Prvi maj iz drugog ugla: Kako je roštilj zamenio radnički bunt?

Prvi maj iz drugog ugla: Kako je roštilj zamenio radnički bunt?

Mojnovisad.com istražuje kako je Prvi maj postao dan za piknik, umesto za demonstracije koje se tog dana organizuju širom evropskih gradova.

I ovog Prvog maja izletišta širom Srbije tradicionalno će mirisati na roštilj i biće prepuna građana koji će izdvojiti od skromne zarade da bi proveli dan sa porodicama i prijateljima u prirodi, dok će nezadovoljstvo mizernim platama, neizvesnim radnim mestima i sumornom svakodnevnicom iskazati sindikati izlazeći na ulicu, ali tek u simboličnom broju, na nivou rukovodstava. Time će obeležiti dan kada su čikaški radnici 1886. demonstrirali zahtevajući osmočasovno radno vreme i kada su neki od njih izgubili živote u borbi za radnička prava.

Poznato je da u Srbiji godinama ne postoji ni snaga, ni kapacitet za organizovanje širih protesta na kojima bi radnicimogli da iskažunezadovoljstvo svojim položajem, poražavajućom socijalnom slikom i lošim standardom. Zbunjujuće je, ipak,  da ljudi koji žive na ovom tlu godinama ćute i tolerišu takvo stanje, mada imaju legitimno pravo na izražavanje nezadovoljstva.

Zoran Stoiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, objašnjava da su građani, nakon demokratskih promena i niza godina koje nisu donele boljitak, postali cinično ravnodušni, ali i uplašeni da bi bilo kakva kolektivna aktivnost mogla da utiče na gubitak egzistencije.
– Izgubljena je vera u svaku vrstu poruke koju bi sindikati mogli da pošalju kao manifestaciju njihove snage. Građani više nikome ne veruju i gledaju da se distanciraju. Disciplinovani su strahom od gubitka plate i posla. Naročito kada se suoče sa činjenicom da ništa nisu dobili od dosadašnjih protesta, da su nezadovoljni snagom sindikata, kao i s time da su sve vlade iste, onda nije čudno da su dovedeni u jedno stanje cinične ravnodušnosti – kaže Stojiljković.
On dodaje da nije nevažno ni to što „i pored silnog pominjanja levice u Srbiji zapravo ne postoji nijedna levičarska organizacija“. U evropskim gradovima je, kako kaže, drugačija vrsta kulture, a i sindikati imaju daleko veću moć i autoritet.
– U Francuskoj je, recimo, osam posto zaposlenih sindikalno angažovano, ali kada njihovi sindikati izađu na ulice i pritisnu vlast, onda imaju moć da pokrenu i studente i ostatak društva – navodi Stojiljković i napominje da je u Srbiji tri puta manje sindikalno angažovanih nego u Francuskoj.

Kako je Prvi maj postao dan za piknik, umesto za demonstracije, koji se tog dana organizuju širom evropskih gradova, pitali smo predstavnike reprezentativnih sindikata.

Duško Vuković, član Predsedništva Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) i predsednik Sindikata građevinara Srbije priča da su radnici u vreme socijalizma, za razliku od danas, imali razloga za prvomajsku proslavu, te da se ta tradicija zadržala do danas.
– Vlast je tada bila u radničkim rukama, jer se u državi sprovodio koncept socijalističkog samoupravljanja, vladala je puna zaposlenost, standard je bio relativno u usponu, a svako je od svoje zarade mogao da kupi stan i kola. Iako radnici već dugo nisu u povoljnom položaju, potrebno im je neko vreme da se izmene svest, pa da 1. maj počnu da se obeležavaju onako kako dolikuje ovom trenutku - na ulicama u protesnim šetnjama iskazujući nezadovoljstvo. Nije to neko opravdanje, ali je to nešto što se treba razumeti – kaže Vuković.

Na pitanje, kolika je odgovornost sindikata što nisu građanemotivisali da izađu na ulice, Branislav Čanak, predsednik sindikata UGS „Nezavisnost“ kaže: „Nema odgovornosti“.
– Ja ne mogu da naredim bilo kome da ne ode na roštilj. Mi šaljemo poruku iz godine u godinu, ali njih to jednostavno ne interesuje sve dok nevolja ne pokuca na njihova vrata, jer strahuju da će kolektivnom akcijom skrenuti pažnju na sebe i da će dobiti otkaz – ističe Čanak.
S druge strane, kako kaže,u Evropi postoji građanska svest koja je osnova svake druge svesti, pa i radničke. Kod nas, po njegovoj oceni, ne postoji ni građanska, a samim tim ni radnička svest.
– Građanska svest je osnova svega. Mi godinama trpimo takve svinjarije, koje ne bi mogle da prođu nigde u Evropi. Evo, gde smo bili svi mi pre neki dan kada je prodan Avala film? Posle toliko godina u kojima smo bili svedoci isto takvih pljačkaških privatizacija? A to nije naša, sindikalna stvar, nego isključivo građanska – kaže Čanak.
Upitan da prokomentariše sve češće ocene da sindikati u Srbiji više ne vode borbu za radnička prava, nego za lične privilegije, Čanak odgovara da mu nije dobro od pomisli na to šta je dao, a šta dobio dolaskom na čelo sindikata. „Ostavio sam posao urednika na RTS i platu od 3.000 maraka, a danas vozim auto star 18 godina marke daewoo“.

NEEFIKASNA DRŽAVA, NEEFIKASAN SINDIKAT: Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, kaže da ne vidi „ništa tako strašno u tome što se za 1. maj roštilja“ i da „ima puno drugih dana u godini za sindikalnu borbu“.
– To je deo naše tradicije i ne vidim da moramo da budemo u stopu u skladu sa Evropom – kaže Ranka Savić i dodaje: „A to što je naša borba neefikasna to je već subjektivna odgovornost, mada postoji i niz drugih razloga“.
Suština je, kako veli, u tome što sindikati dele sudbinu države.
– Kada u državi ni jedna institucija dobro ne funkcioniše, ne možete to da očekujete ni od sindikata – kaže ona. 

Autor teksta: Marija Maleš

 

 

 
 

Oceni vest:
2
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan