Scenaristkinja, rediteljka i producentkinja Biljana Tutorov: Toliko je bitaka oko nas da bi trebalo sve da ostavimo da bismo ih vodili

Na ovogodišnjem Sandensu, jednom od najvažnijih svetskih filmskih festivala, Veliku nagradu žirija za dokumentarni film osvojila je srpsko-crnogorska "Planina", u režiji Novosađanke Biljane Tutorov i Nikšićanina Petra Glomazića.

Taj – "istinit primer moći filma da lično učini političkim", kako stoji u obrazloženju nagrade, sniman je u fantazmagoričnoj scenografiji planine Sinjajevina, na severu Crne Gore, na lokaciji i široj okolini katuna Okrugljak. Prateći živote Gare Jovanović i Nade Stanišić, dve žene različite životne dobi, u okruženju koje je oduvek krojila surova i bezosećajna ruka patrijarhata, "Planina" na delikatan način govori o sudbini sve-žene u svim društvima sveta, koja, vođena neokolonijalnom – usenasepodase – logikom, jure ka svom svebrzom kraju.

Ljubav stvara integritet koji može biti moćno političko sredstvo...

Dve žene, a jedan princip zajedništva, solidarnosti, odanosti, razumevanja i nadasve ljubavi i privrženosti, uspevaju da odbrane – ne samo komad prirode koja ih je othranila, odgojila i učitala u njih zadivljujući integritet, već i višestruko ugroženi princip pravednosti. Upravo zato što je redak primer ohrabrenjenja čoveku, ovaj film je kao neka lekovita travka sa Sinjajevine, koja leči naopakosti što povređuju duše mislećih i odgovornih ljudi. O tome kako ljubav stvara integritet i pretvara ga u moćno političko sredstvo, za Moj Novi Sad govori korediteljka i producentkinja filma Biljana Tutorov.

^{Foto: Wake Up Films}

Kompleksno obrazovanje za precizno dokumentarističko oko

Biljana Tutorov diplomirala je arheologiju i istoriju umetnosti na Katoličkom univerzitetu u Luvenu/Belgija. Na pariškoj Ecole Pratique des Hautes Etudes studirala je antropološki film, a glumu na Ecole Internationale de Thêatre Jacque Lecoq. Autorka je kratkih i dugometražnih, igranih i dokumentarnih filmova. Njen dokumentarni film "Kada dođu svinje" 2017. godine osvojio je niz nagrada na festivalima. Tutorov je osnivačica novosadske producentske kuće Wake Up Films, posvećene dokumentarnom i autorskom filmu.

Kako je došlo do toga da snimate film o jednoj planini, a ne ravnici u kojoj ste rođeni?

– Oduvek sam bila jako vezana za Crnu Goru – iako tamo nemam porodicu, ali smo dugo imali kuću na moru i praktično sam odrasla i tamo. Takođe, i moj životni partner, i koreditelj filma, Petar Glomazić je iz Crne Gore, a upravo je on u naš fokus doveo priču o Sinjajevini. Prvobitno smo mislili da ću film samo producirati, ali kada smo upoznali Garu i Nadu, priča je uplovila u vode kojima se bavim, a to su snažne žene između političkog i intimnog. Garu i Nadu sreli smo u trenutku kada je Crna Gora ušla u NATO i kada je preko noći, netransparentno, odlučeno da će Sinjajevina biti poligon za vežbanje vojske, testiranje municije i bojevog oružja. Tek podsećanja radi, Sinjajevina je drugi najveći pašnjak u Evropi. Prostire se na 500 kvadratnih kilometara i leži na 2000 nadmorske visine. Ona je – kao ključni ekosistem – deo UNESCO-ve mreže rezervata biosfere.

Takođe, Sinjajevina je i rezervoar vode za naš region. Snegovima sa te planine napajaju se i Jadranski, i Crnomorski sliv. Naša priča s ovim filmom krenula je kada je Petar počeo da istražuje lokalne zajednice stočara koje praktikuju transhumancu, tj. polunomadsko stočarstvo – oblik uzgoja stoke u kojem se životinje sezonski sele ("izdižu") iz stalnih naselja u kojima su zimi, na privremene pašnjake – leti. U mnogim zemljama taj oblik stočarstva je zaštićen kao kulturno dobro. Kada su, dok smo bili tamo, stigle priče o vojnom poligonu, pozvali smo stručnjake, naučnike i pravnike da vidimo kako da pomognemo lokalnoj zajednici da se organizuje i odbrani planinu za sve nas, ne samo za sebe, jer Crna Gora je, kao i Srbija, potpisnica mnogih međunaradnih konvencija, koje obavezuju vlade da kod tako velikih odluka konsultuju lokalnu zajednicu. Vrlo brzo su Petar i naša junakinja Gara počeli da okupljaju zajednicu koja se borila za očuvanje Sinjajevine, Petar više međunarodno, a Gara – lokalno. Naravno bilo je tu i mnogo drugih aktivista. Odmah smo odlučili da ćemo razdvojiti našu aktivističku misiju od misije filma, jer nas nije zanimao aktivistički film, pošto on uvek ima istu, očekivanu strukturu. Shvatili smo da, ako hoćemo da pomognemo zajednici, da uspeju u svojoj nameri, najbolje će biti da napravimo dobar film. Te su se dve misije međusobno hranile i negde je to nerazdvojivo u smislu nekog našeg pakta sa protagonistkinjama.

"Planina" je intimistička priča o borbi protiv vojnog poligona, koja počinje onog trena kada Gara skoči na svog belog konja i postane liderka zajednice. To je bila njena misija, ali brzo smo shvatili da Sinjajevina čuva i neke druge, duboke i bolne priče, u koje su upletene i sudbine naše dve junakinje. Naime, kroz više generacija u toj porodici postoji problem nasilja nad ženama, naravno – ne samo u toj porodici, nažalost postoji u mnogim drugim, u regionu i svetu. Nismo hteli da se fokusiramo na traumu, već nas je inspirisala grčka drama koja se krila u Garinoj sudbini. Znali smo da će nam biti potrebno mnogo vremena, novca i strpljenja da je zajedno sa njima ispričamo, ali tako da ona za obe junakinje bude osnažujuće iskustvo. Nismo hteli da budemo provokativni, da izvlačimo iz njih emocije, puštali smo da se priča sama od sebe polako otvara. Čini mi se, zapravo, da je, kako to uvek ide s dobrim pričama, ta priča našla nas.

Filmski prvenac vazduhoplovnog savetnika 

Koreditelj "Planine" Petar Glomazić diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, na smeru Aero-kosmo tehnika. Više od 20 godina radio je u vazduhoplovnoj industriji za vodeće vazduhoplovne kompanije u regionu. Bio je izvršni direktor Montenegro Airlinesa, direktor Aerodroma Podgorica i menadžer i predavač na Međunarodnoj vazduhoplovnoj akademiji Airways Aviation. Osnivač je konsultantske kompanije Aero Solutions, u kojoj je nezavisni vazduhoplovni savetnik. Svojevremeno je završio dokumentarističku školu RTS-a, u kojem je radio kao asistent urednika u Redakciji obrazovnog programa. Bio je kourednik emisije "Kuća za maštanje". Danas ima svoju produkciju Ardor Films, a "Planina" je njegov rediteljski debi.

Kako je izgledalo snimanje na Sinjajevini? 

– Kroz sedam sezona – sedam leta, u 12 kvadrata jedne male čobanske kolibe na Sinjajevini, živeli smo zajedno Petar, izvršna snimateljka Eva Kraljević i ja. Bila je to uzbudljiva avantura. Gore nema struje, vodu smo donosili s izvora, kuvali, mesili hleb, a ložili smo i leti, i zimi. Sami smo nosili opremu, snimanje je bilo fizički veoma zahtevno. Na generator, koji smo vukli sa sobom, punili smo baterije. Teren gore je dosta neprohodan, deluje kao blaga visoravan, ali je prilično džombasto, ne možeš ići kolima. U međuvremenu je do tamo izgrađen put, a pre toga trebalo je da se vozi nekoliko sati kroz šumu iznad Mojkovca i Kolašina. Povremeno smo imali i druge članove ekipe, ali nam je ipak bilo najbolje kad nas je samo troje, jer smo tada imali mir, bolju koncentraciju i intimu sa Nadom i Garom. Retko smo snimali, obično samo pola sata dnevno, više se nije moglo, jer one mnogo rade. Ne možeš ih ni uvijati, jer posao je preči, a onda smo i mi stalno hteli da im pomognemo i zato smo se konstantno dogovarali kad je momenat da se snima, a kada da se pomaže. 

^{Foto: Wake Up Films}

Sada, kad je film gotov i pred publikom, da li je u vama više nade ili straha zbog nestajanja tog zadivljujuće krepkog i hrabrog sveta? 

– Naš film funkcioniše na mnogo nivoa, zbog čega sam jako ponosna: dramskom, političkom, kolorističkom... Mi smo se više referisali na slike starih majstora poput Kloda Lorena, Rembranta, Kaspara Davida Fridriha, nego na filmove. Dosta smo vremena proveli upijajući prostor, geometriju pejzaža, njihove kolibe, razmišljajući kako da nađemo jezik filma. Film ima mračnih nivoa, ali je sveobuhvatno jako svetao, optimistički i osnažujuć. Tokom snimanja nismo znali kako će se priča završiti, ali smo znali da ćemo snimati sve dok Nada ne bude dovoljno snažna da možemo da je ostavimo. Naš moralni angažman prema njima je veoma uticao na ceo proces. Mi smo možda mogli da tražimo da nam se više prilagode u nekim momentima, a da mi snimamo. To nismo hteli, već smo se uklopili u zajednicu i radili zajedno s njima. Bila je to neka vrsta višegodišnje, zajedničke terapije, na razne načine. I publika koja je film videla to oseća i jako reaguje na sve te dimenzije, na taj optimizam i lepotu unutar jednog opasnog konteksta – a to je tačno ono što smo hteli. Kada je Vlada Crne Gore letos konačno odustala od uspostavljanja poligona na Sinjajevini, to što smo mi radili na narativu zajednice, koja je objašnjavala Vladi da njihov plan nema smisla, pogotovo ako žele da uđu u Evropu, i sama Garina borba u koju su utkane razne dimenzije nasleđa, čini ovu priču još posebnijom. Prošle nedelje su nas pozvali u posetu i predsednik i premijer Crne Gore, da nam čestitaju na uspehu filma i zahvale Gari "što ih je učila" demokratiji. Predsednik Milatović je Garu odlikovao Ordenom crnogorske zastave, rekavši da je održala lekciju iz morala i ljubavi prema zemlji. To je velika stvar, čak i da je samo protokolarna, jer daje nadu da se vredi boriti za demokratiju. Najlakše je sve prodati u uništiti.  

Ovdašnji nije zvao? 

– Nije. Ovde nam se niko nije javio, iako je ovo većinsko srpski film. Wake Up Films iz Novog Sada je glavni producent filma, a i ja sam iz Novog Sada. Filmski Centar Srbije, dok je još funkcionisao, podržao je film. Mi još uvek procesuiramo nagradu na Sandensu, koja je među najvećim uspesima nekog filma iz naše zemlje, i veoma bismo voleli da ona doprinese uspostavljanju normalnog rada Filmskog centra i Ministarstva. Ovo što se dešava u poslednje dve godine je neprihvatljivo i dokaz je da naša država ne funkcioniše kao slobodna zemlja za sve građane. Posle svih uspeha, filmski stvaraoci su onemogućeni da rade, a nove generacije da počnu karijeru. Svi smo kažnjeni blokadom Filmskog centra, jer izražavamo svoje građansko negodovanje i podršku studentima. "Planinu" smo, inače, završili prošlog juna i mogli smo ići u Veneciju, ali kada je stigla odluka da na Sinjajevini neće biti vojnog poligona, rešili smo da ponovo otvorimo montažu, jer smo smatrali da takva demokratska pobeda mora ući u film. Svima su nam potrebne takve priče, a i moramo naučiti da ponovo koristimo demokratski aparat, moramo se boriti da nam on bude vraćen. Gara i Nada podelile su sa nama svoje traume, red je bio da i mi podelimo njihovu pobedu. Publika je baš snažno reagovala na nju, što je potvrda da je demokratija svuda u opasnosti. Reakcije na premijeri bile su kao na rok koncertu, imali smo stojeće ovacije, ljudi su se tokom projekcije smejali, plakali, ponekad tapšali.

Ljudi se danas teško otvaraju jedni drugima, posebno su zatvoreni u tim krškim predelima, gde je sramota požaliti se na teškoće, zbog čega su u njima zatomljeni mnogi neiskazani bolovi. Kako ste uspeli da se zbližite s njima? 

– Za to je isključivo zaslužna Gara, koja je veoma pametna i mudra žena. Izuzetna je i jedinstvena. Mene jako nervira što je ceo audio-vizuelni sektor u svetu patrijarhalno, kolonijalno i imperijalistički postavljen. I mimo ovog filma, zalažem se da određene zajednice i grupe ljudi imaju mogućnost da govore o sebi i onome što ih zanima, grade svoj narativ, a na prvom mestu žene. Dosta mi je filmova u kojima žene gledam kroz oči muškarca. Naravno, nije to uvek neprihvatljivo, nisam fundamentalista u tom smislu, ali mi je jednostavno dosadilo. Radujem se da vidim šta rade koleginice. One donose drugi senzibilitet, drugačije uglove gledanja i teme, koje zanimaju barem polovinu svetske populacije. Slično je i s lokalnim zajednicama. Bitno je da se poštuje njihov jezik i način kako sebe vide. Petrova uloga je i u tom smislu bila esencijalna i zato smo na tom prostoru boravili dovoljno dugo da doživimo sve važne momente koji čine priču, a planina je bila nemi svedok svega onoga što se godinama dešavalo (u) tamošnjim ženama. U film smo uključili i druge članove zajednice koji žive u katunima, npr. dve komšinice koje imaju važne uloge. Posao koji se gore u katunima obavlja rade uglavnom žene. Tamo vlada posebna atmosfera, oseća se iskustvo koje se tu taložilo kroz godine, vekove. Bilo mi je fascinantno da vidim kako to publika oseća na Sandensu, iako je to evropska i lokalna priča. Članica žirija, producentkinja iz Kenije rekla nam je da je plakala tokom filma, jer ju je priča podsetila na njenu baku, koja se ceo svoj život tako borila za zemlju.

"Planina" uskoro u bioskopima 

U septembru 2019. održana je prva međunarodna vojna vežba na Sinjajevini, na kojoj postoji 136 katuna u koje preko 200 porodica "izdiže" svoju stoku. Vojni manevri u srcu pašnjaka počeli su bez ikakve prethodne konsultacije sa stočarskim zajednicama koje taj pašnjak koriste vekovima. Gara (59), majka šestoro dece (troje je rodila, a troje usvojila), koja je predvodnica lokalne zajednice, i njena najmlađa ćerka Nada (13), bore se da zaštite planinu i prirodu od alavosti vrlog novog sveta, dok istovremeno biju i svoju ličnu bitku protiv patrijarhata, koji i danas, kao i vekovima ranije, normalizuje nasilje nad ženama. Nakon evropske premijere – uskoro u Kopenhagenu, "Planina" bi brzo trebalo da stigne i u domaće bioskope.

Kako živi umetnik sa više jastuka po svetu? Je li to nemir ili ga putovanja ipak hrane? 

– Živi nomadski. Prijalo bi mi da sam na jednom mestu, ali putovanja su istovremeno i bogatstvo. Iz Novog Sada sam na studije otišla 1990. godine i od tada sam povezana sa Francuskom, koja je moja druga kultura. Sada sama češće u Novom Sadu i nedostaje mi više prostora kulture. Ne bih preživela da sam stalno ovde, u našoj monokulturi, opsednutosti samim sobim i našom istorijom u kojoj su muškarci, naravno, glavni likovi. Nedostaje mi Novi Sad koji pamtim iz detinjstva, u kojem su se češće čuli mađarski, slovački, romski… Tokom rada na filmu upoznali smo mnogo zanimljivih ljudi, dobili prestižne evropske i svetske podrške filmskih institucija i fondova u Francuskoj, Sloveniji, Americi, Crnoj Gori i kod nas – dok je još funkcionisalo. Upoznali smo neke od najvećih snimatelja, montažera, scenarista i sve je to veliko bogatstvo za nas i za film. 

^{Foto: Nebojša Babić}

Kada biste pravili film o ženi u kinematografiji, o rediteljkama, šta biste ispričali? 

– Od 2015. sam češće u Novom Sadu nego u Francuskoj i jako mi nedostaje raznoliki kontekst raznih kutura koje imam u Parizu, ta razmena, da vidiš da li tvoje ideje funkcionišu i u drugim jezicima i kontekstima, jer nekada se desi da čovek nešto uradi, a to ne komunicira van njegove kulture. Kada sam se vratila u Novi Sad i Srbiju, nisam naišla na dovoljno otvorenosti i solidarnosti. Primetila sam da nije lako biti žena, naravno ima izuzetaka. Žene često same sebe cenzurišu, a i ljudi koji donose odluke najčešće su muškarci na pozicijama moći. Ako gledate brojke, neravnopravnost je velika i zato sam imala jaku potrebu da nešto učinim tim povodom. S tom idejom sam 2018. godine osnovala trening inicijativu CIRCLE, platformu za ženske filmske stvaraoce. Pozvala sam koleginice da zajedno radimo na našim projektima, da zovemo ispirativne mentorke i mentore. Podržao nas je Filmski centar Srbije u trenutku kada je na njegovom čelu bio Boban Jeftić, i Grad nas je podržavao dugi niz godina, a onda je sve izašlo iz fokusa, vlast je okupirala javne ustanove i konkurse. Danas je ta, jedna od retkih filmskih platformi posvećenih ženama, prepoznatija u svetu nego kod nas. Ipak se jednom godišnje srećemo ovde, tad radimo na Tvrđavi. 

Kako vam se s te vaše on/off pozicije u odnosu na Novi Sad čini borba grada za pravdu? 

– Grad mi izgleda uništen, oštećen u svom građanskom tkivu, ali i u materijalnom smislu. Ruši se i gradi bez ikakvog poštovanja istorijskog jezgra, što me jako rastužuje. Revizionizam je uzeo maha, u bukvalnom i svakom drugom smislu, i osećam se baš nemoćno tim povodom. Toliko je bitaka oko nas koje treba da vodimo da bi trebalo svi da ostavimo svoje poslove i samo da vodimo te borbe. I oni na vlasti to dobro znaju, znaju da ne možeš postići da se boriš protiv svega što oni pokušavaju da unište i sruše. Na vlasti su dugo destruktivni ljudi koji su učestvovali u ratovima, obogatili se na ratnim i drugim marifetlucima... Mi, s druge strane, apsolutno moramo da nastavimo borbu, verujem da Novi Sad još uvek ima taj borbeni potencijal i da nije sve uništeno. Jako je mnogo problema na sve strane. I mi članovi filmske zajednice potražili smo pomoć evropskih institucija, jer ovdašnji fondovi ne funkcionišu. Naš Filmski centar je bukvalno blokiran... Nažalost, to se sve dešavalo oko Sandensa i ja od obaveza nisam stigla da se aktivno uključim u saopštenje koje su udruženja uputila kolegama u svetu, ali čekam priliku da ovaj uspeh našeg i mog filma "Planina" stavim u službu te borbe. Svi smo zapravo malo okasnili u reakcijama, kao da nismo shvatali šta se sprema, zato je sada teško.  

Oni na vlasti dobro znaju da ne možeš postići da se boriš protiv svega što oni pokušavaju da unište i sruše...

Imate li neko objašnjenje zašto smo okasnili, kako je moguće da tako zakasnimo "na svoj život"? 

– Svi učestvujemo u tom kašnjenju, ne mogu ni sebe tu da izdvojim. Raditi nešto na vreme zahteva vrlo aktivno prisustvo u društvu da bi na vreme iščitao i shvatio šta se dešava, a onda podrazumeva i budnost i bazičnu obrazovanost, ali i jedno audio-vizuelno obrazovanje. Pri tome, svi odavno i oduvek radimo u prekarnim uslovima, pa ako nisi obezbeđen i moraš da zarađuješ, ne stižeš da se dovoljno boriš za promene. Mi smo uz to svi u burn outu, jer realno nemamo uslove za udobniji rad. To je začarani krug iz kojeg moramo uskoro izaći. Svet je otišao napred, a mi u školama odavno ne pratimo šta je doneo tehnološki razvoj. Ovde sve stoji i nikome nije važno da se građani obrazuju. Ne pratimo transformacije i jezik ovog vremena, a prostori manipulacije su se multiplikovali. Kod nas se već decenijama sprovodi obesmišljavanje obrazovnih institucija. Ne mogu da zamerim ljudima koji, preokupirani preživljavanjam, ne mogu da isprate promene. Ne mogu ih ispratiti ni intelektualci, kojima je to zadatak. Naravno, ne smemo imati izgovor da se ne borimo, moramo tražiti nove načine i fantastično je kako su ih mladi ljudi našli, kako su se organizovali. To je ohrabrujuće i zadivljujuće, ali ne zaboravimo istovremeno da mi živimo u svetu u kojem se u ovom trenutku vodi nekoliko velikih ratova, u Gazi, Ukrajini, u Iranu, pa afrička žarišta... Svet je dopustio novo buđenje fašizma, u raznim društvima i oblicima. Ne možemo staviti glavu u pesak. Fašizam se dešava svugde, kod nas, ali i u Evropi. Pokazatelj toga je i činjenica da Evropa na mnoge načine podržava ovaj užas kod nas. Živimo jako opasan momenat. Videli smo i na Berlinalu, taj festival više nije što je bio, ne štiti slobodu govora. Skoro da mi je neprijatno da o tome govorim, jer ispada da opravdavam situaciju kod nas. Fašizam se vraća velikim koracima i treba se brzo organizovati. 

Ne smemo imati izgovor da se ne borimo, moramo tražiti nove načine i fantastično je kako su ih mladi ljudi našli...

Jesu li ljudi svesni da se moraju brzo organizovati? 

– Nisu, zato što su ispcrpljeni, a i zato što mi nikada nismo, osim nešto malo kratko, imali demokratiju. Ona prosto nije zaživela. U tom smislu zadivljuje Garina snaga, koja je motivišuća. Ona je, s malo škole koju ima, kompetentnija da vodi neko ministarstvo, nego mnogi ministri. U jednoj sceni koju smo snimili baka Rajka kaže: "Dajte nama dvema domaćicama zemlju da je skućimo, pa ćemo vam je posle vratiti!" Sve te ratove i loše poteze vode ludaci. Pitam se, iako ima i žena koje su deo naopake mašinerije, šta bi bilo da su žene na pozicijama gde se odlučuje, da li bi bilo drugačije? Naš film se zapravo implicitno i bavi razmišljanjem o militarizaciji – ne samo Sinjajevine, već sveopštoj militarizaciji Evrope i sveta, u kontekstu patrijarhata i nasilja nad ženama, ali i prirodi. Intimno sam ubeđena da bi – s malo boljim balansom, svet bio razumniji. Ne znam kako ćemo se izvući iz svega ovoga, ali razmišljam mnogo o tome.