RADIONICA "VALENTINO": Miroslava mesi kolače i torte za istinske zaljubljenike u slatkiše

RADIONICA "VALENTINO": Miroslava mesi kolače i torte za istinske zaljubljenike u slatkiše

Novosađanima su brza hrana i obroci s nogu dostupni na svakom koraku. U pekarama se takođe sem slaniša sada mogu kupiti i kolači na komad, a deo slatkog programa preuzeli su i mnogobrojni kafići gde jedan kolač košta nekad i 500 dinara. Međutim svaki Novosađanin ima neko svoje posebno mesto kojem se uvek i rado vraća. Jedno takvo je i radionica za izradu kolača "Valentino" koja se nalazi na Telepu.

Vlasnica Miroslava Sekulić trčkajući s jednog na drugi kraj radionice pravi pravu slatku čaroliju i to isključivo od prirodnih sastojaka; brašna, oraha, lešnika, kuvanih filova, čokolade...

Poznata je po tome što u svom asortimanu uglavnom ima starinske kolače i torte po kojima je prepoznaju sugrađani već 25 godina. Zanat je pekla još u školskoj klupi kada se upisala na smer za poslastičara, a njeno poslastičarsko umeće dolazi do izražaja davne 1988. godine kada je dobila prvi posao u poslastičarnici "Žernos" koja je tih godina bila jedna od najpopularnijih u gradu, a nalazila se pod okriljem Spensa. Sada, dve i po decenije kasnije, Mira tajne zanata nesebično prenosi na svoju decu Tijanu i Miloša, baš onako kako je nju svojevremeno učio majstor Otika kod kojeg je išla na praksu, a koji joj je kada se zaposlila bio i šef.

– Želela sam da upišem Srednju ekonomsku školu, a pošto nisam uspela, nevoljno sam se upisala za poslastičara. Zapravo i nije mi bilo bitno koju srednju ću završiti, jer sam nakon škole želela da upišem Višu ekonomsku školu. S obzirom na to da sam i na praksu išla u "Žernos", SPC "Vojvodina" mi je ponudila stalno zaposlenje, a tu priliku nisam mogla da odbijem. Nakon toga sam se udala za kolegu Miroslava koji je po zanimanju kuvar, a kasnije su se rodila deca Tijana i Miloš koji su takođe krenuli mojim i očevim stopama. Tijana je po struci poslastičar i ona radi sa mnom, međutim trenutno je na porodiljskom bolovanju, pa mi trenutno umesto nje pomaže sin Miloš koji je po struci kuvar-poslastičar – priča Miroslava.


Naša sagovornica navodi da ju je u tajne ovog statkog zanata uveo tadašnji šef Otika koji je bio vrlo cenjen u svetu poslastičarstva, a on je na neki način i glavni krivac što nije nastavila sa daljim školovanjem i što je zavolela ovaj slatki zanat. Nakon osam godina sticanja znanja i iskustva na Spensu, Miroslava se odvažila da otvori svoju radionicu davne 1996. godine koja se prvobitno nalazila na Limanu 3 u blizini OŠ "Žarko Zrenjanin". Dve godine kasnije radionica se seli na Telep u Ulicu Heroja Pinkija gde se i danas nalazi. Ime radionice smislila je, kako kaže, na brzaka jer je tada želela da joj se poslastičarnica zove "Tijana" ali je to ime u APR-u već bilo zauzeto, te se u momentu prisetila pesme Novih fosila "Valentino i Renato" i odabrala ime "Valentino" pošto ju je ta pesma asocirala na kolače.     

– Stara sam škola poslastičarstva, jer sitne kolače i torte pravim na identičan način kako ih domaćice prave kod kuće. Za poslastice koristim isključivo prirodne sastojke, ne dodajem aromu ili pojačivače ukusa, ali ni razne esencije. Ukoliko primera radi torta ima ukus pomorandže cedim sok, a ako je kora sa orasima, onda se oni stavljaju unutra. Sve filove za torte kuvam i zato mi je ponekad potrebno dva do tri sata da bih je napravila. Naše stalne mušterije to znaju i zato uvek poručuju i do nekoliko dana ranije – navodi Miroslava.


Novosađani koji nisu ranije naručivali kod Miroslave, često se neprijatno iznenade kada im kaže da nema torte ili kolače na lageru. Mada u ponudi imaju svašta, kada je reč o sitnim kolačima ova vrsna poslastičarka pravi bajadere, belu bajaderu, limun pitu, rozen, rum kuglice, mađaricu, rafaelo kuglice, ruske kape, šarenu oblatnu, orasnice, kokos rolat, padobrance, kornfleks kuglice, figaro, žerbo kocke, košnice, minjone, ali je zbog mlađe publike i dečjih rođusa u ponudu ubacila i kapkejk i popkejk. Torte su posebna priča, jer ih je u ponudi preko 100 različitih ukusa koji se prave za svadbe, slave, krštenja, dečje rođendane. Kada je reč o motivima deca uglavnom poručuju one s aktuelnim crtanim junacima, dok odrasli traže u obliku knjige, automobila, parfema, cveta ili srca.

– Novosađani su po pitanju ukusa vrlo podeljeni, jer stariji vole klasiku i najčešće naručuju reformu, Vasinu tortu, japanski vetar i doboš tortu, dok mlađi više vole plazma torte, čizkejk, ali i neke čudne kombinacije. Nekoliko puta mi se desilo da traže doboš tortu sa voćem, a čizkejk sa fondanom. Kada je reč o kolačima, stariji uživaju u ukusu figara ili orasnica, padobranaca i vanilica, dok mlađi više poručuju kapkejk  i popkejk – otktiva naša sagovornica.


Inače, na ovu priču se nadovezao i njen sin Miloš koji je pripadnik mlađe generacije i koji kaže da su praktično ti takozvani moderni kolači odličan marketinški trik kojim se privlače mušterije.

– Ako želimo da opstanemo na tržištu, mama, sestra i ja moramo da idemo u korak s vremenom. Ipak, ti moderni kolačići dođu i prođu, a klasika ostaje. Primera radi popkejk nije ništa drugo već najobičnija kuglica koja se šara po želji kupca i stavlja na drvene štapiće, dok je kapkejk zapravo mafin koji se dodatno lepo ukrasi. Postoje mnogo kvalitetniji kolači koje treba znati napraviti i koji iziskuju mnogo više vremena. Da bi se napravila bajadera potrebno je sat vremena, ali to nije strašno, mada da bi otišla u prodaju treba joj još pola dana da se ohladi – naglašava Miloš dok meša fil za tortu uz opasku da svaki pravi poslastičar zna da ne može dnevno da se pravi na 1.000 kolača jer u tom slučaju oni gube na kvalitetu.    

Sem slatkog imaju i slani program, a od slaniša nude razne vrste koktel peciva od kiselog i lisnatog testa koji mogu da se pune mesom, sirom, viršlama ili pica nadevom. U ponudi je i slani posni program sa šampinjonima, tunjevinom, posnim sirom. Kod njih se mogu poručiti mnogobrojni kanapei, ali i slane torte, punjene korpice i sendvičići.


– Valentino je poslastičarnica i radionica za izradu kolača, a to znači da se kod nas mahom poručuju proizvodi i to po nekoliko dana unapred, posebno kada su slave i drugi praznici. Ipak, moja želja je da jednog dana otvorim klasičnu poslastičarnicu gde će se komadno prodavati kolači i torte na parče i gde će se služiti isključivo sokići, a pored ove radionice bio bi to potpun i zaokružen porodični posao. Za sada mama nema takve ambicije, ali videću sa mojom sestrom Tijanom da to jednog dana i sprovedemo u delo, jer znate kako se kaže: "Na mlađima svet ostaje“ – zaključio je Miloš Sekulić.

Oceni vest:
21
31

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan