Siniša Bokan, profesor montaže: Kultura i umetnost su temelj jednog društva

U danima kad se odigrao Novi Sad film festival, kad je promovisano monografsko izdanje "Zlatni presek – 50 godina postojanja Akademije umetnosti Novi Sad" i održan umetnički program "Siniša Bokan – povezane slike", razgovarali smo sa ovonedeljnom gradskom facom.

Siniša Bokan je rođen u Novom Sadu, diplomirao je Filmsku montažu na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti (FDU), redovan je profesor Filmske i TV montaže na Akademiji umetnosti Novi Sad i u tri mandata je bio dekan novosadske Akademije.

− Iako sam rođen u Novosadskog sajma, odrastao sam na Grbavici, u Ulici Alekse Šantića i pohađao OŠ "Sonja Marinković". Posle srednje škole, sa roditeljima sam se preselio u Maksima Gorkog. Ulaskom u bračne vode, jedno vreme smo živeli na Limanu 4, da bi se vratili na Grbavicu, u istu ulicu, u kojoj sam odrastao. Narasla je Grbavica u međuvremenu, ali se moj kraj nije puno promenio i ulica je ostala skoro ista sa karakteristikom humanog stanovanja i dalje, što je naša sreća. Moja studentkinja je napravila divan, kratki film "Liman država", pa sam ga često puštao. Drugari su me zezali da priznajem da je Liman država i rekao sam da jeste, ali je Grbavica centar sveta (smeh). I Kebra je sa Grbavice. – rekao je na početku razgovora Siniša Bokan.

Odrastali ste u najbolje moguće vreme?

− Početak sedamdesetih je možda i najbolje doba u Jugoslaviji. Bilo je prostora za putovanja, druženje, normalan život. S tim pasošem sedneš u voz i odeš u Trst. Sa 16 godina sa drugarima sam išao na more, ali danas je to teži slučaj i ne samo zbog sigurnosnih već i ekonomskih razloga. U onakvoj Jugoslaviji kakva je bila, mladi su imali bezbrižan život. Pred nas se nikad nije postavljalo egzistencijalno pitanje, sve je rešavano bez poteškoća i problema, pa su i moji roditelji imali takvo viđenje, da završim fakultet, zaposlim se i obezbeđen sam čovek. Niti je među nama bilo predrasuda klasnih, ekonomskih, socijalnih… Svi smo bili članovi društva i niko nije nametao razlike. Ne mogu reći da je sve bilo idealno jer se osećalo da sve može da se promeni. Restrikcije struje, štednja, stabilizacija ekonomije… imao sam utisak da sve ide u neku vrstu regresije.

Zemlja je bila otvorena prema svetu?

− Prozor kulture i umetnosti prema Zapadu je za nas bio širom otvoren. Što se tiče muzike, možda smo najviše bili na izvoru svih savremenih tendencija. Dobijali smo ploče spolja, bilo je i kanala za nabavku, ali su se posle mogle kupiti i kod nas. Muzička scena Novog Sada, da li zahvaljujući tome ili nekom drugom razlogu, strašno je jačala i bila avangardna. Pojava panka i Pekinške patke, pa Laboratorija zvuka kao neverovatan bend. Sve je to rezultiralo da se mnogo ljudi moje generacije bavilo muzikom. I većinu svetskih filmova smo gledali u to vreme.

Da li ste se bavili sportom?

− Igrao sam košarku i bio sam u znamenitoj generaciji juniora Grbavice koji su bili prvaci Vojvodine i šesti u ondašnjoj Jugoslaviji. Što je bio ogroman uspeh pored Partizana, Šibenke, Bosne…Kasnije prestajem da igram, a sad mogu reći da mi je skijanje pasija.

Otkud interesovanje za montažu?

− Zbog nekog mog interesovanja za tehniku, upisao sam Elektrotehničku školu, smer Radio i TV. U to vreme već sam imao VHS kameru sa magnetoskopom, pa sam se na taj način zainteresovao za medije. Bio je to dobar smer jer si mogao da naučiš nešto o tehnici televizije i radija, da imaš praksu i ispipaš teren kako izgleda ta profesija. Upisao sam Elektrotehnički fakultet, iako nisam imao neki afinitet, mada mi matematika nije bila problem. To je trajalo dok nisam saznao da postoji FDU u Beogradu sa raznim smerovima, pa sam se upisao na Filmsku montažu, što je postalo moje životno opredeljenje i poziv. U detinjstvu sam imao dodir sa kino tehnikom jer su roditelji jednog drugara imali kameru "osmicu", pa smo snimali rođendane, imali projekcije, bilo je zabavno. Posebno kad se premotava film, pa unazad pustiš snimak i torta ti izlazi iz usta (smeh). Još je drugar imao lepilicu za montiranje odnosno presu za sečenje filma i tako je hobi postao moja profesija.

Kako su protekle studije?

− Studiranje u Beogradu bilo je opušteno. Srećom, u prestonici imam familiju, pa sam i putovao, i živeo tamo. Ipak sam se opredelio za život u Novom Sadu. Beograd mi nije odgovorao, nisam mogao da zamislim sebe tamo. Bez obzira na mesto življenja, čovek može da se izbori za svoj profesionalni integritet. Pogotovo u Novom Sadu koji nije malo mesto, ima dobru kulturnu scenu, a nemerljiva prednost je da za 10 minuta možeš da se prebaciš na drugi kraj grada. Nema ta doza dnevnog planiranja koja može da opterećuje. Imao sam 1996. ozbiljnu poslovnu ponudu da odem u Hong Kong, ali sam odlučio da ne odem i da se ne vraćam više temi selidbe iz Novog Sada.

Odmah ste zakoračili na RTV?

− Rano sam se zaposlio na televiziji, paralelno dok sam studirao. Tako sam sticao profesionalno iskustvo. Televizija Novi Sad je za mene tada izgledala kao etablirana institucija, a praktično je postajala tek nekih 17 godina. Bavio sam se montažom, a na nekim projektima i režijom. Tu sam imao mogućnost da se edukujem i učim. Postojala je mreža nacionalnih televizija u Jugoslaviji (JRT), bio je to ozbiljan sistem, a tehnika je mogla da prati svetske trendove.

Tako kreće i saradnja sa Želimirom Žilnikom?

− Bio sam srednjoškolac kad je snimao "Tako se kalio čelik". U čuvenom kafeu "Kamila", gde smo se okupljali, zatekli smo snimanje scene sa Lazarom Ristovskim i Jocom Ficdžeraldom. Bilo je zanimljivo, plus su nam ponudili pare da budemo statisti i radimo ono što inače radimo, sedimo i pijemo piće (smeh). Nismo znali kako se film snima, pa smo očekivali da brzo dobijemo pare, međutim, potrajalo je snimanje dobar deo dana (smeh). To mi je bio prvi susret s njim i tad sam video koliko je kompleksno snimanje filma.

Onda se susrećete na televiziji?

− Srećna okolnost je bila da su zvali Žilnika i postavili ga za urednika kulturno-umetničkog programa na TV NS. Jedno kratko vreme, ali nam je dao značajan vetar u leđa, potpuno je otvorio vrata za mlade autore, davavši im zadatke. Toliko je bio progresivan, da je to bio fenomenalan zamah za kulturno-umetnički program. To je vreme kad je TV NS otkupio seriju "Tvin Piks", a noćni program je bio skoro najgledaniji u celoj Jugoslaviji. Žilnik je otišao i projekti su stali, ali se stvorila ekipa mlađeg sveta i zbog te magije koju sam tu osećao, nisam odmah prešao na Akademiju umetnosti već sam paralelno radio jedno vreme. Inače, kasnije tokom karijere sarađavio sam sa njim na nekoliko njegovih filmova.

I pre dolaska na Akademiju osnovali ste produkciju "Arbos"?

− Velike produkcije u Novom Sadu ima malo, sve je to skoncetrisano u Beogradu. "Državni posao" je institucija za sebe, dugoročno uspešan format. Spomenuo bih i "Prvi servis", a ima još nekoliko dobrih novosadskih projekata. Ti mini serijali su možda neki put, kako bi značajnije bili zastupljeni u medijskoj produkciji. RTV je nekada godišnje radio nekoliko TV drama, što je upravo bila prilika za mlade ljude. Sada toga nema. U Novom Sadu nema puno prilika, ali se moramo truditi da ih stvaramo. Otud i osnivanje producentske kuće jer mi nemamo finansirane projekte, već se moramo boriti i sami sebi ih napraviti.

 Od šefa katedre preko prodekana do dekana Akademije?

− Montažer jeste neko ko organizuje pokretne slike, pa se to prelilo na organizaciju celog tima. Kad sam bio saradnik, moj profesor Marko Babac je predavao montažu na Akademiji. Njegovim odlaskom u penziju, ja sam preuzeo predavanje. Tako da sam imao od koga da učim o procesu nastave, a spomenuo bih tu i profesore Vlatka Gilića i Bora Draškovića. Akademija je specifična jer kad se gleda šta se uči o umetnosti, ona je zapravo univerzitet. Jedni uz druge smo. To je prednost jer ta interdisciplinarnost može da funkcioniše mnogo bolje u takvoj organizaciji. Stimulativno je okruženje za mlade ljude ako koriste tu prednost Akademije.

Posle tri mandata više niste dekan?

− Zadvoljan sam i ponosan, šta je sve Akademija postigla tokom mog mandata i srećan što sam tome mogao da doprinesem. Velika je odgovornost da jubilej od 50 godina obeležimo na kreativan stvaralački način. Gledali smo da sve to osavremenimo, pa u monografiji imaju qr kodovi, odlazite na portal, možete gledati intervjue… Pokrenuli smo dosta novih studijskih programa. Sad smo pokrenuli i master program "Kreiranje serije". Razumeli smo da serija nije fenomen prolaznog karaktera već ih i festivali imaju u selekciji, a mi imamo strukturu da pokrijemo sve aspekte od sitkoma do veb serije. Ostajem da predajem na Akademiji, ali se vraćam mirnijem životu i drugim stvarima koje su stajale i čekale da se realizuju.

Ostaje li problem nedostatka prostora?

− Nemamo jedinstveni prostor, ali napravili smo velike stvari. Dobili smo galeriju i još jedan prostor u Ulici Đorđa Rajkovića, a nadamo se još nekim. Važno je da mi imamo i dalje kriterijume i okvire rada kao najsavremenije institicuje u Evropi. To je rad u malim grupama, nema komercijalnih pritisaka, da zarađujemo pare sa puno upisanih. Sreća što naš sistem i dalje prepoznaje kvalitet kao osnovni vid rada jedne obrazovne institucije u polju umetnosti.

Novosadska Akademija umetnosti je po mnogo čemu specifična?

− Univerzitet u Novom Sadu je motor razvoja grada, a Akademija se tu ističe po kulturno-umetničkim sadržajima. Vrlo smo srećni kad su naši studenti prepoznati u tim situacijama i naprave rezultat. Nedavno su studenti sa režije FDU tražili mogućnost da rade sa našim studentima glume. Mi podstičemo studente da stvaraju i rade van Akamedije. Važno je što postoje studentske inicijative. Tako je pozorište "Promena" nastalo kao studentsko udruženje za potrebe nastave, preko kojeg realizuju projekte. Tako se desi da student glume igra pet predstava paralelno tokom studija. To nijedna akademija nema, i ne samo u okruženju, već i šire. Bitno je da se studenti u startu izbore za svoje mesto pod suncem i to sjajno rade. Tako su i likovnjaci po ugledu na kolege sa glume počeli sami sebi da organizuju izložbe jer tako mogu biti prisutni u javnosti već tokom studija, što je jako važno. I koncerte držimo svuda po gradu. Godišnje imamo oko 360, solističkih, kamernih, simfonijskh koncerata.

Tu se mora istaći i rad profesora?

− Naši profesori su predani u radu sa studentima i postižu ogromne rezultate kao pedagozi. Bez obzira što je Jasna Đuričić dobila nagradu za najbolju evropsku glumicu, ona je napravila još veće, vanserijske stvari u pedagogiji. Mi imamo tu vrstu obaveze da svoju energiju usmerimo na studente, a uloga profesora na akademiji podrazumeva i svoje stvaralaštvo i rezultat studenata. U našoj zemlji kriterijumi za izbor zvanja profesora i docenta, podrazumevaju da imamo svoje umetničke rezultate, a malo se tu prikazuje studentskih rezultata. Apsurd i paradoks je da naša profesorica harfe, vrhunski pedagog, nije imala svoje koncerte, pa nije mogla da postane redovni profesor, a njena studentkinja je pobednik najvećeg svetskog takmičenja harfista, ne studentskog. I još jedna je bila u finalu. Mi nismo kao drugi fakulteti što dobiju novac za naučno istraživanje. Naši profesori sami moraju da se izbore za svoj umetnički rad i da im to bude referenca zašto su na Akademiji.

Ipak, ulaganje u kulturu je uvek mizerno?

− Kad je reč o izdvajanjima iz budžeta za kulturu, oni idu u nekim ciklusima, a nisam uspeo da vidim neku matricu od čega to zavisi. Kultura i umetnost su kao neki šlag na torti koji nikad ne napravimo. Oni su samo biće jednog društva jer čuvaju naš identitet na pravi način. Doprinose zdravom i humanom životu jedne zajednice, temelj su društva. Velika sreća je što naši ljudi vole domaći film i serije, pa talas hiperprodukcije sa zapada nije obrisao želju za našim stvaraocima.

Jesu li interesovanja novih generacija uvek ista?

− Ima oscilacija. Studije glume su uvek popularne. Bio je jedan momenat kad smo primetili malo slabiji odziv, iako je uvek prekobrojan i to kad su napravljene medijske studije na Filozofskom fakultetu. Zaključio sam da neki na prijemni za glumu dolaze jer hoće da budu javne ličnosti, ekstrovertni su. To je moj utisak, ne moram biti u pravu. Sve veći je odziv za ilustracije i grafički dizajn jer mladi vole primenjiva znanja koja stvaraju mogućnost brze i dobre zarade.

Bili smo i Evropska prestonica kulture?

− Gledali smo na sve moguće načine da Akademija bude zastupljena u godini titule kroz programe. Podneli smo više od 80 projekata, a odabrano je 17 jer nisu obezbeđena sredstva od EPK. Tako da nismo uspeli da realizujemo puno tih inicijalnih projekata jer su kolege odustajale. Bilo je drugih projekata, različitih festivala, bijenala… koje inače realizujemo, ali su tad bili finansijski pomognuti od EPK. Izdvojila se saradnja sa Kulturnom stanicom "Svilara", što nam je bukvalno druga kuća. Naš akademski klavir je tamo, ponekad od nas uzimaju strujni kabl, a imamo i mali pasaž između koji nam je tajni prolaz (smeh). EPK je svakako bila značajna za Novi Sad. Pojavili su se novi prostori za kulturne delatnosti, a i neki ljudi su dobili priliku da se etabliraju u stvaralaštvu.

Kakvi su vam dalji planovi?

− Sa kolegom Milanom Nikodijevićem sam uradio dva dokumentarna filma. Jedan je o Peci Popoviću, a ustvari je priča o tom fenomenu muzike sedamdesetih i osamdesetih godina odnosno našoj kulturnoj sceni. Drugi je o Predragu Pegi Popoviću koji je studirao u Pragu sa našim čuvenim "praškim" rediteljima i snimio fotografiju Jana Palaha koja je obišla svet. Bio je svedok Praškog proleća. Uradio sam i dokumentarac o Žilniku, u režiji Janka Baljka, koji mi je posebno važan i dragocen, s obzirom na dugogodišnju saradnju s njim. Nedavno sam završio produkciju filma o Zvonku Bogdanu, a sad sa Milanom Puzićem ulazim u priču o Lanetu Gutoviću. Produkcija dokumentaraca mi je draga, lakša za realizaciju, a i osećam obavezu prema značajnim ličnostima naše kulture. Jednostavno da napravimo svedočanstvo njihovog rada.

Novi Sad nekad i sad?

− Konstanto mi je prisutan osećaj kako je izgledalo nekada, a s druge strane svestan sam da je ovo sadašnjost i da je sve drugačije. Vozivši se kući, navikao sam da Bulevarom cara Lazara vozim 50km/h, a sad više ne može. Moramo da saživimo sa tim da je to prosto tako i navikavamo se na te okolnosti. Ali još uvek je život u Novom Sadu izuzetno human i dobar u odnosu na ono što može biti u nekim metropolama. Svi kažu da je dobro što rastemo tako brzo i postajemo metropola. Za mene je bolje da malo usporimo taj tempo jer prevazilazi ono što su moje navike.