PREVENTIVOM PROTIV NASILNIKA: Policija ima nova ovlašćenja u slučaju nasilja u porodici

Piše: Boban Pavlović, master kriminalista

Svedoci smo sve većeg broja slučajeva porodičnog nasilja u Republici Srbiji. Razlozi zbog kojih dolazi do istog su različiti, a najčešće su to ekonomske i socijalne prilike u porodici, mada neretko se nasilju pribegava i zbog ličnih pobuda nasilnika. Takođe, način ispoljavanja nasilja u porodici je raznolik. Ono može da se ispoljava kroz psihičko maltretiranje, ekonomsko onemogućavanje uživanja žrtvinih prava, pa sve do fizičkog i seksualnog iživljavanja, koje se ponekad završi i tragično po žrtvu.

Prema nezvaničnim informacijama, u 2016. godini je od nasilja u porodici život izgubilo 30 žena, a u poslednjih 10 godina, čak 327. Koliko god da u slučaju nasilja u porodici želimo da budemo objektivni i ispoštujemo načelo rodne ravnopravnosti, možemo slobodno reći da su žrtve ovog krivičnog dela najčešće žene. Nije zanemarljiva ni tamna brojka ovog kriminaliteta, gde su muškarci žrtve, nadasve, psihičkog nasilja, ali iz ličnih razloga ne žele da to prijave nadležnim institucijama. Govoreći o muškarcima žrtvama nasilja u porodici, ne možemo a da ne spomenemo pojavu do koje često dolazi posle dugogodišnje psihičke torture žene nad muškarcem, a to je da "žrtva postane nasilnik", koja se najčešće završi smrću.

Nasilje u porodici je vremenom dobijalo značajnije mesto i sve veću pažnju u kriminalnoj politici Republike Srbije, što dokazuju izmene krivičnog zakonodavstva u ranijem periodu, pa i donošenje posebnog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici koji stupa na snagu 1. juna 2017. godine. Ovim se želelo ukazati na to da nasilje u porodici, kao čest fenomen u društvu, nije samo stvar porodice, bračnih drugova ili drugih osoba koje mogu da budu žrtve ili izvršioci istog, već da je potrebno sistemsko i sinergično delovanje različitih državnih organa i ustanova, kao i raznih drugih udruženja, vladinih i nevladinih organizacija, u sprečavanju i suzbijanju te savremene pošasti društva. Nasilje u porodici, pored terorizma, čiji su napadi sve češći u svetu, takođe fenomen koji odnosi mnoge živote i koji zavređuje posebnu pažnju svih institucija.

Istorijski posmatrano, u početku se kod krivičnog dela Nasilja u porodici davala mogućnost žrtvi da odluči da li će se, na njen predlog, krivično goniti učinilac, dok je poslenjim izmenama Nasilje u porodici krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, gde gonjenje i dokazivanje u postupku preduzima osnovni javni tužilac, koji je nadležan za krivično gonjenje izvršilaca ovog krivičnog dela.

Novim Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, kao što sam naziv kaže, intencija zakonodavca je bila da se spreči da uopšte do njega i dođe ili ukoliko pak i dođe, da se spreči njegovo ponavljanje. U tom smislu se i vrše procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici.

Ovim Zakonom policijski službenici su dobili nova ovlašćenja, posebno u delu koji se odnosi na izricanje "hitnih mera" nasilniku (član 17 Zakona). Hitne mere koje mogu da se izreknu nasilniku od strane policijskog službenika koji je završio specijalizovanu obuku u cilju sprečavanja nasilja u porodici i pružanja zaštite žrtvama nasilja (u daljem tekstu nadležni policijski službenik), su: mera privremenog udaljenja učinioca iz stana i mera privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj. Do sada bilo koju zaštitnu meru ili meru bezbednosti, pa i mere zaštita od nasilja prema Porodičnom zakonu, mogao je izreći samo sud u prekršajnom, krivičnom ili u nekom od parničnih postupaka. Sada je data mogućnosti i nadležnom policijskom službeniku, da nakon prikupljenih obaveštenja o događaju i nakon procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici, nasilniku izrekne jednu ili obe hitne mere kumulativno.

Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici je posebno naglašena preventivna aktivnost državnih organa, posebno policije, jer osim postupanja kada se desi nasilje, nadležni policijski službenik će procenjivati rizik neposredne opasnosti od nasilja u porodici. To znači da će u konkretnom slučaju proceniti da li će doći do nasilja u porodici, ili da li će se nasilje ponoviti, pa ako na osnovu svih okolnosti slučaja proceni da može doći do nasilja, isti će izreći jednu ili obe hitne mere predviđene ovim zakonom.

Od ovog Zakona su izuzeti svi maloletni učinioci krivičnog dela Nasilje u porodici, jer se na njih primenjuje Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica kao lex specialis.

Prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, nasilje je svaki akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učionioca prema licu sa kojim se nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom odnosu ili partnerskom odnosu ili prema licu sa kojim je krvni srodnik u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do drugog stepena ili sa kojim je srodnik po tazbini do drugog stepena ili kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj ili prema drugom licu sa kojim živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu. Nekada je, pre donošenja ovog Zakona, u Porodičnom zakonu bilo određeno ko se sve smatra članom porodice. U slučaju bivših vanbračnih i bračnih partnera, u dosadašnjoj sudskoj praksi, da bi postojalo krivično delo Nasilje u porodici, bilo je potrebno da su partneri imali bar jedno zajedničko dete. Ukoliko se neki oblik nasilja ispoljavao između bivših bračnih i vanbračnih partnera, a koji nisu imali zajedničku decu,  događaji bi se podvodili pod obeležje bića drugih  krivičnih dela, a ne krivičnog dela Nasilje u porodici. Takođe, praksa pravosudnih organa se zasnivala na tome da je potrebno trajnije preduzimanje nasilja prema članu svoje porodice, tačnije da ono bude kontinuirano i ponovljeno, kako bi uopšte postojalo krivično delo Nasilje u porodici. Novim Zakonom je propisano da je dovoljan samo jedan akt koji predstavlja akt nasilja u porodici, da bi ovo krivično delo postojalo ili u najmanju ruku, da bi došlo do adekvatnog reagovanja policijskih službenika u cilju sprečavanja daljeg nasilja. Nadamo se da će novim Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici biti promenjena i praksa pravosudnih organa u cilju sprečavanja svakog oblika nasilja u porodici, a sve u cilju zaštite žrtava istih.

Za sprečavanje nasilja u porodici, pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama ostalih krivičnih dela iz ovog Zakona (član 4), nadležni su policija, javno tužilaštvo, sudovi opšte nadležnosti i prekršajni sudovi, kao i nadležni državni organi, i centri za socijalni rad, kao ustanove. Bitno je naglasiti da se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici primenjuje u krivičnim postupcima za sledeća krivična dela: proganjanje (novo krivično delo, član 138a KZ), silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad detetom, obljuba zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, polno uznemiravanje (novo krivično delo, član 182a KZ), podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije,  prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnih lica za pornografiju, navođenje deteta na prisustvovanje polnim radnjama, zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, nasilje u porodici, nedavanje izdržavanja, kršenje porodičnih obaveza, rodoskrvnuće, trgovina ljudima i druga krivična dela ako su ista posledica nasilja u porodici.

Sudski postupci koji su uređeni Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici jesu postupci za produženje hitnih mera, postupci za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici predviđenih Porodičnim zakonom, i prekršajni postupci predviđeni u članu 36 Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Inače, postupci za krivično delo Nasilje u porodici iz člana 194 Krivičnog zakonika, kao i druga krivična dela pobrojana u članu 4 Zakona o sprečavanju nasilja u porodici vode se prema važećem Zakoniku o krivičnom postupku, s tim što se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici odnosi, pre svega, na izricanje i produženje hitnih mera učiniocu, izricanje mera zaštite od nasilja u porodici i prekršajna odgovornost određena Zakonom.

Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici je propisana dužnost svakog, posebno odgovornih lica u državnim i drugim organima, organizacijama i ustanovama, da prijave svako nasilje u porodici policiji ili javnom tužiocu, da reaguju na isto, da ne opstruišu prijavljivanje ili reagovanje na svako saznanje o nasilju u porodici ili neposredne opasnosti od njega, jer im zauzvrat preti prekršajna sankcija od  50.000 do 150.000 dinara. Posebno o ovome treba da vode računa sve nadležne institucije (policija, javni tužilac, centar za socijalni rad, sud) koji najneposrednije utiču na sprečavanje nasilja u porodici.

Da su prema novom Zakonu povećana policijska ovlašćenja, potvrđuje i odredba Zakona koja se odnosi na to da je javni tužilac kome je prijavljeno nasilje ili neposredna opasnost od njega dužan da prijavu odmah prosledi policijskim službenicima, kako bi oni o tome obavestili nadležnog policijskog službenika. Postupanje policijskih službenika i nadležnog policijskog službenika u slučaju nasilja u porodici propisano je u članovima 14, 15 i 16 Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Policijski službenici su dužni da odmah obaveste nadležnog policijskog službenika o svakom nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega, nezavisno od toga kako su za to saznali. Takođe, imaju pravo da sami ili na zahtev nadležnog policijskog službenika, dovedu mogućeg učinioca u nadležnu organizacionu jedinicu policije, rad vođenja postupka (član 14, stav 1 Zakona). Izraz "mogući učinilac" je iz više razloga određen u zakonskim odredbama. S jedne strane, da se ispoštuje jedno od osnovnih krivičnoprocesnih načela, a to je prezumpcija nevinosti, a s druge, da bi se sprečila bila kakva mogućnost da do nasilja u porodici dođe, na osnovu procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici nadležnog policijskog službenika.

U Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici propisan je razlog dovođenja, a to je „radi vođenja postupka“, bez naznačenja o kakvom postupku je reč. Poznato je da su u pravnoj nauci poznati sledeći postupci: krivični, prekršajni, parnični i vanparnični. Tumačenjem se može zaključiti da je razlog dovođenja u nadležnu policijsku ispostavu "mogućeg učinioca" i zbog procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici od strane nadležnog policijskog službenika. To znači da do nasilja još uvek nije ni došlo, pa je u cilju takve procene potrebno da se ipak propiše i mogućnost dovođenja i vođenja nekog postupka. Policijski službenici bi u slučaju dovođenja "mogućeg učinioca", radnje dovođenja preduzimali prema članu 83, stav 1, tačka 6 – dovođenje bez pisanog naloga, ako je dovođenje ili privođenje određeno drugim zakonom. Od 1. juna 2017. godine se „drugim“ zakonom ima smatrati i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. U drugim slučajevima dovođenja bez pisanog naloga policijski službenici su dužni da poštuju sve ostale uslove navedene u članu 83 Zakona o policiji.

Dalje, zadržavanje u nadležnoj organizacionoj jedinici policije, radi vođenja pomenutog postupka, može trajati najduže 8 časova. Ovo zadržavanje je blaže po svim parametrima u odnosu na ono propisano Zakonikom o krivičnom postupku, Zakonom o prekršajima, pa i Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima. Takođe, i ovo je moralo biti ekplicitno propisano, da ne bi dolazilo do povređivanja osnovnih ljudskih prava i sloboda u postupku koji se vodi od strane policijskih službenika. Prilikom osmočasovnog zadržavanja u prostorijama organa unutrašnjih poslova, mogućem učiniocu će se omogućiti kontakt i korišćenje usluga branioca i pravne pomoći u skladu s pozitivnopravnim propisima Republike Srbije. Dokaz da u postupku pred nadležnim policijskim službenikom mogući učinilac još uvek nema status osumnjičenog, jeste i stav 3 u članu 14 Zakona kojim se omogućava da isti ostvari kontakt i koristi usluge branioca, kao i pravnu pomoć, a što je dostupno bilo kom građaninu koji nema pravničko znanje. Mora da se napomene da se ovde radi o postupku procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici, jer ukoliko do nasilja u porodici i dođe, primenjivaće se odredbe Zakonika o krivičnom postupku u delu obaveznosti odbrane i ostale odredbe.  

Nadležni policijski službenik mora da mogućem učiniocu pruži priliku da se izjasni o svim bitnim činjenicama, da prikupi potrebna obaveštenja od drugih policijskih službenika, da odmah proceni rizik neposredne opasnosti od nasilja u porodici i da izrekne hitnu meru za sprečavanje nasilja u porodici, ukoliko budu ispunjeni svi zakonski uslovi. Ukoliko mogući učinilac nije doveden u nadležnu organizacionu jedinicu policije, nadležni policijski službenik procenjuje rizik odmah nakon obaveštenja o nasilju, ili neposrednoj opasnosti od njega, koje dobije od policijskih službenika. Pre okončanja postupka procene rizika, nadležni policijski službenik može zatražiti mišljenje centra za socijalni rad.

Ozbiljnost i brzina reagovanja na svako nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega potvrđuju svi rokovi propisani Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, koji su znatno kraći nego kod drugih oblika društevno neprihvatljivih i kažnjivih ponašanja. Na primer, propisano je da se procena rizika izvrši u što kraćem roku. Zakonom je exempli causa propisano na koje okolnosti i činjenice će nadležni policijski službenik obratiti posebnu pažnju prilikom procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici. Tako Zakon propisuje kao važnu činjenicu da li je mogući učinilac ranije ili neposredno pre procene rizika učinio nasilje u porodici i da li je spreman da ga ponovi, da li je pretio ubistvom ili samoubistvom, da li poseduje oružje, da li je mentalno bolestan ili zloupotrebljava psihoaktivne supstance, da li je sukob oko starateljstva nad detetom ili oko načina održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja koji je mogući učinilac, da li je mogućem učiniocu izrečena hitna mera ili određena mera zaštite od nasilja u porodici, da li žrtva doživljava strah i kako ona procenjuje rizik od nasilja. Na osnovu iznetog može se zaključiti da se za procenu rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici uzimaju sve objektivne i subjektivne okolnosti, ali je od izuzetne važnosti žrtvino stanje straha i lična procena rizika.

Tako prikupljena obaveštenja o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega, s procenom rizika u slučaju neposredne opasnosti od istog, nadležni policijski službenik dostavlja osnovnom javnom tužiocu na čijem području se nalazi prebivalište, odnosno boravište žrtve, kao i centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju. Ukoliko policijski službenik ustanovi postojanje opasnosti koja nije neposredna, sva dostupna obaveštenja o nasilju u porodici ili opasnosti od njega i svoju procenu rizika dostavlja nadležnom tužilaštvu i centru za socijalni rad (član 16 Zakona).

U članu 17. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici propisana je forma izricanja hitnih mera nasilniku od strane nadležnog policijskog službenika i on njih izdaje u formi naređenja. Propisana je i sadržina pisanog naređenja kojim se izriče hitna mera, te između ostalog ono sadrži i obavezu lica kome je izrečena hitna mera da se po njenom isteku javi policijskom službeniku koji ju je izrekao. Ovde se može postaviti pitanje da li je dovoljno da se javi u nadležnu organizacionu jedinicu policije ili baš onom policijskom službeniku koji je izrekao jednu ili obe hitne mere. To naređenje se uručuje licu prema kome je hitna mera izrečena, gde je, ukoliko lice odbije da primi isto, nadležni policijski službenik dužan da sastavi belešku o tome, te će se naređenje smatrati uredno uručenim. Sa svim spisima, nadležni policijski službenik odmah posle uručenja naređenja isto dostavlja osnovnom javnom tužiocu, centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju, a žrtvu nasilja pisano obaveštava o vrsti hitne mere koja je izrečena. Hitna mera koju izriče nadležni policijski službenik traje 48 časova od uručenja naređenja.

Javni tužilac, kada dobije sve potrebne spise u vezi s nasiljem u porodici ili neposredne opasnosti od njega, proučava i vrednuje procenu rizika nadležnog policijskog službenika. Ako ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, javni tužilac je dužan da u roku od 24 časa od uručenja naređenja licu kome je izrečena hitna mera, osnovnom sudu podnese predlog da se hitna mera produži za još 30 dana. O predlogu za produženje hitne mere odlučuje sudija pojedinac i na taj postupak se primenjuje zakon kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Sudija u roku od 24 časa od prijema predloga donosi rešenje o predlogu, i to bez održavanja ročišta, kojim može da prihvati predlog i produži meru ili da odbije predlog kao neosnovan. Na ovo rešenje osnovni javni tužilac ili lice kome je izrečena hitna mera imaju pravo žalbe višem sudu u roku od 3 dana od dana prijema rešenja, a sve preko osnovnog suda koji je doneo rešenje. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Osnovni sud, kada primi žalbu, dužan je da je, u roku od 12 časova, sa svim spisima dostavi višem sudu. Po žalbi odlučuje veće od troje sudija u roku od tri dana od dana prijema žalbe od osnovnog suda. Viši sud može odbiti žalbu i potvrditi rešenje osnovnog suda ili usvojiti žalbu i preinačiti rešenje osnovnog suda. Ne postoji mogućnost da viši sud ukine rešenje i predmet vrati osnovnom sudu na ponovno postupanje.

Prilikom odlučivanja o produženju hitne mere privremenog udaljenja učinioca iz stana, lice kome je ista izrečena može u pratnji policijskih službenika uzeti neophodne lične stvari iz stana.

Za svako kršenje hitne mere od strane lica kome je ona izrečena propisana je prekršajna odgovornost i može mu se izreći kazna zatvora do 60 dana ukoliko prekrši hitnu meru koja mu je izrečena, odnosno produžena.

Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici propisana je dužnost svakoga ko ima saznanja o izvršenom krivičnom delu određenom ovim zakonom da isto prijavi policiji ili javnom tužiocu. Propisivanje ove dužnosti u članu 22 Zakona, kao i one u članu 13, stavu 1, bez odgovarajuće sankcije za propuštanje dužnosti prijavljivanja nasilja u porodici, može se smatrati nepotrebnim i suvišnim. Mada, opravdanje za takvo određenje može da se potraži u tome da je intencija zakonodavca bila da se podigne svest u društvu i poveća empatija okoline, pripisivanjem nečega kao dužnost i moranje. Jer sve što je dužnost i moranje, pa se po tome ne postupi, zahteva makar moralnu sankciju, a to je u ovom slučaju jedino i moguće.

Kroz rad je pomenuta grupa za koordinaciju i saradnju. Grupu za koordinaciju i saradnju činiće predstavnici osnovnih javnih tužilaštava, policijsih uprava i centri za socijalni rad, sa područja za koje se grupa obrazuje. I pre stupanja na snagu ovog Zakona, u Policijskoj upravi u Novom Sadu je uočena dobra saradnja na ovom planu, te se na svakih 15 dana održavao sastanak navedenih predstavnika u prostorijama centra za socijalni rad, kako bi se ustanovila jedinstvena praksa nakon što Zakon stupi na snagu 1. juna 2017. godine. Ona će se prema Zakonu formirati na području svakog osnovnog javnog tužilaštva i razmatraće svaki slučaj nasilja u porodici koji nije okončan pravosnažnom sudskom odlukom u građanskom ili krivičnom postupku, donositi individualni planovi zaštite i podrške žrtvama i predlagati mere za okončanje sudskih postupaka nadležnom javnom tužilaštvu. Grupa će doneti svoj poslovnik i održavaće sastanke najmanje jednom u 15 dana, gde po potrebi mogu prisustvovati predstavnici obrazovnih, vaspitnih i zdravstvenih ustanova i Nacionalne službe za zapošljavanje, predstavnici drugih pravnih lica, udruženja i pojedinci koji pružaju zaštitu i podršku žrtvama. Svi članovi grupe moraju imati završenu specijalizovanu obuku, a grupom predsedava zamenik osnovnog javnog tužioca. Pomenutu specijalizovanu obuku za pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova sprovodi Kriminalističko-policijska akademija, dok za sudije i tužioce sprovodi Pravosudna akademija. Za sada u svakoj organizacionoj jedinici policije ima samo jedan policijski službenik koji ima završenu sprecijalizaciju u ovom domenu. Zbog učestalosti nasilja u porodici biće potrebno da se nastavi sa obukama i da se vrši edukacija i ostalih policajaca u svim organizacionim jedinicama policije da bi se na brz i efikasan način reagovalo i sprečilo nasilje.

Nesumnjivo je novim Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici zakonodavac želeo da spreči svako nasilje u porodici, da uopšte do njega i dođe, a ako pak i dođe, da se spreči njegovo dalje ponavljanje. Policija je ovim Zakonom dobila znatno šira ovlašćenja, koja naizgled podsećaju na sudijska, posebno u delu koji se odnosi na izricanje hitnih mera, a kojima se neposredno zadire u osnovna ljudska prava i slobode. Ovo je dobar početak sistemskog reagovanja na svaki oblika nasilja u porodici i odavno je poznato da to više nije porodična stvar, već problem koji zahteva zajedničko delovanje raznih državnih i nedržavnih institucija.

Nasilje nema opravdanja! Svakog nasilnika treba prijaviti policiji. Žrtve treba da skupe hrabrost i prijave svako nasilje, jer nisu same i uvek postoji izlaz iz toga. Niko nije dužan da trpi nasilje, posebno ne u porodici, koja je najvažnija zajednica ljudi koji se međusobno vole i poštuju i koja je srž svakog društva.

Boban Pavlović, master kriminalista, predsednik Glavnog odbora Strukovnog udruženja policije

Originalni izvor: www.sup.rs