

– Ja nisam išla na proteste, ali jesam podržavala studente. Donirala sam studentima neke stvari, ali nisam se eksponirala. Moja plata je bila mala, 53 hiljade dinara i od toga sam i kredit otplaćivala – kaže naša sagovornica.

Međutim, ubrzo je i ona dobila rešenje da će biti premeštena u drugo odeljenje.

– Mene su rasporedili u grupu za lektorisanje. To je bilo tokom jeseni – navodi Marija.

Prvog decembra dobili su rešenja da su neraspoređeni.

– Posle mese dana nam je rečeno da se grupa gasi. Ne napisano, nego rečeno. Znači nije bilo pisanog traga. Prvo smo bili prebačeni u tu grupu, a onda su je naknadno ugasili. Znači sve su smisleno uradili. Ja to tako logički povezujem – smatra Kovač.

Jedna koleginica je tada rekla sekretaru da im daju napismeno da ne moraju dolaziti na posao i da neće snositi nikakvu odgovornost zbog toga i da mogu da uzmu lične stvari.

– Imala sam puno stvari na poslu jer sam bila podstanar. Meni je zgrada Banovine bila druga kuća, ja sam dosta tu i dokumenta i svašta držala. Dakle, morala sam iz više puta da dolazim – ističe Kovač.

Međutim, ispostavilo se da to nije išlo tako lako, već je bilo mučno i neprijatno.

– Sa mnom je išao radnik obezbeđenja i prvi put je išla i pomoćnica sekretara. Sve vreme su me pratili. Nisu mi dozvolili normalan pristup kancelariji, ili računaru, a ja sam još uvek bila zaposlena, iako sam bila neraspoređena. Tako je bilo četiri puta, sve dok nije reagovao sindikat. I onda me više nisu maltretirali. Trideset godina sam radila tamo i doživela sam tako nešto, što me je veoma uznemirilo – priča potrešenim glasom naša sagovornica.

Ipak, uspela je da sretne Roberta Otota potpredsednika Pokrajinske vlade i pokrajinskog sekretara za obrazovanje.

– Rekla sam mu u oči: Dobar dan, gospodine sekretaru. Još jednom da Vam se zahvalim za ovo što ste uradili, potpisali ste ova rešenja. To je meni zahvalnost za 30 godina lojalnosti. Ali Vi, gospodine sekretaru, nikada u svom životu nećete navršiti 30 godina radnog staža poštenim radom. Hvala i doviđenja i prijatno – priseća se Marija.

Posle toga, bila je još samo nekoliko puta u Banovini. 

Rešenje o prestanku radnog odnosa dobila je poštom negde sredinom januara. U njemu je pisalo da zaposlenoj prestaje radni odnos po sili zakona 1. februara 2026. godine, jer bila je proglašena “neraspoređenom”, a po zakonu, ako se u tom statusu ne rasporedi u roku od 2 meseca – radni odnos prestaje.

Marija nije planirala da pravdu potraži na sudu, jer smatra da možda zakonski i nema osnova za tužbu. Dok je sa otpremninom bila zadovoljna. 

Međutim, ona je očekivala jubilarnu nagradu za trideset godina rada u Pokrajinskom sekretarijatu. 

Šok je usledio kada je saznala da joj je odbijena jubilarna nagrada uz obrazloženje da joj je radni odnos prestao pre nego što je navršila puni staž.

Po evidenciji Pokrajine, Marija Kovač je imala 29 godina, 11 meseci i 29 dana staža. Dakle, falio joj je jedan dan.

Kolektivni ugovor, član 57 za organe pokrajinske uprave jedinice lokalne samouprave jasno se navodi da se jubilarna nagrada isplaćuje za deset, dvadeset, 30, 35 i 40 godina. 

U Marijinom slučaju to je oko 190.000 dinara.

– Namerno su to uradili da mi ne bi isplatili jubilarnu nagradu. Bila sam veoma razočarana. Predala sam žalbu Žalbenoj komisiji APV zbog toga – smatra.

Međutim, komisija je odbila njenu žalbu i Mariji je sad preostalo samo da se obrati Upravnom sudu. 

Naša sagovornica nakon gubitka posla, od dela otpremnine otplaćuje kredit, a ostatak namerava da uloži u otvaranje mini kopirnice i štamparije, ali nudila bi i administrativne usluge, pomaganje pri pisanju ugovora i podnesaka.

Marija danas ima 58 godina, razvedena je, ima dvoje odrasle dece i dva unuka. 

Nakon 30 godina rada u Pokrajinskoj vladi, vratila se tamo odakle je i došla u zgradu Banovine. Na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje.