Stevo Grabovac, pisac: Pisanje dođe kad ništa drugo nije preostalo

Stevo Grabovac, pisac: Pisanje dođe kad ništa drugo nije preostalo

O istini, jednoj ili dvema - o istini jednih, i istini drugih. A jedna je izmišljena... O zločinu bez kazne. Nizu zločina bez kazne. I o ćutanju, koje je takođe zločin. O vlastima i državama koje se periodično smenjuju i nepravdama koje uvek ostaju iste, i o onom gorkom ukusu koji osećaju izdani i prevareni.

O svemu tome govori roman Steva Grabovca "Poslije zabave", za koji je nedavno dobio nagradu NIN za roman godine. Isto onako kako je to svedočio u svom briljantno napisanom romanu prvencu "Mulat albino komarac", i u svom drugom romanu Grabovac ispisuje redove o ratu koji teško izlazi iz čoveka, čak i kad taj rat najzad prestane. Rat čoveka trajno razara, još više ako u potonjem “miru” mora da živi po pravilima onih koji su se bogatili dok su nedužnima - vojničkim čizmama - bubrezi odbijani.

Čovek nomad, bez uporišta, kako sam za sebe kaže, pisac Stevo Grabovac nedavno je bio gost novosadskog Sajma knjiga. Došao je u društvu svog izdavača Borisa Maksimovića, vlasnika IK "Imprimatur" koja je objavila oba  Grabovčeva romana. O svojim nemirima i miru u koji priželjkuje da se vrati, svemu onom što ga vodi pisanju i trenutno udaljava od njega, za portal Moj Novi Sad govorio je ovaj jednostavni, skromni i pristojni čovek, a posve izuzetni pisac.


Kad čovek izađe iz svog skrovišta, kad ga ono što radi izvuče iz njegove intime i on postane neko, obično mora nekome da odgovara. Pa kome u tom smislu vi sada, posle NIN-a morate da odgovarate, sem, evo, novinarima kad vas zamole za intervju? Šta je NIN promenio u vašem životu?

– Što više vremena prolazi, sve manje imam želje i potrebe da odgovaram bilo kome. To je najiskrenije što mogu reći. Ono što sam radio i radim smatram umetnošću, a ne političkim angažmanom, tako da se zaista osećam umorno od potrebe da nekom "podnosim račun". Samo ja znam kako i u kakvim uslovima su nastajale moje knjige. U tim trenucima, koji se nekad graniče s najvećim životnim iskušenjima, kraj mene je bilo tek par ljudi, u smislu da par znači "dvoje" i njima sam odgovoran za sve što jesam. A promena koja se desila je upravo to; odjednom sam postao neko ko je gotovo izložbeni primerak za pokazivanje, a ovo kažem bez želje da nekog vređam, ili da se na nekog ljutim. Svet u kome živimo je naprosto takav. Odvojiti pisca od pisanja je strašno, a sve što se desilo nakon nagrade je upravo to – ono što me teši leži u tome da se radi o kratkom periodu, jer svakako ću brzo pasti u zaborav javnosti, a onda mogu da se vratim pisanju, pošto se ovako osećam kao da mi je neko naprasno otkinuo ruke.

Ono što sam radio i radim smatram umetnošću, a ne političkim angažmanom...

Gorak ukus imaju oni koji se osećaju izdanima i prevarenima, kažete u knjizi "Poslije zabave". Kao neko ko je najdirektnije preživeo užase poslednjeg rata imali biste puno pravo da osećate gorčinu i bes... Pa ipak, ni u vašim knjigama, kao ni kod Darka Cvijetića, Zorana Žmirića ili Elvedina Nezirovića npr, nema želje za osvetom, nema mržnje, samo želja da se ne zaboravi, ali i da se krene putem ozdravljenja... Samo što razuma nema nigde na vidiku... Vidite li ga vi negde?

– Da kažem bilo šta suprotno, sve oko mene bi me demantovalo. Upravo smo svedoci barem dva velika ratna sukoba koji se dešavaju. U dvadeset prvom veku, u vremenu kad u džepu sa sobom možemo poneti celu jednu biblioteku, npr. tehnološki smo napredovali toliko, ali ljudski smo se samo unazadili.

Postoji razum, postoji dobrota

"Kakav crni razum u sebičnom svetu, gde je svako samo sebi bitan. No, postoji razum. Postoji dobrota. U malim, nepoznatim ljudima, čiji glas se ne čuje, onima koji tiho i neprimetno stradaju i koje niko ne pita šta misle i osećaju, a i kad ih se pita, nema brige za njihovo mišljenje i osećaje."

 

Kako kao pisac, a kako kao običan čovek, s ovozemaljskim potrebama, koji mora da ode i na pijacu i u kafanu, proživljavate mirnu reintegraciju BiH koja traje već tri decenije?

– Nasmejao sam se na ovo – "mirna reintegracija", ne iz želje da vam se podsmevam, već zato što je to jedna zanimljiva cirkuska predstava, koju sam prestao da pratim tamo nekad tih prvih godina kad se i počela odvijati. No, sve što u sebi nosi reč "mir" bolje je od onog što u sebi nosi reč "rat", tako da je, ma šta god ta "mirna reintegracija" bila i značila, bolje od rata, u svakom smislu.


A kako preživljavate susrete s onima koji su se tokom rata bogatili dok su poštenom svetu bubrezi vojničkim čizmamam odbijani, a koji – neretko - danas slobodno, u luksuznim autima, gradovima jezde i ljude, samo drugim sredstvima, i dalje gaze bez pardona?

– Pa nemam susrete s njima. Vidim ih samo kako projure u svojim brzim automobilima. Mi smo suprotni svetovi, ne družim se, niti bih se bilo kad družio s takvim ljudima. Naravno, mogao bi neko sada, dovoljno zajedljiv, da mi prišije par takvih susreta i kaže kako sam ipak napravio kompromis, ali odgovor na ostatak ovog pitanja sam već dao na početku, u prvom odgovoru i ne bi ga bilo smisla ponavljati. Privatno, osoba sam koja živi daleko od takvih ljudi i koja je, da se ne zavaravamo, njima apsolutno nebitna.

Pisanje je više kopanje po ranama, ako bih se usudio da to kažem, dosta pre nego potreba za isceljenjem...

Stevo Grabovac ima redak talenat da forenzički dokuči dublji smisao poznatih nam reči. Neke od njih vraća iz zaborava, nekima vraća izgubljeno  dostojanstvo. Ređa ih znalački, kao neki kamenorezac što kamen u dušu zna. Ređa ih tako da su - namah - ruža oštrog trnja, a potom ih pretvara u list bokvice što se samo na ranu privija. Grabovčeve rečenice su kao lekovita epifanija: i uteha, i opomena, i visok, najviši spomenik, onaj protiv zaborava. "Poslije zabave" je upravo to – bedem protiv kulture zaborava, a protiv nje najtačnije govore oni koji su rat okusili u njegovom najsurovijem obliku. Grabovac jeste. Rat okusio i na ramenima još tegove njegove surove nosi. Pa ipak, ostaje čovek. Koji piše - jer pisanje dođe kad ništa drugo nije preostalo i opominje – u nadi da još ima bar neke šanse za nas...

 

Čovek izađe iz rata, a rat iz čoveka teško može izaći. To vi pišete. Može li ga se čovek - pisanjem - nekako osloboditi, može li ga pisanjem u čoveku manje ostati?

