Poslednji intervju Jovana Soldatovića, autora spomenika "Porodica": Povređuje me kad se kalkuliše sa Srebrenicom i Jasenovcem

Poslednji intervju Jovana Soldatovića, autora spomenika "Porodica": Povređuje me kad se kalkuliše sa Srebrenicom i Jasenovcem

Od 21. do 23. januara 1942. godine, Novi Sad je krvario, kao nikad u svom postojanju. Mađarska vojska i žandarmerija su tokom Novosadske racije učinile neviđen pokolj i zverski pobile na hiljade ljudi. 

Trideset godina kasnije, na dan kad je Novi Sad oslobođen od fašizma, 23. oktobra 1971. godine, otkriven je Spomenik žrtvama fašizma (Porodica), delo jednog od najznačajnih jugoslovenskih vajara i humaniste Jovana Soldatovića (1920–2005).


Ovaj izuzetni umetnik je ceo svoj stvaralački opus od više stotinu postavljenih skulptura i spomen obeležja, posvetio borbi za mir i humanizaciju života na našoj planeti. Iza sebe je ostavio 65 godina bogatog stvaralaštva, a njegove dostojanstvene i gorde skulpture uspravno stoje na ravnicama i brežuljcima i opominju da čovečanstvo može da opstane samo u miru. 

Davne 1968. godine u godini prava čoveka, novosadski stvaralac je pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i tadašnjeg generalnog sekretara U Tanta, u prilog povelji Ujedinjenih nacija u borbi za prava svih naroda i pojedinaca, velikom izložbom na Petrovaradinskoj tvrđavi, na kojoj je dominirala skulptura figure sa mrtvim detetom visine 10 metara, osudio zločin atomske kataklizme u Hirošimi i Nagasakiju. Snagom svog dara i neverovatnim radnim elanom Soldatović je uvek reagovao na društvena dešavanja u svetu i do kraja svog života nije prestajao da apeluje na ljudski razum i savest.

Svoj poslednji intervju, samo nekoliko meseci pre nego što će napustiti ovaj svet, dao je za magazin "Anziskarta". Razgovor s ovim genijalcem prenosimo u celosti.

− Imam dobru skulpturu Don Kihota, ali sebe ne doživljavam kao Servantesovog junaka. Još 1972. godine preplavio sam Petrovaradinsku tvrđavu skulpturama ljudskih lobanja u umetničkoj akciji "Dođe li rat, odoše ljudi", ali nisam bio zadovoljan učinkom. Pravim samo one ličnosti koje su kompletni ljudi, poput Arsenija Čarnojevića, Konfučija ili nekih pesnika. Sve sam ih izradio, shvatajući da nije imalo dosta efekta to što sam želeo mir u svetu. Na Igmanu i dalje stoji jelen, u Jajcu šest srna, a u Slovengradecu poljubac. Samim tim što te skulpture nije niko srušio, dovoljno govori o mom načinu mišljenja i delovanja. Njihov sadržaj je inspirativan, a ne provokativan i verujem da sam učinio koliko sam mogao. Ostao je neki trag – rekao je Soldatović.



Borba za mir izgleda traje neprekidno?

Povređuje me kad se sa kalkulacijama govori o Srebrenici i Jasenovcu. Možda sam pritisnut nezadovoljstvom zbog ljudi prepunih sebe, ali biću najsrećniji ako se realizuje legat, jer imam nameru da sve stvari ostavim Novom Sadu. Pre 12 godina dodeljena mi je pogodna i interesantna zgrada na Tvrđavi. U tom objektu treba da se nadogradi sprat i izbaci zemljani krov, pa će se ukupno dobiti 300 kvadratnih metara. Tu će se nalaziti sve moje velike skulpture, pa će ih valjda neko proučavati. Predlažem da se prave razmene sa stranim izlagačima, organizuju kursevi vajanja ili fresknog slikarstva i tako bi se legat u stalnom kontaktu sa životom održavao.

Skoro ceo radni vek proveli ste u Novom Sadu.

− Opredelio sam se da na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu skončam, da vežem sebe životom i stvaralaštvom za ovaj grad i nadam se da to činim uspešno već pola veka. Rođen sam u Fruškoj gori, a sa njenih brežuljaka i vinograda fascinirala me je širina bačkih ravnica, a posebno Tvrđava i Novi Sad. Tvrđava kao prirodno utvrđenje me je opčinila i provocirala, pa sam sa nekoliko kolega početkom pedesetih godina prošlog veka odlučio da je osvojim. Uspeli smo da fortifikacijski objekat pretvorimo u poligon kulture i umetnosti. Od tada je na Tvrđavi otvoreno na stotine ateljea, a prvih desetinu godina dešavale su se velike kulturne dogodovštine. Na Tvrđavi je rođena ideja o galeriji savremene umetnosti, savetovali smo se kako da izgleda gradski muzej, učestvovali u stvaranju Sterijinog pozorja, pokrenuli inicijativu da se napravi zavičajna zbirka. Mnogo smo doprineli da Tvrđava bar jedno vreme bude epicentar kulture.



Petrovaradinska tvrđava je vaš život?

− Kako da ne! Vezao sam se za nju i zadovoljan sam svojim životom. Nisam mnogo lutao, rezultati nisu fascinantni, ali su dovoljno prisutni. Novi Sad je izrastao kao predgrađe Tvrđave i nezamisliv je bez nje. Početkom tridesetih godina prošlog veka, kao dete bio sam oduševljen urbanističkim zahvatima koji su se odvijali u Novom Sadu, pa sam u prvi mah poželeo da studiram arhitekturu. Čak sam i upisao fakultet, ali me je odbilo građenje u kulama i gajbice za stanovanje, a sticajem okolnosti sam i mobilisan. Tako sam sazreo u želji da ne budem arhitekta, već da beležim ono što se dešavalo protiv čoveka, da budem vajar koji neće ilustrovati zločine, već će zbog zločina ostavljati humane poruke. Na svoju sreću i zadovoljstvo sad mogu da govorim o koloseku u svom životu i mislim da sam ostao dosledan tome.

Bez potpisa na javnom spomeniku

− Period devedesetih godina prošlog veka je najuočljiviji u mom stvaralačkom radu, jer sam uvek vajao mimo konkursa. Radio sam ono što se meni činilo da kao čovek mogu da kažem. U tim ratnim godinama kada su političke stranke postavljale merila i niko nije gledao opšti kulturni interes, moj način rada bez konkursa došao je do izražaja. Niko me nije finansirao, a sticajem okolnosti moja tehnika je omogućila da lako ostvarim izraz, pa zbog toga neki misle da mi je krizno desetleće najplodniji i najzreliji period. Spomenuo bih da se nikad nisam potpisao na javnom spomeniku, jer nemam tu sujetu. Kad napravim nešto, onda sam rekao, a ako izvajam pravu stvar ona će trajati i ako govorim na svoj način on će biti prepoznatljiv – objasnio je Soldatović.


Kakav je Novi Sad za vas?

− Imao sam sreće da još 1948. godine posetim Pariz i druge evropske centre. Divio sam i uživao u svemu što sam video, ali već posle mesec dana želeo sam da se vratim u Novi Sad i nisam osećao da sam u nekoj provinciji. Novi Sad je gnezdo iz kojeg izlećem i u nama ovde živi neka široka mogućnost. Verujem da će Novosađani dobro prosperirati, jer je ostao taj duh Novog Sada, a njegovi građani su tolerantni i kulturno se ponašaju. Na mladima svet ostaje i ja sam optimista, jer ovde zaista ima talentovanog sveta i mnoštvo školovanih ljudi. Imamo izvanredan Dunavski park, puno zelenih površina, neke građevine su zadivljujuće, ovde je niz galerija i muzeja. Zbirke Pavla Beljanskog i Rajka Mamuzića su posebne. U Novom Sadu ima šta da se vidi. Mogao sam da ostanem u Beogradu, ali sam ga napustio, jer jednostavno volim Novi Sad.


Postoji li neki recept za vitalan život i uspešan stvaralački rad?

Sa 14 godina popeo sam se na Triglav i tada sam postao svestan nečega. Sa vrha sam ispod sebe sagledao oblake i male kuće i shvatio da sam nešto savladao za svoje samozadovoljstvo. Penjanje je bilo poseban rizik jer me niko nije platio da to uradim. Taj poduhvat me je oprirodio da nadalje idem kroz planine i svako penjanje za mene je imalo poseban doživljaj. Shvatio sam da je čoveku najveće zadovoljstvo kad doživi neku svoju pobedu. Posle Triglava nisam morao da čekam da neko izmisli kompoziciju koja će se postaviti u Žablju. Samo su mi rekli da je tu počelo skupljanje ljudi za strašnu Novosadsku raciju. U meni se rodila vertikala, uzdizanje, koja predstavlja savladavanje visine kroz strahove i teškoće. Sve se nametnulo i napravio sam žabaljsku skulpturu. Kod mene postoji određeni ritam, kad ustajem, jedem i ležem, skoro uvek sve se poklapa u minut. Kod ljudi je važno da osvoje taj ritam rada, a to se jedino može ako voliš to što radiš, a ne da je prinuda u pitanju. Mladima bih savetovao da kad se upišu na fakultet, neka im i godina propadne, ako shvate da nisu na pravom putu. Treba da rade ono što će voleti i da su spremni da se žrtvuju, a onda se stvori unutrašnja satisfakcija, koja se ne naplaćuje, jer vremenom sve mora doći na svoje mesto.

Dejan Ignjić

Oceni vest:
37
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Milan

    pre 2 dana i 10 sati

    E moj čika Jovo…da sad vidiš tvoju Tvrđavu i tvoj Novi Sad zanemeo bi…

    Oceni komentar:
    0
    7
  • Filozof Đole

    pre 2 dana i 9 sati

    Ne kaže se džabe, da veliki duhovi putuju u prošlost da bi se ponovo rodili, a da kažnjeni idu u budućnost. Jer je kvalitet i uživanje života veće u prošlosti.
    Vreme je kružnica, jer je jedino tako obezbeđena beskonačnost.
    Što nam istovremeno garantuje ponovno rađanje i predodređenost događaja,
    Pa ih iz tih razloga možemo predviđati i "gatati".
    Od događaja iz tačke A možeš jedino u događaj u tački B.
    Brže ili sporije, uz dilataciju putanje, svejedno je. Događaj B neće biti izmenjen zbog toga.

    Oceni komentar:
    0
    2
  • Nekadasadjnin

    pre 1 dan i 19 sati

    Lepo je i za svaku pohvalu da ste se setili Jovana Soldatovica, po mom misljenju najboljeg vajara koga smo imali u proslom veku. Pozdrav.

    Oceni komentar:
    0
    3