Prof. dr Miroslav Milankov, ortoped: Imam tri ljubavi u životu i sve tri su na slovo O – odbojka, Olgica i ortopedija

Postoje operacioni stolovi u kojima se, i u zbilji, uvek nađe vremena za šalu. Postoje bolničke sobe u kojima, i pored bolova, uvek odjekuje smeh. Postoje i postojaće, dokle god njima bude koračao ovaj čovek.

Prof. dr Miroslav Milankov rođen je u Kikindi 17. aprila 1958. godine, u kući majke Ivanke i oca Žive. U šestom razredu osnovne škole doselio se u Novi Sad, gde je pohađao školu “Kosta Trifković”, zatim “Jovinu” gimnaziju, pa Medicinski fakultet koji mu je obeležio dalji tok života. Nekada odbojkaš nezainteresovan za školu, danas je jedan od vodećih specijalista za ortopedsku hirurgiju u našoj zemlji i uvaženi profesor katedre za hirurgiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Dva puta je bio upravnik Klinike za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju Kliničkog centra Vojvodine, a punu deceniju je bio šef katedre za hirurgiju.

Član je brojnih domaćih i internacionalnih naučnih asocijacija, autor više stotina naučnih radova, udžbenika i publikacija, dobitnik godišnje nagrade za naučnoistraživački rad Društva lekara Vojvodine-Srpskog lekarskog društva (DLV-SLD) za 2009. godinu i nagrade Sportskog saveza Vojvodine “Jovan Mikić Sparatak” za vrhunske sportske rezultate i dostignuća vojvođanskog sporta 2010. godine. Pored javnih priznanja, osvaja i neka možda još značajnija – reči hvale, pesme zahvalnosti u bolničkoj knjizi utisaka (istina je!), osmehe i radost mnogobrojnih pacijenata koje svakodnevno leči. Da je prava gradska faca dokazuje svakoga dana.

Jeste li otpočetka znali da ćete upisati medicinu?

– Pošto mi je otac bio inženjer, on je navijao za mašinstvo ili elektrotehniku, a majka, kao ekonomista, za ekonomiju. Ja sam želeo da upišem DIF, jer sam igrao odbojku i u trećem razredu gimnazije ušao u prvi tim "Vojvodine". To je bilo dok su još uvek mogli mali ljudi da igraju odbojku, danas bez 195 cenitimetara ne treba da dođeš na trening (smeh). Tada sam počeo i da zarađujem, nisu to bile ogromne pare, ali uvek sam imao neki džeparac i samo sam želeo da se bavim sportom. Gimnazija mi je bila apsolutno neinteresantna. Kada sam ušao u prvi tim hteli su da me izbace iz gimnazije, pošto sam imao previše opravdanih. Razredna me je puštala, ali sam imao 360 opravdanih i bio na granici da izgubim pravo na školovanje. Tada sam počeo da se zabavljam sa jednom mladom damom, mojom sadašnjom ženom, koja je upisala medicinu, pa sam krenuo za njom. Tako se završila jedna sportska karijera. Uništila mi je sportsku karijeru (smeh). U gimnaziji sam bio vrlo dobar đak i upisao Medicinski fakultet samo zahvaljujući testu. Od 120 pitanja, imao sam samo tri greške. Tada mi se sve otvorilo. U junu bih ispunio uslov, tako da sam preko leta radio. Odbojka mi je pomogla da imam puno prijatelja i lako sam nalazio poslove, pa sam radio na pumpi, na bazenu, svuda... Uvek sam radio i imao neki novac. Dolazio mi je, ne znam zašto, ali lepio se za mene. Završio sam fakultet za pet i po godina i odmah sam počeo da stažiram. Dok sam bio na stažu radio sam i u Jutarnjem programu Radio Novog Sada, pa sam ujutru u pola pet bio na snimanjima, pravio emisije o tetanusu, o crvenom krstu, besnilu... Svašta sam radio u životu.

Kako ste započeli medicinsku karijeru?

– Ja sam jedan od retkih ljudi koji nije volontirao, odnosno kratko sam volontirao na Dečijoj hirurgiji, ali dok sam bio na stažu. Nisam imao nijednog dana praznog hoda. Počeo sam da radim u Baču opštu praksu, svakog dana putovao tamo i nazad, u međuvremenu se oženio i dobio sina i trebao mi je novac. Bio sam materijalno obezbeđen od strane roditelja, ali sam želeo da budem sam svoj gazda. Iz Bača sam više puta konkurisao, želeo sam hiruršku granu. Konkurisao sam na Abdominalnu hirurgiju, gde su primili dr Zorana Đermanova i ja svakog puta kada ga vidim kažem "Hvala profesoru Daničiću što me nije primio" (smeh). Konkurisao sam na Urologiju i onda na Ortopediju, i tamo su me primili.

Kada sam došao na Ortopediju, shvatio sam da moram da se borim u svemu tome. Magistrirao sam 1988. godine, ‘90. sam položio specijalistički ispit, '95. doktorirao, tri godine posle postao asistent i izabran za docenta, a 2003. sam postao profesor i sve je dalje išlo svojim tokom. Imao sam sreću da radim sa puno dobrih i uspešnih ljudi i imao sam divnog šefa, profesora Aleksandra Jovanovića, koji mi je davao mnogo da radim. Nekako su mi se opet sklopile neke kockice i puno sam operisao kao specijalizant, radio sam i operacije kičme, veliku hirurgiju i otišao na specijalistički ispit sa preko 360 svojih operacija, ne asistiranja. 1989. godine sam dobio ćerku, a godinu kasnije je počelo ratno doba i tu smo se moja žena, koja je pedijatar, i ja isticali po ratištima. Ona je bila u Vukovaru, a ja u Slavoniji, svašta nas je kačilo. Deca su rasla, a profesor Savić i ja smo, kada smo se vratili sa ratišta, hteli da se iselimo u Dominikansku republiku. Mladalačko ludilo.

Zašto baš tamo?

– Govore na engleskom, himna nam se svidela, temperatura je 23 stepena cele godine, nema kardiovaskularnih obolenja i zdrava je sredina (smeh). To nas je držalo jedno vreme, ali odustali smo i tada sam doneo odluku da moram da radim ovde i da budem što uspešniji u svom poslu. Polako sam počeo da radim artroskopsku hirurgiju. To niko ovde nije radio, odnosno, svi su pokušavali, ali niko nije izgurao celu priču do kraja. Povezao sam se sa profesorom Nebojšom Popovićem, on je bio naš kapiten olimpijske reprezentacije u Minhenu '72.godine, inače ortoped koji je radio u Banja Luci i kada je krenuo rat morao je da ode odande. On mi je otvorio vrata i onda sam se otkačio i krenuo da radim sportsku traumatologiju. Pisao sam puno radova, čitao sam, snalazio se i nabavljao literaturu koje kod nas nije bilo jer smo bili isključeni iz svih izvora tada. Sećam se da mi je kolega pokazao neki korejski sajt preko kojeg smo ulazili u naučne časopise, neka muljavina do zla boga (smeh). Kada sam dobio stipendiju '98. godine u Rimu, oni su bili iznenađeni što mi uopšte znamo da koristimo kompjutere, ali mi smo morali da se snalazimo, za razliku od njih. Mi i dan-danas moramo da se snalazimo, pa imamo mnogo inovativnih rešenja.

Mi i dan-danas moramo da se snalazimo, pa imamo mnogo inovativnih rešenja

Nakon usko stručnog znanja stečenog u Rimu, sve je dalje išlo uzlaznom putanjom. Tako ste 2003. godine postali šef katedre za hirurgiju. Koliko ste se pronašli u radu sa studentima?

– Rad sa studentima mi je najlepši deo. Imam kolege koji su postali profesori i ne dolaze na predavanja ni na ispite. Ja to ne razumem. Postao sam profesor da bih pričao sa mladim ljudima, da bih bio mentor, čitao i pisao. Deset godina sam bio šef katedre jer me je interesovala nauka i imao sam dosta objavljenih radova. Puno mentorstava imam i imao sam par pokušaja da uđem u strukture fakulteta, da postanem prodekan i dekan. Ni u jednoj priči nisam prošao jer to zahteva drugačiji način razmišljanja, prisutnosti i druženja sa ljudima, a ne možeš operisati, pisati nauku i biti uveče u nekim kontaktima, sedeti... ne ide.

Isti problem ste imali i kao upravnik Klinike, je li tako?

– Bio sam u dva navrata upravnik Klinike. Prvi put šest meseci, pa sam dao ostavku jer sam mislio da ortopedija može da bude izolovano ostrvo i da će kod nas moći da se radi drugačije, međutim to je sklop svih odnosa i ne može se izolovati. A i ponelo me, mislio sam da ćemo mi sada tu da pravimo novog čoveka, pa sam došao u sukob sa svima (smeh). Onda sam kasnije ponovo postao upravnik, ali to je trajalo dve i po godine i opet je puklo sve. Pokazalo se da nisam za te rukovodeće funkcije jer isterujem neke svoje principe, a na tim pozicijama čovek mora da pravi mnogo kompromisa. Moraš nešto da progutaš, nešto da oćutiš, a ja odmah reagujem na prvu loptu, ali dobro, to je jedno veliko iskustvo. Upravljati jednim velikim sistemom i usaglasiti sve je ozbiljan posao, šta god mi mislili o upravnicima i direktorima.

U početku ste operisali različite povrede, da biste se onda opredelili samo za kolena. Najčešće operišete ligamente i meniskus. Koliko ste najviše operacija imali u toku dana?

– Deset operacija u toku jednog dana, mada taj broj nije bitan jer su to operacije koje su, na neki način, tipske i koje imaju određeno vreme trajanja i otprilike traju od 50 do 60 minuta. Moja hirurška priča je lepa, to nisu preterano duge ni teške operacije već sitne, pipave, i sve sasvim lepo funkcioniše. Do sada sam operisao 6.000 ligamenata.

U hirurgiji pobeđuje samo tim, kao i u životu

Iako te operacije nisu teške, da li se dešavalo da nekada ipak pođu po zlu?

– Bilo je samo par takvih situacija, ali eto pamtim jednu osobu još iz mladalačkih dana, koju sam operisao u petak, 27. marta 1993. godine. Krenuli smo uveče u osam sati i završili ujutru u šest. Operaciona sala je bila puna krvi kao Kosovo polje, ali na kraju je čovek ostao živ. Drugi je profesionalni košarkaš od 34 godine, čije ime neću da pominjem, koji mi je odneo tri godine života. Došao je da se konsultuje da li da operiše ligamente, pošto je na kraju karijere. Tada sam prvi i poslednji put izašao sa nekim na ručak pre operacije i rekao sam: “Nikad više!”. Čisto protiv uroka. Za vreme operacije došlo je do zastoja srčanog rada sa svim pratećim cirkusima. Profesor Savić i ja smo tada zajedno radili, bila je ona situacija kao na filmovima – ravna crta na EKG-u. U pitanju je ogroman čovek, visine 2.10 metara. Izlomili smo mu sva rebra i uz pomoć cele ekipe, anesteziologa, instrumentarki, sestara, nosača, bolničara, čovek je ušao u neki ritam, ali morao je da bude intubiran 24 časa, pa da tek tada vidimo šta se desilo sa mozgom – da li je bio bez kiseonika, koliko je oštećen. Žena sa dvoje male dece ispred sedi i čeka. Taj dan mi je bio najstrašniji u životu, neverovatno ružan osećaj. Sledećeg dana, kada je probuđen, njegovo prvo pitanje je bilo: "I, kako je prošla operacija doktore?" (smeh). To su te najteže situacije, ali uz božiju pomoć su se dobro završile i ono što uvek ističem jeste da u hirurgiji pobeđuje samo tim, kao i u životu. Znate, hirurzi su dosta sujeverni, imate hirurge koji oblače mantil samo na jednom mestu, rukavice nekim svojim redom, svako ima svoj ritual.

Koji je vaš?

– Imam neku svoju pesmicu koji izdeklamujem. Krenem "Uz božiju pomoć" pa na kraju "...treba glavnu instrumentarku, Karla, Štorca, Jovu, Sibilu, Ranka, zamenicu glavne instrumentarke, buduću glavnu instrumentarku, kumicu, kumicinu prijateljicu, naslednicu kumicine prijateljice, instrumentarku koju kumica edukuje i još jednom baba Medenu, sestra Lanu i ženski deo anestezije je...je...je...jediti". I svi već znaju, kada dotle dođe pesmica da je kraj (smeh).

Osim prema stručnosti, nadaleko ste poznati po nezaustavljivoj životnoj energiji i dobrom raspoloženju. Kako vam to polazi za rukom, uprkos količini obaveza koje imate?

– Iskreno da vam kažem, meni je lepo da dolazim na posao, od prvog dana. Imao sam jednu profesorku, koja je bila psiholog u gimnaziji. Pričala je jako lepo i znala je imena svih nas. Mene je oduševljavalo što se neko potrudio da nas zapamti i, iako sam celi život u toj nekoj sportskoj priči i ortopediji koja je relativno gruba, kada sam išao na ratište nosio sam da čitam psihologiju. Tražio sam motive, analizirao ličnosti i razmišljao koga gde da smestim. Ja jedva čekam da dođem na posao, jer sam okružen dobrim ljudima, ne znam zašto, valjda imam sreće. Profesor Savić kaže da ja imam sreće u životu i da je trebalo samo da se rodim, sve ostalo su drugi uradili za mene. I onda doda: "I to što si se rodio, i to su drugi uradili za tebe" (smeh).

Operisali ste mnoge uspešne sportiste. Koga biste posebno izdvojili?

– Gospodin Aca Jovančević, svetski prvak u rvanju. Posebno naglašavam to gospodin, jer je čovek sa velikim stilom i načinom ponašanja. Kao svetskog prvaka sam ga operisao šest meseci pred kvalifikacioni turnir za Olimpijadu u Australiji. Na turniru u Moskvi su mu namestili četiri borbe u toku dana, šest meseci nakon operacije ligamenata i nije uspeo. To mi je baš žao jer je on jedan veliki čovek, koji je i danas veliki kondicioni trener. Još bih izdvojio košarkaša Peru Božića, kapitena "Partizana". Mi imamo samo jednu jednokrevetnu sobu u bolnici. Tu obično budu smeštene ili neke, da kažem VIP osobe, ili neko ko pravi problem među drugima, da bi ostali pacijenti u velikoj sobi mogli da spavaju. Primljen je neki pacijent koji je celu noć "ludovao" i morali smo da ga stavimo u malu sobu, tu jednokrevetnu, i kada je na operaciju došao Pera, ja sam mu rekao da možemo da ga primimo samo u petokrevetnu sobu. On je rekao jednu rečenicu koja me je oduševila: "Doktore, socijalizovaću se". To je čovek koji je stalno nasmejan, raspoložen i širi pozitivnu energiju. Pored njega su bila dva klinca i ja mislim da su roditelji te dece sada najveći navijači "Partizana" i Pere Božića. On je njih terao da vežbaju, vežbao sa njima i onda im je doneo još po dres "Partizana" i tako je kupio celu ekipu.

Vi i vaše kolege uvodili ste nove inovativne metode na Kliniku za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju. Šta se sve promenilo otkako ste počeli da radite?

– Otkako sam došao '85. godine kao najmlađi lekar, do sada, promenilo se mnogo. To je nebo i zemlja. Danas imamo duplo manje kreveta, jer smo izgubili odelenje sa 70 kreveta u Kamenici, ali smo povećali broj operacija, odnosno – sve kraće i kraće se leži u bolnici i brže se radi. Zahvaljujući celom timu Urgentnog centra operiše se odmah, dok se u drugim bolnicama čeka, leži se po sedam, osam dana, pa se onda priprema, a kod nas se operiše istog dana, eventualno sutra ili prekosutra. Prešli smo na jednodnevnu hirurgiju, jedna od njih su i te artroskopije koje radimo i mala trauma, gde se nakon zahvata isti dan ide kući. Moram da kažem da je to timska priča svih nas, počev od Urgentnog centra, Uprave, ljudi koji dežuraju i svih ostalih. Mnogo se radi i uvedene su mnoge metode. Radimo sve vrste operacija, kuka, kolena, što se tiče protetske hirurgije i sportske traumatologije... Profesor Ninković je preuzeo rame, tako da postajemo centar i za taj deo, radi se trauma karlice i mislim da je jedino ovde to na ozbiljnom nivou u Srbiji. To su strašno teške i velike operacije, koje radi dr Vranješ, docent Gvozdenović i profesor Stanković rade kičmu, profesor Savić, dr Lažetić i dr Radić rade punom parom proteze, a za sportsku priču je tu profesor Ninković, moja malenkost i pridružio nam se mladi dr Mirko Obradović.

Ja sam mislio da će oni to objaviti, a onda sam video da se na prvoj strani reklamira "Štorc" šejver koji košta 18.000 evra

Imate i devet patenata instrumenata. Na koji ste posebno ponosni?

– Na srpski šejver, odnosno brijač. Postoje neki električni aparati, noževi, kojima se brije, ali imaju nastavke koji se troše. Na Zapadu ih bacaju posle svake operacije, a mi sa jednim radimo trista operacija, jer drugačije ne možemo, moramo štedeti. Mi smo onda osmislili jedan mali instrument koji nam je pomogao da to rešimo – uzeli smo običan šraf, sa velikim navojima na jednom držaču i sa tim skidali ostatke tkiva. Pokazalo se to vrlo brzo, lako i jednostavno. Napisali smo rad i patentirali instrument, nakon čega sam poslao rad u prvu ligu medicinskih časopisa na Zapadu, napisao rezultate i da to sve košta ukupno 10 evra. Ja sam mislio da će oni to objaviti, a onda sam video da se na prvoj strani reklamira "Štorc" šejver koji košta 18.000 evra. Nisam ni poslao a već su mi ga vratili (smeh). Na kraju su objavili samo Kinezi i to je bio rad sa najviše skidanja.

Imate još godinu i po dana do penzije. Kakvi su vam planovi?

– Kako je krenula ova korona, profesor Ninković i ja prvo nismo ništa radili jer se na Ortopediji nije operisalo uopšte, zato što je postala kovid bolnica. Onda smo se pitali šta ćemo da radimo i u razgovoru sa Borkom Vukosavom iz Sportske ambulante, došli do toga da krenemo da radimo privatno. Krenuli smo u avgustu mesecu prošle godine i to je sada postalo tako da se više operiše tamo nego ovde. Žena je od 1. avgusta u penziji i neki plan nam je da, kad odem i ja u penziju, napravimo malu ambulantu, pošto mi je sin dečiji hirurg, snajka internista, a ćerka plastični hirurg. Tako da smo svi u krugu zdravstvene priče i pokušaćemo da napravimo našto zajedno.

Da li je bivši odbojkaš još uvek aktivan u sportu?

"Prošle nedelje sam postao član Upravnog odbora Odbojkaškog kluba Vojvodine. U suštini, to su sve neki ljudi sa kojima sam se kao odbojkaš družio i ostao sa svima u kontaktu. Za vreme fakulteta sam igrao Drugu saveznu ligu, a do pre godinu dana sam išao na rekreaciju. Sada sam prestao, iako mogu da skačem koliko hoću, vrat me boli. Svaki posao ima svoju cenu, a cena hirurgije je ta. Tako da sam na ovaj način ostao u sportskoj priči i odlazim na treće poluvreme. Odbojka nije kontaktni sport, to je prelep sport koji zahteva koncentraciju i morate u jednom trenutku da udahnete duboko i kažete – ja sada ne smem da pogrešim. Isto je i u hirurškoj priči. Zato ja imam tri ljubavi u životu i sve tri su na slovo O – odbojka, Olgica i ortopedija" - zaključuje kroz osmeh naš sagovornik.

Razgovarala: Sonja Slijepčević

Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva sagovornika