– Rat je trauma koja vas obeleži za ceo život. To je nešto što nosimo u sebi. Svako posebno zna kako. Neko se s tim nosi na jedan, neko na drugi način. Ipak, odvajam pisanje od toga. Ne smatram da ono leči traumu, bar ne ništa bolje od psihoterapije, to jest, bar to radi s istim neuspehom, neki bi rekli – uspehom. Pisanje je više kopanje po ranama, ako bih se usudio da to kažem, dosta pre nego potreba za isceljenjem. Ono dođe kad ništa drugo nije preostalo.

Vlasti i države se menjaju, a nepravde ostaju, pišete vi. O raznim je nepravdama bilo reči u oba vaša romana. Sve bole. Verujete li da su one ikada, ikako, ispravljive, i da li ima smisla ispravljati ih dugo vremena kasnije, kada neki od njihovih aktera više nisu ni živi? Znate li za neku – na vreme - ispravljenu krivu Drinu?

– Kratko i jasno – ne. Na sva ova pitanja bi bio isti odgovor. I ne znam ima li smisla obrazlagati. A s druge strane, ne možemo pod isti tas nepravdi računati ako vas je neko uvredio i ako vam je zakopao sina u masovnoj grobnici. Da se razumemo, i jedno i drugo je nepravda, ali mislim da bi svako uvređen trebalo da shvati kako mu neće otpasti glava s ramena, ako bez mnogo truda i muke oprosti uvredu, jer onaj potonji, koji je izgubio sve, mora mnogo više da uloži da bi uopšte nastavio da živi i postoji na ovom svetu u kome više nikakvog razloga da postoji nema.


Postoje mesta poput Tuzi i Čemernog, koje i sami pominjete na jednom mestu u knjizi, koje tužno i čemerno ime imaju, ali postoje i supersonične reči poput reči "gaj" na koju nas podsećate. Zašto su reči poput reči "gaj" ili npr. "dobročinstvo" iščilele iz našeg jezika? Ko ih je proterao? Jesu li nestale jer dobročinstva više nema i jer su gajevi, poput onih Ćopićevih iz "Magarećih godina" ostali pusti?

– Gajevi jesu opusteli, a dobročinstva je sve manje. A mislim da ne postoji mesto koje nema bolnu tačku u istoriji. Kad se vozite kroz pejzaže svih naših okolnih država jedino što možete videti je prelepa priroda. I tu nema logike. Prosto se zapitate, kako je moguće da je neko na ovako predivnom parčetu ovog planeta imao bilo kakvu potrebu da ubija drugo ljudsko biće. No, koga još zanima logika i kakve ona ima veze s bilo čim.

Iako posle svake zabave - a svetskim moćnicima najveća je zabava uvek neki rat, po mogućstvu što dalje od njih i što krvaviji nego prethodni - glava nepopravljivo boli, stalno se nekom novom ratu neki luđaci raduju. Da li bi rešenje bilo da npr. neko poput vas ide u škole i novim generacijama priča o onome što ste preživeli? Ili to donkihotovski zvuči?

– Ne znam šta bi bilo rešenje. Najiskrenije. Što se mene tiče, najmanji je problem da pričam i pišem o tome, najmanji je problem da ponavljam kao papiga sve što sam do sad rekao, ali problem nastaje spoznajom da je ovakvih pre mene bilo mnogo, mnogo. A opet nas je premalo. I koliko god da nas bude, opet nas je premalo. Ponavljam, stvarnost koju živimo nas demantuje. Uvek postoje "viši" interesi, "veći" ciljevi, a ljudima poput mene se da ružan epitet – pacifista, jer vremenom ova reč zaista ružno zvuči, a čak imam osećaj da se neretko upotrebljava u pogrdnom značenju.

Prosto se zapitate, kako je moguće da je neko na ovako predivnom parčetu ovog planeta imao bilo kakvu potrebu da ubija drugo ljudsko biće...

Razumete li vi ovo što mi danas živimo, da ne smeš imati svoje mišljenje, da se moraš prikloniti nekome, nekim "našim" ili nekim "njihovim", jer ako nisi negde, onda si nigde, a takav si najopasniji...

– Niti razumem, niti mogu, niti hoću. Život svakog pojedinca je prekratak da bi se trošio na takve stvari. Meni je celo detinjstvo, kompletna mladost i dobar deo srednjih godina prošao u nekim njihovim podelama. I?


Da li se kao Banjalučanin osećate kao dete ili pastorče Beograda, kako kažu da se osećaju svi mimo Beograda, pa makar i u Srbiji živeli?

Ako mene lično pitate, ja nikakve veze s Beogradom nemam. A da bih objašnjavao neku širu sliku, mislim da nemam prava na to. Ja sam čovek nomad, bez uporišta, ali Banja Luka jeste moj grad, onaj u kome sada živim i  koji će, ma kakva god moja budućnost bila, ostati i biti najznačajniji deo moje lične geografije.

Pisati čitajući, pisati stalno, svuda, svakojako

"Pisati bez čitanja, pa to je isto kao da skačete u vodu, a ne znate plivati. I to nasred okeana. Kako ćete uopšte ikad pomisliti da nešto napišete, a niste ništa pročitali? A ja pišem, kad pišem, svuda i na svakakve načine, olovkom i na laptopu, nemam poseban deo dana ili noći koji su mi najdraži, u kojima sam najproduktivniji, nemam ritual, nemam posebno mesto u stanu, nemam specijalne radne navike. Pisanje je, prosto, sastavni deo mog života.

Zanima li vas više – i zašto - ono što pišu regionalni pisci ili oni koji se pod svetsku savremenu literaturu računaju?

Pratim šta radi Mišel Uelbek, Frederik Begbede, Karl Uve Knausgor. Možda to znači da sam deo nekih trendova, ali okej, nemam s tim problem, neka znači. Pratim Kristiana Novaka, s njim imam malu "tradiciju" razmene knjiga, šaljemo jedan drugom svoje nove knjige, čoveka nikad nisam upoznao, ali imam izuzetno visoko mišljenje o njemu. I sad na ovom mestu, svaki od pisaca iz regiona bi mogao i imao pravo da se oseti uvređen, jer nezahvalno je pomenuti bilo kog. Izdvojena imena su samo epizode koje su mi u ovom trenutku pale na pamet, deset minuta kasnije, moj odgovor bi bio drugačiji. No, generalno, pratim, to jest, pratio sam, jer od kako sam dobio Ninovu nagradu najviše što sam uspeo da pročitam su naslovi na koricama, pošto za više od toga nemam vremena. A to je grozno.

Kuda vodi grantologija u književnosti? A kuda, šta mislite, u sferi medija i društvene odgovornosti. Politički smo sve korektniji, a istovremeno i sve licemerniji? Nikad više priče o toleranciji, a nje nikad manje. U doba nekih detinjstva nije se znalo šta ta reč znači, ali niko nikome ružnu reč ne bi ni pomislio, ma kako se taj čovek zvao, gde god da se rodio, čiji god da je bio. Danas, opet se vraćamo na to, moraš biti nečiji da bi bio prihvaćen...

Sami ste dali odgovor. Licemerje. I nije da vam povlađujem nešto, ali tako je, živimo krajnje licemerno stanje u krajnje sebičnom svetu. Kakva jadna tolerancija, kakvi bakrači.

Oceni vest:
11
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Ivana

    pre 50 dana i 2 sata

    Odličan je Mulat albino. Trebalo je za nju da dobije nagradu.

    Oceni komentar:
    0
    2
  • Petar

    pre 49 dana i 13 sati

    Bilo bi dobro da ekipa koja je stavljala lance na Filozofski fakultet pročita bar nešto od ovog psica. Naročito zato što je većina njih došla iz BiH, koja je bila i jeste propište raznih sukoba, zbog čega ljudi i danas pate a dodatno žive pod terorom onih koji su u ratu profitirali.

    Oceni komentar:
    1
    6