ŠKOLA GLUME "LUNART": Mesto gde se i odrasli igraju

Iako odavno nisu deca, oni vole da se igraju. Uz to, trude se da svojim predstavama osveste publiku o socijalnim nepravdama koje se dešavaju svuda oko nas, kako bi se ojačali razumevanje i empatija, a potencijalni problemi predupredili i pre nego što se dogode.

Nakon što je Novosađanka Sonja Leštar završila osnovne studije glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a nešto kasnije i master studije primenjenog pozorišta, deset godina se bavila glumom i dramskom pedagogijom. Od samog početka smatrala je da bi trebalo osnovati školu glume za odrasle, ali je postavljala sebi pitanje šta će to nekom kada on neće biti profesionalni glumac. Kada je shvatila koliko je primenjeno pozorište široka oblast, pre četiri godine osnovala je školu kreativnosti, javnog nastupa i glume za odrasle "LunArt", namenjenu osobama preko 25 godina.

– Odraslima fali igre. Mi smo kultura koja raste do jednog momenta i to je to. Samo do studentskog perioda postoje razne dramske sekcije i onda si ili upisao glumu ili ne. Zašto ne bi postojali glumci amatari i sa 30, 50 ili 70 godina? Beograd je to imao i ranije, ali Novi Sad ne. Shvatila sam da to ljudima fali, da se igraju, ali uz to i da rade nešto društveno korisno – opisuje Sonja kako je došla na ideju da otvori ovu školu.

Ovu školu, kako kaže sagovornica portala Moj Novi Sad, upisuju kreativni ljudi najrazličitijih mogućih zanimanja: prosvetni radnici, programeri, domaćice, bankari, veroučitelji, dizajneri, koreografi, novinari, matematičari, farmaceuti, lekari, sudije... Svi su različitih interesovanja, obrazovanja i godina, ali su svi isti kada stanu na scenu. Njihovi razlozi dolaska su različiti.

– Dolaze ljudi koji su zatvoreni, pa žele da se otvore, ili su otvoreni, ali žele da rade na sebi, kao i jako talentovane osobe koje se bave nekim drugim zanimanjima, a mogle bi da budu u najboljim pozorištima, neko hoće samo da se druži. Ti ljudi se okupljaju ovde nedeljom i ponedeljkom i oni se, zapravo, igraju – objašnjava Leštar.

S početka je program bio zamišljen tako da je trajao samo šest meseci, ali je već prva generacija poželela da nastavi da se bavi glumom kao stalnim hobijem. Stoga je Sonja ukinula ovaj rok.

– Na kraju godine, svaka grupa pravi svoju predstavu u formi forum teatra, koji kod nas nije toliko poznat niti zastupljen. Shvatila sam da je to dobar metod da ljudi pokažu šta su naučili, ali da im osnova ne bude suvo umetničko delo, već društveno angažovani rad, gde je sredstvo izražavanja pozorište – ističe naša kreativna sugrađanka.

Teme koje obrađuje forum teatar su socijalne nepravde, pa su do sada obrađivali nasilje nad ženama, mobing (gde su neki iz publike prepoznali kako to nesvesno rade), oduzimanje imovine od strane izvršitelja i manipulacija medija nad nama. Grupa sama odabira temu i pravi celu priču, svi zajedno učestvuju u kreiranju. Ne postoji unapred pripremljen scenario, svi su autori, od teksta do kostima.

– U forum teatru se dešava stalno nadigravanje između glumaca i gledalaca. Cilj nije pobediti, nego promisliti, empatisati, osetiti kako je u tuđim cipelama. Gledaoci dobijaju priliku da ispituju likove, ali i da uđu u predstavu na mesto nekog lika. Lako je savetovati nekog iz svoje komfor zone, ali kada publika izađe na scenu i stavi se u poziciju tog lika, shvata da stvari zapravo nisu crno-bele. Cilj je da vidimo kako da primetimo neki problem pre nego što do njega dođe – napominje novosadska glumica.

Ovde se, kako saznajemo od Sonje, rađaju i sjajna prijateljstva, kumstva, pa čak i jedan brak. Ona naglašava da ovo nije psihoterapija, ali nije ni klasično pozorište, već nešto između. No, svi polaznici se slažu da Sonjine radionice predstavljaju odličnu antistres terapiju.