Slavko Matić ZBL: Žalim što sam Lepu Brenu ubacio u pesmu

Zbogom Brus Li nastupiće ovog vikenda na povratničkom BlokStok festivalu. Novosadski pankburaši koji vešto kombinuju pank i tamburašku muziku, spremili su originalnu koreorgafiju i za subotnji nastup u Železničkom parku, a Slavko Matić, pevač i tekstopisac najavljuje da će publika imati prilike da se dobro zabavi.

Slavko Matić, alijas Shaka Zuluf ili u gradu među generacijom poznatiji kao Slavko Vijetnamac, rođeni je panker, salonski anarhista, rodom sa Novog naselja, nastanjen u centru, pa mu do posla u Pokrajinskoj vladi, gde radi u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu i javno informisanje ne treba mnogo hodanja.

Frontmen benda Zbogom Brus Li itekako je utkan u istoriju novosadske rokenrol scene, koja je bila specifična po tome što je uvek furala neku svoju priču i bila drugačija od ostatka scene u drugim gradovima. Energični pankeri sa jasnim i revolucionalnim pogledom na svet, krenuli su da dejstvuju 1992. godine, ali su vremenom svoj pogled na svet podmazali sa akustičarskim instrumentima ovog podneblja - begešom i tamburom i stvorili novi pravac - pankburašku muziku. Danas sve to čini ZBL koji će se predstaviti novosadskoj publici u Železničkom  parku.

– Poslednjih nekoliko godina taj parkić je bio poznat po tome što tuku ljude za koje misle da su drugačije seksualne orijentacije, tako da mi je drago da se tu ponovo vraća rokenrol, a gde je rokenrol tu postoji preduslov za rađanje dobrih stvari. Festivala nije bilo jer je, naravno, problem bio u lovi. Uvek je problem u lovi, ali lova ništa ne rešava. Meni je drago da smo u tom povratničkom festivalu mi na bini, jer je to naša stara želja – kaže Slavko za mojnovisad.com.

Reklo bi se da je novac uvek bio problem, ali kada se gleda vaša karijera čini se da je tu prevashodno prisutan entuzijazam i dobro zezanje da li sa sobom ili na određene teme, bez obzira na novac.
– To je nešto gde sam zabrinut za ove mlade naraštaje, jer se odmah postavlja pitanje novca, šta koliko košta. Mi sviramo za pare, ali nikada od toga nisi mogao samo da živiš. Lova nam nije bila motiv. Ali to odlikuje našu generaciju, da li zato što smo živeli u nekim blagodetnijim uslovima, jer se nije toliko vrtela priča oko novca, živeli smo u socijalizmu gde imaš stan, šta za klopu, cugu, farke, patike i to je to. Ne tražiš više. Cela naša generacija i bendovi iz tog vremena poput Ritma nereda, Love Huntersa su krenuli u muzičke vode sa nekim ciljevima, ali niko nije krenuo zbog para. A ovi današnji klinci odmah krenu zbog para i negde se sapletu. Jer para nema. Od svega što vredi, što provocira, što ne ide u glavnu struju, što kritikuje - love nema.

Sa aspekta nekoga ko traje na sceni 23 godine, koliko su se okolnosti promenile? Počeli ste muzički da stasavate devedesetih, u najluđem vremenu obeleženog ratovima, svim i svačim. Koliko se taj period promenio i u smislu poruka koje ste tada slali, ali i u smislu čitavog ambijenta, osim što ste stariji?
– U mladosti nikada nisam verovao starijima kada su mi pričali da je u njihovo vreme bilo bolje. Ne mogu, prosto, ništa drugo da kažem do da konstatujem da su devedesete bile mnogo bolje nego današnje vreme. Mislim da je danas problem što nemaš uopšte ideju kako bi mogao da promeniš stvari, dok si onda imao. Bio je jedan zli čovek koji se zvao Slobodan Milošević i kontao si da će sve biti okej kad ga skineš, tako da nam to vreme i okolnosti u kojima si živeo nisu toliko teško padale, jer ostala je nada da će biti bolje. Danas mislim da je to problem, jer kontaš da si u nekom limbu. Ja se sad više okrećem zen načinu razmišljanja, da treba živeti u svakom danu jer zaista ne možeš ništa da promeniš, a drugo šta sutra donosi - boga pitaj.

Pa dobro, ali smo prošli ratove i bombardovanje 1999. godine?

– Bombardovanje je, iz mog ugla gledano, pokazalo da su svi ljudi bili isti. Bio prosjak ili tajkun, svakome je glava bila u torbi. I tu sam stvarno video solidarnost na delu o kojoj smo do tada mogli da čitamo samo u čitankama kako je to bilo za vreme II Svetskog rata. Mislio sam da sada kada dolaze teška vremena, a i dolaze i u materijalnom smislu, da će ta solidarnost da se vrati. Međutim, razlika je u tome što su sad teška vremena samo za neke, iako je to velika većina, ali će neki i da plivaju na površini vode. Svi bi želeli da budu ti koji plivaju na površini i čovek je čoveku vuk u pravom smislu te reči. Ja bih voleo da nas napadnu vanzemaljci, da budemo globalno svi ugroženi, jer to je, izgleda, jedini način da ljudi ponovo budu solidarni. Scenario Orsona Velsa, recimo, bio bi dobrodošao i bilo bi bolje od ovog stanja sada koje je oličeno u vladavini totalnog primitivizma i najnižih poriva.

Može li se reći da se anarhija preselila u sistem? Anarhija je u vlasti, a vi ste postali narodnjaci, potpuno se sve pomešalo.
– Hteo sam nešto drugo da kažem, ali ajd', kad me već za ovo provociraš moram da ti kažem da postoji velika razlika između starogradske i narodne muzike. Starogradska muzika je imala ideju da podražava tadašnje zapadne vrednosti iz nekih tadašnjih klubova i gradova poput Pešte ili Beča. Čak i ti instrumenti na kojim se ta muzika izvodila nisu narodni instrumenti. To je u ono vreme bila pop muzika i mi smo dokaz da mogu vrlo lako da se „uglazbe“ Ramonesi sa pesmom „Kraj jezera“ ili „Ladi, ladi, lom“ jer imaju takvu melodijsku liniju. U tom smislu se ne mogu složiti da smo narodnjaci, ali ceo taj imidž može se podvesti pod World music i to je neki kompromis.

Pa šta ste onda?
– Mi smo pankburaši.

A tekstualno, kako bi ste sebe okarakterisali?
– Pa ja sam više ta škola, malo infantilna, gde sa što manje reči treba da kažeš što direktnije i to mora da se rimuje. Neka estetika EKV meni je jako daleka. Pokušavam da budem duhovit. Nisam siguran da u tome uspevam, ali želim i da budem kritičan.

NA PORODILJSKO ZBOG RITMA NEREDA: – Emotivno sam vezan za Blok fest. Moja supruga bila je trudna, deveti mesec pred podođaj i ostalo joj je još dve nedelje do tog zakazanog termina, ali sam bio uporan da je odvedem na Blok fest, jer je svirao Ritam nereda. Ne mogu da kažem da joj se to baš dopalo, ali je izdržala stoički sa onolikim stomakom. Odgledali smo Ritam nereda. To je bila subota. U ponedeljak joj je pukao vodenjak, rodio se sin Relja, tako je i dan danas zezam da se porodila pre termina zbog toga što se iznervirala na Ritmu nereda na Blok festu.

Kroz tekstove pokušavate da izvrgnete ruglu mnoge negativne pojave u društvu. Ali, koliko uopšte današnja publika sluša tekstove? Da li išta dopire do njih, ili je sve to upakovano u veselu atmosferu koju vi iznesete na binu u stilu "samo nek je veselo, pa da se razilazimo"?
– Živimo u toj multimedijalnoj eri gde je važnije objaviti sliku sa nekog događaja na fejsbuku od samog događaja. U tom smislu mislim da je tu više važnija forma od suštine i da ti tekstovi nisu više mnogo bitni, ni sama muzika, već je bitno da se proveselimo i idemo dalje.

Ako je tako, logično se nameće pitanje koja je svrha bavljenja muzikom? Ima li više smisla? 
– Devedesetih godina smo želeli da menjamo svet. Danas želimo da se zabavimo, da zabavimo ljude oko sebe koji to kontaju i prosto - to nam prija još uvek. Još uvek osećamo da smo živi dokle god to radimo. Mada okolnosti nam ne idu na ruku, vreme nije na našoj strani, manje smo privlačni ženama dok smo na bini... Ja kad se skinem do pasa, nije to više onaj efekat kao 1996. godine, ali ko ga j...e!

Izručito ste bili protiv nastupa sa Cecom Ražnatović u Novom Sadu 13. januara. Sa druge strane svirate muziku koja je sinteza tamburaške, starogradske muzike i panka. Da li ste razmišljali da svirate sa nekim izvođačem iz sveta estrade, recimo sa Zvonkom Bogdanom, o kome imate i pesmu „Zaseda za Zvonka Bogdana“?
– Zvonko je veliki inspirator našeg rada u početku i to se zna. I pomenuta pesma je nastala u vreme kada je Zvonko Bogdan za nas bio simbol bunta. On se u to vreme povukao, 10 godina nije nastupao nigde i zato sad jako dobro prolazi i sad je najveći. U pesmi „Zaseda za Zvonka Bogdana“ smo u ekipu koja ga spašava ubacili Zagora i Blek stenu koji su naši heroji, Čkalju, Šurdu - simbole nekog boljeg vremena i Lepu Brenu... Nju danas definitivno ne bih stavio u tu pesmu, ali mi je, iskreno, pošto su se pojavili toliko gori od nje, tada ona zaličila na nešto pozitivno. Međutim, danas shvatam da je ona i ekipa oko nje inspirator svih ovih "Grandova" i sranja. Uspeli su da nas prevare, bar mene tada. Tako da bih je definitivno izbacio iz pesme. Kada smo počeli tu pankburašku varijantu želeli smo da snimimo jednu pesmu za Zvonkom Bogdanom. U toj nameri učvrstio nas je legendarni nastup Zvonka Bogdana na Exit festivalu koji je pravi primer kako jedan izvođač može da okupi ljude najrazličitijih muzičkih afiniteta koji su se to veče sjajno proveli. Mi smo, inače, porodično dobri. Zvonko je zvao mog oca i mene da pita šta da radi po pitanju poziva Exita. Tada sam mu rekao da svira i ne pita. Exit u toj svojoj užurbanosti nije ni shvatio kakav događaj je slučajno proizveo. Stejdž je bio dupke pun, a najmanje je bili starijih ljudi. Bili su rejveri, rege ekipa sa dredovima, pankeri sa krestama i kako su krenule brže pesme, krenula je šutka... pivo je letelo na sve strane. Zvonko je bio potpuno zbunjen i ushićen u isto vreme i kako je koncert odmicao, sve više se pretvarao u tamburašku pank svirku. Kada bi postojala panburaška mitologija to bi bio najveći događaj u istoriji.

A svirka sa Zvonkom?
– Kada smo snimali album „Ukleti salaš“ hteli smo da nam nešto otpeva, ali se tada migoljio malo. Tada je stavio svoju karijeru na noge i nije želeo da pravi takve izlete. Ali, pošto smo jako dobri, da sam bio uporniji on bi verovatno pristao, i možda ću zauvek žaliti zbog toga, ali nisam hteo da ga maltretiram tada. Ali, sad kada budemo nešto snimali, zvaću ga. I mislim da će pristati.

Dugo je prošlo od poslednjeg albuma. Hoće li biti nekih novina i na tom planu?
– Pa pošto ne živimo od muzike i porodični smo ljudi za ženama, decom i poslovima, ne možemo da radimo tempom kojim bi hteli. Sa druge strane, malo smo se zaglavili sa naša dva životna projekta, a to je jedna fotomonografija, a drugo je dokumentarni film koji je započet pred 2012. godinu kada smo obeležavali dvadesetogodišnjicu našeg postojanja. Međutim, to je bilo nemoguće izdati tada. Film je u montaži i izaći će ove godine definitivno, a fotomonografija je skoro gotova. Bukvalno je poslednji list ostao i nadam se da će to sve na jesen biti odštampano. Pošto ove godine imamo 10 godina nove postave ZBL, onda ima smisla da se sve to pojavi. Što se novog albuma tiče, postoje nove pesme, treba još malo da se dorade, ali to nam je projekat za, nadam se sledeću godinu.

I za kraj poruka onima koji će se sjatiti pre binu u subotu u Železničkom marku. Vredi li biti roker?
– Pa... od tebe se traži veština da plivaš, jer nemaš izbora. Plivaš u vodama koje se od tebe traže, ali intimno ti treba da budeš ono što jesi. Možda je i rok prevaziđen. Pitanje je i rokenrol šta je? Onaj koji to dublje proučava dolazi do zaključka da se već šezdesetih u toj muzici sve desilo. Imam gomilu dobrih prijatelja koji uopšte nisu rokeri. Ali mnogo je važnije od toga da li si roker ili nisi, da ne budeš novokomponovan, šta god to značilo. I narodnjaci... nisu svi loši. Ali novokomponovano stanje u glavi - to je najgore.

PANKER U VLADI: – Radim u Pokrajinskoj vladi, ali je situacija takva da je tamo najlakše biti anarhista. Sad je još veća anarhija nego što je ranije bila, a biće još veća. Jesam ja salonski anarhista i lakše mi je da sedim s tobom i ogovaram, ali ne mogu da budem ni previše desno ni previše levo. Ali levo mi je ipak bliže.