Robert Pirner, muzičar: Posle teške godine za bendove, spremni smo za svirke

Robert Pirner, muzičar: Posle teške godine za bendove, spremni smo za svirke

On je vrstan gitarista, frontmen novosadske grupe Eksploziv, koja već petnaestak godina "hara" po svim klubovima u kojima nastupa širom regiona i predstavlja garant za dobar provod. Prepoznatljiv je po kvalitetnim gitarskim solo deonicama, prijatnom glasu, izuzetnoj energiji i šarmu. Nakon izuzetno teške godine za muzičare, zajedno sa svojim bendom spreman je za ponovne svirke.

Robert Pirner rođen je 1977. godine u Travniku. U Bosni je živeo do rata, da bi narednih 15 godina proveo u Makedoniji, a 2001. godine doselio se u Novi Sad. U trećem razredu osnovne škole, kada je prvi put uzeo gitaru u ruke, gotovo automatski počeo je da svira. 2004. godine osnovao je Eksploziv bend, a stalnu postavku sa njim svih ovih godina činili su bas gitarista Dragan, klavijaturista Vlada i bubnjar Sale. Prošle godine Saleta je zamenio Srđan, a aktuelne pevačice su Ivana i Sanja. Kod "Eksplozivaca" oduvek dominira rok zvuk, jer su rokeri u duši, ali i izuzetna energija i sjajna atmosferi koju umeju da naprave. Odlično ih znaju generacije koje su izlazile u "RST" i "Steriju", jer su njihove svirke bile uvek krcate ljudima i dobrim nabojem. Poslednjih godina su svoj repertoar proširili i na nešto blaže, pop hitove i time postali bliski i mlađoj populaciji. U periodu pre korone njihov raspored bio je mesecima unapred popunjen svadbama i proslavama, ali kad god se ukaže slobodan termin, uživaju da "prže" po klupskim svirkama, poslednjih godina najčešće "Kod Brke", u "Tremi" i u "Pančeti".

Sa ovim eksplozivnim gitaristom razgovarali smo o njegovim muzičkim počecima, protekloj godini koja je bila veoma teška za muzičare, domaćim i stranim koncertima, rođendanu Novaka Đokovića, interakciji sa publikom i onoj ključnoj iskri koja jedan bend drži na okupu toliko godina.


Na koji način je muzika našla tako značajno mesto u tvom životu?

– Imao sam ozbiljne genetske predispozicije, jer je moj čukundeda bio violinista, pa su valjda geni proradili. Još kao mali sam sve "skidao" na sluh. U to vreme nije bilo interneta, pa sam slušao kasete ili radio i šta uhvatim, to je to. Bilo je teže nego danas, ali je imalo neku svoju draž. Moj prvi ozbiljniji nastup bio je 1989. godine, na sarajevskom festivalu "Djeca pjevaju hitove", gde sam pevao "Sinoć sam pola kafane popio" od Bebeka. Tad smo imali turneju po celoj Jugoslaviji, družili se i bilo je jako lepo. Prvi album, koji se zvao "Jahačica", snimio sam u Makedoniji, sa 17 godina, a potom sam svirao sa grupom Rekvijem, a onda nastavio sa solo karijerom, dok nisam došao u Novi Sad, šesti po redu grad u kojem živim.


Ko su bili tvoji muzički uzori?

– Odrastao sam slušajući bendove kao što su Skorpionsi, Dip parpl, Led Cepelin, od domaćih Genaraciju 5, Tajm (Dado Topić), Leb i sol, Kerber... Gitaristi koje posebno cenim su Majkl Šenker i Uli Džon Rot, a taj stil volim i da sviram za svoju dušu.


Kako jedan bend opstaje toliko godina?

– Sama konfiguracija ljudi u bendu je vrlo bitna. Da bi mogao da funkcionišeš, moraš da imaš dobar odnos sa kolegama. Mi smo se našli. Imali smo promene pevačica, jer ovaj posao je generalno težak za žene. Uvek smo gledali da imamo kvalitet u vezi sa vokalnim izvođačima, da moraju da budu top. Za grupu je veoma bitno i prilagođavanje situaciji. Počeli smo kao klupski bend, pa se onda tržište malo promenilo, tražili su da sviramo po svadbama, gde smo morali da proširimo repertoar. Kad su se polako zatvarali ti klubovi gde smo mi svirali, pojavila se neka nova priča za nas, koja finansijski i donosi veću zaradu. Prilagodili smo se tome.


