Stevan Moljac u ugostiteljstvu od srednje škole, a od nedavno u tu sferu uveo i biciklizam

Statistika kaže da je svaki treći mladi čovek od trideset godina bez posla, da većina mladih napušta Srbiju ili želi da je napusti. Sa druge strane u ovom gradu postoje i oni koji su poput Stevana Moljca koji ima čak četiri ugostiteljska objekta. Najnoviji „Invicta pub“ u centru grada, kako kaže Moljac za naš portal, biće okupljalište dobrog provoda, kafe, zalogaja ali i ljubitelja biciklizma.

Stevan je odrastao na Podbari, a dosta vremena je provodio i na salašu. Hteo je da bude pilot, pa je upisao vojnu gimnaziju, ali se ubrzo vratio u Novi Sad, gde je završio srednju školu, a potom i fakultet. Na salašu je kaže naučio da vozi bicikl, motor, auto i traktor. A kasnije kada je uplovio u ugostiteljske vode,  nije mu bilo strano da organizuje humanitarne večeri i da pet miliona dinara uplati onima kojima je pomoć bila potrebna, kako za lečenje dece, tako i Dečjoj bolnici i Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku.

„Invicta pub“ nedavno je počeo sa radom, šta je Novosađanima ovde u ponudi?

Vidim biciklizam kao budućnost u Novom Sadu. Upoznao sam Ivana iz „Invictabike“, i razgovarali smo o tome da bismo mogli pokrenuti neku priču u vezi sa biciklizmom. Tako je nastala ideja o pabu. Ova ideja nije nova, postoji u liberalnijim gradovima, a mi smo preuzeli ideju jednog lokala iz Berlina. Otišli smo korak dalje, jer smo otvorili pab. Imamo odličnu lokaciju, jer smo u centru grada. Gostima su u ponudi, hrana, piće, kafa, a u narednom periodu će biti i servis za bicikle. Potom, će gostima biti na raspolaganju i iznajmljivanje bicikala, kao i ponike. Smatramo da takve autentične stvari nedostaju ovom gradu, kome to i priliči. Novi Sad ima 85 kilometara staze za bicikliste, ali to nije dovoljno, jer u gradu postoje i druga mesta gde bi se moglo voziti, poput Kameničkog parka, Trandžamenta i tako dalje. Takođe je najavljena i biciklistička staza između Beograda i Novog Sada, tako da je potreba za ovakvom vrstom lokala opravdana i mislim da je dobrodošla za Novi Sad. Lokal je otvoren nedavno, a pred nama je uređenje bašte, dok ćemo najverovatnije na jesen imati servis i mogućnost iznajmljivanja bicikala.

Kako je došlo do toga da tvoje angažovanje u ugostiteljstvu počne veoma rano?

 Imamo porodični salaš i braća i ja smo sa ocem dosta tamo radili. Moj otac je radoholičar, a ja sam mu beskrajno zahvalan zbog toga što me je naučio mnogim stvarima. Tih godina bio sam besan na njega, ali sam mu danas iz ove perspektive beskrajno zahvalan. Morao sam rano da ustajem, da radim sve one poslove koji su se obavljali na salašu u proleće i leto. Toga mi je bilo preko glave. Dok sam bio srednjoškolac trebalo je da izađem sa devojkom i otac mi je dao novac koji meni nije bio dovoljan. Tada sam odlučio da ostanem kući. Vratio sam mu novac, nisam otišao u grad, i razmišljao sam šta bih mogao da radim. Mladi su se skupljali u grupe, ali niko nije razmišljao o organizaciji žurke. Tada sam odlučio da probam da organizujem žurku, da okupim ljude u jednom klubu i da se svi dobro provedemo. Tako sam počeo raditi, tada u nekadašnjoj „Adresi“, a kasnije u „Ski-baru“.  Zarađivao sam od 4.000 do 6.000 dinara po noći i imao sam za užinu i za izlaske. Kako je bilo više novaca, tako sam imao mogućnost da organizujem bolje žurke, pa sam došao do organizacije Nove godine za 500 ljudi. Istovremeno nije sve išlo tako glatko. Kada sam organizovao doček Nove godine, ukradeno je nekoliko jakni, a proces je završio na sudu. Novac koji sam zaradio sam samo kasnije prebacio da isplatim dugove. To mi je bila jako dobra škola.

POMOĆ NAJMLAĐIM NOVOSAĐANIMA. Počeli smo da organizujemo humanitarne žurke, u želji da pomognemo bolesnoj deci. Po sezoni smo uspevali da prikupimo oko milion i po dinara. Novac smo donirali Dečjoj bolnici i Domu za deci i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku. Tri puta smo prikupljali paketiće i odneli smo ih deci u Dečju bolnicu i to je bilo nešto najdivnije što smo učinili. Pomagali smo i deci kojoj je trebao novac za lečenje. Tako smo prikupili oko pet miliona dinara. Planiramo i dalje da se bavimo humanitarnim radom – zaključuje Moljac.  

Koliko je lokala u tvom vlasništvu i kako si opstao u tom poslu?

Volim da se dotaknem lokala koje sam otvorio i ranije, ali sam izašao iz tih priča. Klub „Muzej“ je prvo moje vlasništvo, naravno sa partnerima. Koliko je Tvrđava uticala na moj život, pokazuje i to što sam istetovirao panoramu s Tvrđave na desnoj nozi. Bio sam jedan od vlasnika „Lazinog salaša“, kao i „La piaf“, ali više nisam deo tih priča. Sada sam vlasnik klubova „Tunel“, „Bastion“, „Invicta pub“ i „Muzej“. Možda bih postigao više, da kvalitetni ljudi nisu napustili državu. Mnogi me kritikuju, jer misle da sam naivan, jer dosta ljudi prolazi kroz moj život i savetuju me da budem oprezan. Kako bih se sačuvao od onih koji žele da izvuku korist od mene. Ne gledam to tako, recimo moj partner sa kojim sam pokrenuo klub „Muzej“ je moj kum. To je jasan primer, da se za mene ne lepe ljudi koji žele da izvuku korist, čak naprotiv mislim da partneri u poslu za koje se pokaže da su iskreni prijatelji ostaju za čitav život. Pored toga što su dobri partneri, oni su čvrst oslonac. Bitno je pomenuti i to da, kada sam počinjao bilo je više klubova i većina je radila sedam noći u nedelji. Sada klubovi rade jednu i po noć u nedelji. Moguće da se grad menja, da ekonomska kriza radi svoje... Ali ono čega sam se ja držao, je da radim svoj posao najbolje što znam i da nikada ne gledam u tuđe dvorište.  Volim zdravu konkurenciju i mislim da sam sa saradnicima postavio i neke standarde u ugostiteljstvu. Znam da ima onih koji nas mrze ali mislim da je to čista ljubomora. Novac mi nikada nije bio prioritet i danas je tako. Jeste sredstvo rada ali mi nije bio prioritet. Meni je više bilo bitno da uradim to što radim kako treba i razmišljao sam da će sve to doći na svoje.

Većina tridesetogodišnjaka ima problem da pronađe posao, ili napušta Srbiju u nadi da će u inostranstvu živeti bolje. Koji je tvoj komentar na to?

Prvi sam se susretao s tim jer su moja dva brata otišla preko i dosta mojih bliskih prijatelja. Ulazim često u sukob sa njima, jer smatram da nisu morali da odu. Oni kažu da sam imao sreće, ali mislim da se to zaslužuje, i to marljivim radom. Neki očekuju da završe školu, i da odmah dobiju posao u struci i da budu zadovoljni. To nema nigde na svetu. Ima i onih koji gledaju fotografije drugih na raznim internet mrežama, i nabijaju sebi komplekse, jer žele da žive onako kako neki predstavljaju svoj život u fotografijama. Mogu i ovde da opstanu, da rade i ono što je najbitnije da budu pored svoje porodice, pa da umesto što će se uslikati pored nekog bazena to urade pored svoje porodice. Ima i onih slučajeva u kojima oni koji su otišli napolje pa se vratili, potrošili novac, i ništa nisu uradili. Da su ostali možda bi napredovali... Sami smo krivi za to što nam se dešava. Nisam član partije, ne bavim se politikom, ali smatram da je problem mladih u tome što su nestrpljivi, i što misle da sve može preko noći. Ne može, jer je za sve potrebno vreme i rad.

Jedno vreme si se bavio manekenstvom, koju reviju posebno pamtiš?

Majka je brata i mene upisala u školu za manekene. Prošli smo obuku, ali sam već tada video da mi se to ne sviđa. Nisam bio za to. Svaka čast ko to voli, ali ja ne mogu. Taj posao me nije toliko privlačio, mislim da je to kod nas neisplativ posao, a nisam imao viziju da idem preko. Malo sam se time bavio, a najdraža revija je Baronova. Tada sam pri izlasku na stazu dobio ogroman aplauz. To je bilo u vremenu kada sam se ozbiljno bavio ugostiteljstvom, a aplauz sam najverovatnije dobio jer me ljudi znaju iz nekog drugog sveta. Bilo mi je srce puno, i umalo nisam zaplakao dok sam hodao....Pre toga  sam snimio i dva spota.

Fotografija iz privatne arhive sagovornika

Kako se opušta jedan ugostitelj i gde odlaziš u provod?

Izlasci mi nisu toliko zanimljivi. Odlazim van grada ili u Beograd kod prijatelja. Najveći odmor mi je tišina. Pokupim se, budem u svom stanu sat vremen u tišini, ni telefon ne diram. Najviše mi prija da odem na salaš, imam plan tamo sebi da napravim kuću. Svuda u svetu je normalno da ljudi žele mirniji kutak za život, samo kod nas svi žele u centar grada. Sada kada uđem u klub, znam kolika je mogućnost pazara, i to ne volim kod sebe. Ne mogu za sebe reći ni da sam ugostitelj zapravo sam to najmanje, jer nikada nisam nosio tacnu, nisam radio u šanku. Za sebe kažem da imam mogućnost spajanja ljudi i izgleda sam u tome dobar.

Kako se braniš od žena, s obzirom da te bije glas da si jedan od najpoželjnijih neženja u Novom Sadu ?

Branim se stavovima... Mnogi me zafrkavaju da sam najpoželjniji neženja. Međutim, kada sam bio mlađi, više me je žena napadalo. Sada se to malo smanjilo. Šalu na stranu trudim se da ostvarim dobru komunikaciju sa zaposlenima, da me ne bije glas da sam uobražen i slično. Čuo sam dosta ružnih stvari o sebi koje nemaju veze sa istinom, ali ranije me je to doticalo, sada više ne. Radim na tome da budem bolji. Verujem da sam rođen da uradim nešto više mislim da je ovo samo prolazan deo mog života.

 Razgovarala: Slađana Aničić