Ratluk i bombone sa tradicijom od 90 godina: Bombondžijska radnja "Bosiljčić" sada i u Novom Sadu

U novosadskom kvartu Grbavica od pre pola godine svoje mesto je našao i mali dućan, za koji se sa pravom može reći da je najslađi: u njemu se prodaju slatkiši koji se prave baš onako kako se to radilo pre jednog veka.

U Ulici Danila Kiša broj 11 smeštena je bombondžijska radnja "Bosiljčić", u kojoj naši sugrađani mogu pazariti njihov nadaleko čuveni ratluk koji se topi u ustima, razne vrste starinskih bombona, među kojima su i one svilene, zatim mlečne karamele, žele kocke i velike šarene lizalice u obliku kruga, srca i kišobrančića. Sve je uvek sveže, jer se proizvodnja vrši svaki dan, a kupci tvrde da je ukus – nezamenjiv.

Živorad Bosiljčić, koji je želeo da i našim sugrađanima omogući uživanje u tradicionalnim poslasticama, od 1995. godine je ostao jedini bombondžija u Beogradu. I danas koristi iste recepture, mašine i alate za spravljanje vrhunskih poslastica, kao i njegov deda Branko, koji je bombondžijsku radnju otvorio davne 1936. godine, u prestonici.

– Naša radnja u Beogradu se već 64 godine nalazi u Ulici Gavrila Principa, ispod Zelenog venca. Nekada je u gradu bilo preko 100 bombondžijskih radnji, ali, nažalost, mi smo ostali jedini. Što se tiče proizvodnje ratluka po starom sistemu i recepturi, čini mi se da smo ostali poslednji i na teritoriji cele Srbije. Svi recepti koje koristimo nasleđeni su od mog oca i dede, jedina razlika danas je u kvalitetu sirovina – priča Živorad za portal Moj Novi Sad.

Ističe da je deda Branko imao tu sreću da otkupljuje alate od svojih kolega, dok je otac pomoću znanja iz mašinstva uspeo da osposobi neke stare mašine, te je time omogućeno da radionica i u 21. veku funkcioniše, uz povećanje proizvodnje i zadržavanje poznatog kvaliteta.

– Alati koje koristimo su ili proizvedeni pre Drugog svetskog rata ili su ručni rad, unikati. Drugog izbora ni nema jer, u periodu posle rata bilo je problema sa zanatima, odnosno privatnom svojinom, tako da je dosta alata u tom periodu uništeno ili oteto, a ono što je ostalo bilo je bukvalno sakrivano i zakopavano, pa su ih ljudi jedino tako mogli sačuvati – objašnjava gazda Žika, ponosan na zaostavštinu svog dede.

Kao najveći problem u ovom poslu, kao i kod drugih zanata, ističe činjenicu da li ćete naći naslednika. Bosiljčiće je poslužila sreća, pa je dedu Branka najpre nasledio sin, a potom i unuk. Sa Živoradom su u poslu i njegova supruga i sve tri ćerke, pa nema bojazni da će tradicija biti prekinuta.

– Ovaj posao jesu vodili muškarci, ali treba pomenuti i veliki doprinos žena. Recimo, moj deda je prvu radionicu otvorio u kući moje nane, njegove žene. Tu su radili do 1958. godine, ona je pakovala to što je on pravio. Nakon toga se sele u Obrenovac i do 1962. rade u ilegali. Te godine je deda otkupio lokal u kom smo i danas. Moj otac nasleđuje radnju 1982, a ja sam zvanično preuzeo posao od 2002, mada sam u njega uključen mnogo ranije. Pre toga sam završio školu za poslastičara, a potom i četvrti stepen, za biotehnologa. Ovaj posao je za žene fizički težak, tako da kuvanje rade muškarci, ali moje ćerke i supruga rade sve ostalo, najviše pairologiju – nadovezuje se Živorad, dodajući da ćerka Dunja sada vodi radnju u Novom Sadu.

Deda Branko je, kako saznajemo, počeo sa samo dva ukusa ratluka: ruža i bergamot (kora divlje pomorandže). Danas se u radnji "Bosiljčić", pored te dve vrste, proizvodi još 15-ak: pistaći, lešnik, badem, orasi, šljiva, ananas, menta, vanila, kokos... Većina je obogaćena i komadićima kandiranog voća ili orašastih plodova. Postoji i poklon pakovanje, gde je svaka kockica dekorativno umotana i svaka je drugog ukusa.

Gazda Žika nam pokazuje tvrde mentol bombone, tzv. promincle, koje pravi pomoću nemačkog alata iz 30-tih godina prošlog veka. Dakle, one izgledaju identično kao nekad, a i ukus je isti takav.

– Na karamele sam posebno ponosan, jer je to bio, na neki način, dedin "diplomski" rad. Dok je još radio kod majstora, gazdi su došli neki ljudi i samo je poslao mog dedu da napravi karamele. Kasnije je saznao da su ti ljudi bili iz komisije. Recept po kojima ih je on pravio, a sada i mi, je iz čuvene nemačke fabrike slatkiša Štolverk – opisuje naš sagovornik, uz napomenu da je mešanje smese za karamele fizički najzahtevnije, s obzirom na to da se masa zgušnjava i potrebno je puno snage za ručno mešanje.

On napominje da ove stare recepture, za razliku od fabričkih, ne trpe aditive niti bilo kakvu hemiju, te su svi sastojci potpuno u potpunosti prirodni.

Zadovoljan je odzivom na koji su njihovi slatkiši naišli u Novom Sadu, i, zaista, dok smo razgovarali sa njim, nekoliko kupaca je ušlo da kupi ratluk, koji im je brzo postao omiljen.

Čuveni ratluk obišao je i ceo svet, a prilikom posete Beogradu, gospođa Erdogan, prva dama Turske, poželela je baš taj slatkiš iz radionice Bosiljčić, te je posetila radnju kako bi u svoju zemlju ponela najslađi suvenir iz Srbije.