Faktor zbog kojeg ste svojim svirkama uvek punili klubove je...?

– Energija. Publiku možeš prevariti u bilo čemu, samo u jednoj stvari ne možeš, a to su emocija i energija. Možeš odsvirati neki falš ton, a da oni ne primete, možeš i nešto da ne otpevaš, pa da te neko izvuče, ali u energiji i emociji "falširati" ne možeš. To je ono što je bilo ključno za nas. E, zato mi ljudi kažu: "Jao, brate, vi kad 'pržite', to je prava stvar!"


Kakva je novosadska publika u poređenju sa onom iz drugih gradova?

– Najviše se obraduje masa u malim gradovima. Svirali smo u Goraždu, gde željno iščekuju svaku svirku, to im je centar zbivanja. Novi Sad ima gomilu događaja, svaki dan se nešto dešava i masa nije toliko željna, ni na piće izađu neobavezno. Naravno, postoji i određena masa koja stalno dolazi na tvoje svirke i oni te prate u kojem god klubu sviraš. E, to su oni ljudi koji te stvarno vole i koji dođu da uživaju u muzici, jer to vole. Taj fidbek te, kao muzičara, i pokreće. Po beogradskim klubovima se, recimo, često dešava da svi gledaju svoje telefone, omladina ne zna da se zabavlja. Novosadska publika ipak više učestvuje u svirkama.


Povremeno snimate i svoje autorske pesme?

– Sad baš snimamo neke kavere, a nešto smo radili i tokom prošle godine. Imamo snimljen jedan album, koji smo snimili za "City records" i nekoliko singlova.


Koje generacije vas sada prate?

– Kad ima svirki, neizostavna je mlađa publika, ali uvek bude i deo ekipe srednjih godina, koja ne izlazi toliko često, ali vole da kad izađu, slušaju nešto što njima prija. Zato oni vole da dođu u "Tremu", da slušaju Eksploziv, jer znaju da će biti te muzike koju su oni slušali pre deset godina u "Steriji". Očekuju rokenrol i kvalitetan pop.


Ostvarili ste i značajnu saradnju s drugim muzičarima?

– Imali smo lepu saradnju sa Dženanom Lončarevićem, Srđanom Marjanovićem, pokojnim Aleksandrom Banjcem... Bilo je dosta proslava gde smo svirali, a da su pevali Ceca, Saša Matić, Dragana Mirković, Brena i druga poznata imena.




Svirali ste čak i na rođendanu Novaka Đokovića?

– To je moralo da bude tajna i tek kad smo se namontirali rečeno nam je kome sviramo. Iako je proslava bila organizovana u restoranu pri teniskim terenima, nije nam na kraj pameti bilo da bi to mogao biti baš on. Nole je čak i zapevao tog dana, a bilo je prisutno puno poznatih ličnosti... To je bilo jako lepo iskustvo. Često smo svirali na nekim kongresima i forumima, gde u publici budu i mnoge poznate ličnostima, od glumaca do političara.


Kao bend sigurno ste imali i mnoge anegdote. Možeš li da se setiš nekih?

– Desila nam se jedna situacija kao u onom hororu "Projekat Veštica iz Blera", sa prepoznatljivim kadrovima gde sami sebe snimaju izbliza. Krećemo mi u Pariz da radimo svadbu i ja uključim kameru, da svi veseli nazdravimo za srećan put. Sledeća scena snimljena kamerom: mi u Nemačkoj, pokvario nam se kombi, stojimo na autoputu u četiri ujutru, nema žive duše, zaledili se od hladnoće, sa kapama na glavama. Srećom, za razliku od filma, kod nas je naredna scena bila u Parizu, na Ajfelovom tornju. Takođe se sećam da mi je jednom u Sutomoru prišao stariji lik i tražio neku pesmu od Atomskog skloništa. Pošto je nismo znali, rekao je: "Nema veze, roknite onda Vranjanku", na šta smo svi prsnuli u smeh, jer pesme nemaju veze jedna s drugom.


Kako vidiš domaću muzičku scenu?

– Ne mogu da se prilagodim ovom novom vremenu, ja sam starog kova, ne priznajem to da pustiš fajl i izađeš sam na binu. Za mene koncert nije koncert ako nema benda, scenografije, pratećih vokala... Zbog toga i ne znam kad sam poslednji put bio na nekom domaćem koncertu.


Ali si zato prisustvovao koncertima najvećih svetskih bendova?

– To je za mene punjenje baterija, kad odeš da vidiš šta rade AC/DC, Ajron Mejden, Skorpionsi. Slušao sam i Bon Džovija, Dip Parpl, Mejdene, Džonija Vintera, Džoa Satrianija... Ispratio sam sve što je svetska klasa rokenrola, nešto u Beogradu, nešto u Budimpešti, nešto u Zagrebu. Kad vidiš kakvi su to spektakli, ništa naše se ništa ne može porediti sa tim. To izgleda stvarno impozantno. Bude tolika impresija da posle cele godine razmišljaš samo o tom koncertu.


Muzičari su preživeli više od godinu dana bez svirki. Kako?

– Kažu da ne preživljavaju najjači, nego najprilagodljiviji. I dinosaurusi su bili najjači, pa su izumrli, ali ostali su gušteri, krokodili i zmije (smeh). Otkako je počela korona, period u kome se letos u baštama nešto malo moglo raditi (u anplagd verziji) bio je jako kratak. Ipak, osnovna zarada nam je od svadbi i ostalih veselja, a ne od svirki u kafićima, a toga već 15 meseci nemamo. Mi smo izgubili osnovno pravo na rad, što je katastrofa. Nama je zabranjeno da radimo. Kada smo se, dva puta do sad, okupili u Beogradu sa zahtevima da nam omoguće da radimo, kao što su za sve druge pronašli neki način, bili smo targetirani kao izvor zaraze. Nismo dobili nikakve određene uslove pod kojima bismo mogli da radimo, kao ostali. Mi smo jedna armija ljudi, koja ima porodice i kredite, kojima treba da jede, da plati račune... To je ogroman problem. Pored muzičara, u našem problemu su i fotografi, šminkeri, svi koji rade proslave i zabave.


Kako ste se vi u bendu snalazili otkako je korona pokvarila "staru normalnost"?

– Prvih nekoliko meseci smo čekali da se nešto unormali, ali kad smo videli da je đavo odneo šalu, počeli smo da se usput bavimo i nekim drugim stvarima. Neki od nas su već imali dodatne poslove. Ja nisam, mada sam planirao, jer svaki pametan čovek treba da ima neki bekap. Počeo sam da radim kao finansijski savetnik za jedan analitički centar, gde se bavimo kreiranjem finansijske strategije svakog domaćinstva. Mi u bendu smo se nekako snašli, ali jedva čekamo da krenu normalne aktivnosti, koje se polako naziru. Mnogi bendovi su se i raspali u ovom periodu, nisu mogli da opstanu, jer su ljudi otišli da rade neke druge poslove, gde neće moći paralelno uz to da se bave i muzikom. Mnogi bendovi se više neće ni okupiti. Mi smo opstali, zajedno smo na sceni već 15 godina i samo čekamo da sve ponovo krene kao pre.

Imaš li i neko interesovanje koje nije u striktnoj vezi sa muzikom?

– Ljubitelj sam motora, hobi mi je da se provozam. U poslednje vreme sam nabavio alat i počeo da sam sređujem neke stvari oko gitare – ugrađujem elektroniku, popravljam, lemim, pošto sam po struci elektroničar pa dosta znam oko struje. Uz to sam počeo i kod kuće nešto da pravim, na primer neku policu, stalažu... Uveče odem u garažu, pustim muzikicu i onda šrafim, sređujem, bušim, turpijam, šmirglam, farbam... To mi je za smirenje živaca.


Ljudima je sve ovo vreme falila muzika uživo. Deluje da upravo kreće lagano vraćanje na staro verujem da ga svi željno iščekujete. Šta bi ti rekao, zašto su svirke bitne?

– Svirke su socijalni život, druženje sa ljudima... Ljudi rade po ceo dan i potrebno im je da se opuste, treba im neki ventil, da popiju piće, otpevaju, odigraju, daju sebi oduška i ne razmišljaju ni o čemu. To je normalna stvar i neizostavan deo života. Spremni smo za povratak.


Razgovarala:
Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com) i privatna arhiva Roberta Pirnera i benda Eksploziv

Oceni vest:
9
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Žiki

    pre 28 dana i 16 sati

    Zema kultivisani.

    Oceni komentar:
    1
    2