Robert Lenard, umetnički direktor Novosadskog pozorišta: Izolovati pozorište od stvarnosti je uzaludni pokušaj

Nakon završene pozorišne sezone, prirodno se sumiraju utisci. Umetnički direktor Novosadskog pozorišta Robert Lenard ocenjuje da je sezona bila puna umetničke snage i izdržljivosti, a najgledanija predstava je "Bilo jednom u Novom Sadu" u režiji Andraša Urbana. Lenard u intervjuu koji je pred vama govori kako je nastajala 1981-va, o Fejdou i feminizmu, o muzama u teatru... najavljuje novu sezonu i podseća da je Novosadsko pozorište temeljno i raznoliko u promišljanju repertoara.

Lenard u intervjuu koji je pred vama govori kako je nastajala 1981-va, o Fejdou i feminizmu, o muzama u teatru... najavljuje novu sezonu i podseća da je Novosadsko pozorište temeljno i raznoliko u promišljanju repertoara.

Kako biste sumirali utiske o protekloj sezoni? Šta je bio najveći izazov, šta najvažnije dostignuće?

– Za razliku od sezone 2023/24, kada smo imali samo dve premijere i samo smo pripremali nove predstave, ova sezona je imala ukupno pet novih naslova na repertoaru. A, iako je sezona zvanično završena, još uvek radimo na šestoj koju će publika premijerno videti samo u oktobru sledeće sezone. Dakle, može se izjaviti da je sezona 2024/25 bila izuzetno radna, puna umetničke, a pre svega glumačke snage i izdržljivosti, ali zato je bila i puna glumačkih i ostalih umetničkih dostignuća. Novosadsko pozorište pokušava da održi i da podiže svoj umetnički nivo i renome, ali to ne ide bez povećanja rada i posvećenosti, a pre svega izlaska iz zone komfora. Kao najvažnije dostignuće bih svakako izdvojio predstavu "1981" u režiji Tomija Janežiča, koja je pored ogromnog uspeha kod kritike (nekoliko kritičara ju je nazvao najvažnijem pozorišnim događajem godine), je i najgledanija predstava u sezoni. Neki festivali jesu bili otkazani u ovoj sezoni, ali smo stigli do Đera na Dunav Fest, na mađarski nacionalni festival OSZT koji je ove godine održan u Solnoku i u Kluž na Spomen dane Đerđa Haraga, igrali smo na Desire Festivalu u Subotici i na MOT-u u Skopju, I to sa raznim predstavama: sa "1981", sa "Bilo jednom u Novom Sadu" i sa "Anom Karenjinom", što, nadam se, dokazuje raznolikost našeg aktivnog repertoara.

Kakva je bila reakcija publike na pet premijera prošle sezone?

– Još uvek nemam tačnu statistiku gledanosti za sezonu, ali publika je verno pratila naš rad i broj posetioca je gotovo u celom periodu bio u rastu. Najpopularnija predstava iz prethodne sezone je ostala "Bilo jednom u Novom Sadu", ali nismo imali veći problem sa gledanošću u celoj sezoni. Od novih predstava ništa ne skidamo sa repertoara, dakle sve su preživele sezonu, sa zadovoljavajućem brojem gledalaca. Naravno, ne može sve da bude na isti način, istim brojem ljudi, na istom nivou da bude popularno, ali mislim da je to prirodna oscilacija. Nekim predstavama, poput "Majke Hrabrost i njena deca" u režiji Dejana Projkovskog, tek dolazi prava prva sezona, pošto je izašla na samom kraju, ali aplauz i reakcije publike, pa i glas koji se čuje o Emini Elor u glavnoj ulozi – sve to govori da će i ta predstava imati lepu budućnost.

Motivi ljubavi i mraka na izvestan način povezuju predstave premijerno izvedene u ovoj sezoni. U tom kontekstu: kakvi smo i kakvo nam je pozorište potrebno?

– Kažu da kad oružje govori, muze ćute. A nedavno sam video naslov jedne izložbe u Narodnom muzeju Beograda: "U ratu ne miruju muze". Ja sam za ovaj drugi moto. Ma koliko bi neko želeo da izoluje pozorište od stvarnosti, po mom mišljenju je to uzaludni pokušaj. Očekivati od protekle sezone da ne odjekuje društvenu ili emocionalnu stvarnost u kojoj pozorište boravi, je suludo. Čak i na prvi pogled bezazleni vodvilj "Ma, ne šetaj se tako gola" Žorža Fejdoa, izveden premijerno u septembru, veoma jasno govori o nepotizmu, korupciji, a i o pitanjima ženskog glasa i ženske moći u muškom društvu. "Nexxt" se bavi medijskom stvarnošću. Na zabavan i ironičan način, na jeziku šou programa, ali opet je to stvarnost koja nas potopi kada uključimo male ekrane. "Kabare distopija" je predstava koja predstavlja budućnost prema kojoj smo krenuli i koja nimalo nije svetla, iako je cinična i smešna. Ne možemo ni da zatvorimo oči a da ne vidimo da ima rata i ima majčinske patnje. A posle odigrane premijere "Majke Hrabrost i njena deca", samo nekoliko dana pre ovog intervjua, eto novog rata sa novom decom koja umiru. Naravno, kada dođu teška vremena ljubav se isto ojača, kao da se srce po nekom automatizmu bori protiv neprilika. Tako je i radost dospela u naše predstave. Na kraju krajeva, kada Boris Isaković otvori prozor u zadnjoj prostoriji predstave "1981", iza tih prozora je uvek Novi Sad. Ne neka izmišljena scenografija našeg grada već prava dokumentarna slika grada i pravi zvuk ulice. To što se tamo vidi i čuje, takvi smo mi koji hodamo ulicom i takve su i predstave koje govore o nama.

U prošloj sezoni prvi put ste sarađivali sa rediteljima Tomijem Janežičem i Milošem Lolićem u Novosadskom pozorištu. Kakvi su utisci iz tih saradnji i kako utiču na buduće umetničke pravce Novosadskog pozorišta?

– Oba susreta su bila jako važna za nas, pre svega ansamblu koji je imao sreću da sarađuje. Tomi Janežić je napravio pravi onlajn kasting, on je izabrao ljude, ali i glumci su imali pravo da se jave na posao sa njim. Znali smo da posao neće biti ni lak ni kratak: ukupno su osam meseci skupljali porodične priče i anegdote, sudbine i činjenice, pravili preko 500 scena, da bi to na kraju Tomi sklopio u dramaturšku strukturu i u predstavu koja zaista zaslužuje pažnju koju dobija. Lolić je radio na naizgled bezazlenom tekstu, ili barem tradicija igranja Fejdoa to nalaže, a rezultat je pravi rediteljski i glumački poduhvat, lekcija iz tačnosti glume u službi feminističke teorije. Sami ovi reditelji i njihovi radovi su veoma različiti, i, nadam se, pokazuju smer ka jednom raznolikom, šarenom i u svakom svom pokretu dobrom pozorištu.

Na kojim projektima se trenutno radi ili se pripremaju?

– Početkom juna je počeo da radi mladi, ali već u svojoj zemlji veoma prepoznatljiv i upečatljiv reditelj Botond Nađ iz Rumunije. Nažalost, pandemija je sprečila publiku da vidi njegovu "Noru" po Ibsenu na JoakimFestu pre nekoliko godina. On je reditelj veoma moderan u izrazu i u vizuelnosti svojih predstava i poznat po nekonvencionalnom čitanju klasičnih dramskih tekstova, raskošne vizuelnosti i divnoj elektronskoj muzici. Kod nas radi na adaptaciji Čehovljevog klasika "Tri sestre", što je istovremeno i sjajna prilika da ponovo pokažemo šta ume ženski deo našeg ansambla, pre svega Judit Laslo, Gabriela Crnković, Livia Banka i Terezia Figura. Posle pripremnih radova sa glumcima, probe se nastavljaju u septembru, a premijera će biti 11. oktobra.

Koji su planovi za narednu sezonu?

– U septembru nastavljamo najpre sa igranjem; repertoar će se za koji dan naći na sajtu Novosadskog pozorišta, na http://www.ujvideki.com, dakle publika može još pre letovanja da kupi ulaznice za prve predstave. Posle spomenute premijere "Tri sestre" nam se vraća reditelj Kokan Mladenović, posle dvanaest godina odsustva, pre više od decenije je poslednji put režirao u Novosadskom, i to čuvenu "Operu ultimu". Sada će u svom autorskom projektu da otvori svet pripovedaka čuvenog Danila Harmsa pod naslovom "Zašto magarci stoje na promaji". U nastavku nam ponovo režira Andraš Urban, ali očekujemo i Oliveru Đorđević u narednoj godini. Nastavljamo put kojim hodamo, čini mi se: raznoliko, ali veoma novosadsko.

Autor teksta: Nataša Gvozdenović