Svetlana Ceca Palada, džez pevačica: Novosađanima je potrebno da se više osmehuju

Svetlana Ceca Palada, džez pevačica: Novosađanima je potrebno da se više osmehuju

Poseduje jedan od najprepoznatljivijih i najkvalitetnijih novosadskih ženskih vokala. Među retkima je koji su ostvarili status slobodnog umetnika. Na mnogim festivalima pobrala je nagrade za interpretaciju, a godinama je bila prateći vokal Vladi Georgievu. Kroz pedagoški rad uspešno prenosi svoje znanje i entuzijazam mladim generacijama, a na malobrojnim mestima u Novom Sadu, ljubiteljima nešto drugačijeg zvuka svojim glasom i emocijom ulepšava dan.

Svetlana Ceca Palada rođena je u Novom Sadu 1974. godine. Završila je osnovnu školu "Žarko Zrenjanin", srednju muzičku školu (odsek Džez pevanje, u klasi Madam Piano), kao i Višu pedagošku školu. Dodatno muzičko obrazovanje stekla je u Italiji. U muzici je skoro ceo život, a danas se bavi pevanjem i vokalnom pedagogijom. Kao vokalni solista RNS počela je saradnju sa Aleksandrom Dujinom, koja i danas traje. Često je učestvovala na muzičkim festivalima, a među najznačajnijim priznanjima joj je prva nagrada za interpretaciju na "Beogradskom proleću", gde je izvela kompoziciju Bobana Dževerdanovića. Prateće vokale pevala je na albumima Cece Slavković, Željka Joksimovića, Saše Vasića, Romane, Goce Tržan, Đorđa Balaševića, Sergeja Ćetkovića, Glorije, ali je njenu karijeru obeležila desetogodišnja saradnja sa Vladom Georgievim.


Liman je bio divan kraj za odrastanje, a nadam se da je još uvek


U kom delu Novog Sada si odrastala i kakve uspomene te vežu za detinjstvo?

– Odrasla sam na Limanu 4, u Ulici Miloša Crnjanskog. Pošto je tata radio u Rafineriji, radnici su tamo dobili stanove, u tada novim zgradama. To je bio sjajan kraj, nas desetak se baš družilo, hranili smo pse na ulici. Živeli su tu neki Grci koji su studirali u Novom Sadu, a svaka od nas imala je svog u koga je bila zaljubljena. Imala sam lepo detinjstvo. Išla sam u "Žarkovu školu", gde je profesorka Ljuba Šokolovački primetila moj talenat i izdvojila me da budem solista. Usledila su moja učešća na "Zmajevim dečjim igrama" i "Muzičkom toboganu". I posle srednje škole sam tu imala sjajnu ekipu, uglavnom iz Šekspirove ulice, igrali smo bilijar, momci su nas uvek štitili. Liman je bio divan kraj za odrastanje, a nadam se da je još uvek.

Kada su usledili izlasci, koja su to mesta bila?

"Đava", "Pipping", "Točak"... sva tadašnja kultna mesta. Bilo je puno svirki, pratila se i alternativnija rok scena, naravno, i Koncerti godine... Puno kolega znam iz tog perioda, recimo Slavka Matića iz Zbogom Brus Li, ekipu iz Generacije bez budućnosti, to su sve Limanci.

Kako je teklo tvoje muzičko obrazovanje?

Planirala sam da u Muzičkoj školi upišem solo pevanje, ali moji roditelji uopšte nisu bili za to. Imali su viziju da se bavim hemijom, pošto je moj otac inženjer hemije, za šta ja nisam bila zainteresovana. Ipak sam iz tog razloga otišla u Hemijsko-tehnološku školu, a posle i Hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu, ali sam već na drugoj godini odustala od toga. Posle sam se prebacila na Pedagošku akademiju. Želela sam da idem na školovanje u Holandiju i pripremala sam se za džez pevanje na Konzervatorijumu u Amsterdamu, ali mi je tada, 2004. godine, stigla ponuda od Vlade Georgieva...


Kao deo njegovog benda provela si 12 godina i pratila ga po svim turnejama, a prateće vokale pevala si sa Jelenom Tomašević i Tijanom Bogićević. Kako bi opisala ovaj period?

– To je jedno veliko i bitno iskustvo, a meni je u tom trenutku karijere bilo zaista značajno da stanem iza jedne tako velike zvezde. Bila mi je čast i zadovoljstvo raditi sa njim, kao i sa ostatkom benda, koji su činili najbolji muzičari u Srbiji. Vlado je izuzetno polagao na produkciju, zvuk, binu, kako se mi svi osećamo i zvučimo... Želeo je da sve bude na najvišem mogućem nivou i bio vrlo profesionalan. Poslednji njegov veliki koncert na kojem sam pevala bio je u Areni 2014. godine.


Dugo godina si pevala u Jazz klubu Aleksandra Dujina, sa kojim inače dugo sarađuješ. Takvog lokala više nema u našem gradu. Koje su alternative, gde pevaš, a gde voliš da izlaziš?

– Nema baš puno mesta u gradu na kojima mi je lepo. Prija mi da sedim u "Pepper baru", tamo mi odgovara i muzika, volim i "Pivnicu 77", jer ima roka i malo tvrđeg zvuka, ok mi je i "Shamrock bar". Ne sviđaju mi se koncept barovi gde se sluša ta neka današnja muzika, prosto, to nije moja estetika. Nažalost, nema mesta gde može da se sluša džez, jedino još u "Absolutu". Nekada mi se dopadao stari "Marthas Pub", dok je Ulica Laze Telečkog bila drugačija, a sada gledam da sve to zaobiđem. Malo nas je na novosadskoj sceni, ali se držimo. I nastupamo zajedno. Mesta na kojima sada nastupam sa Dujom su "Cubo" i "Piknik", a nadam se da će opet da zažive Jazz nights u hotelu "Šeraton".

Volim ovaj grad i, iako ima mane, više mu vidim dobre strane, kao majka kad voli svoje dete


Šta ti se najviše dopada u Novom Sadu?

– Putovala sam po celom svetu, a moj grad je uvek bio dovoljno velik i dovoljno mali. Biciklom za pola sata možeš da stigneš s jednog kraja grada na drugi. Uvek mi je bio potaman za život. U Beograd često odlazim i prija mi da malo pokupim energiju, ali je za moj senzibilitet prevelik. Volim i Novo naselje, na kojem sada živim, jer je urbano, a izmaknuto iz centra. Inače se vozim biciklom i primetila sam da su se u poslednje vreme biciklističke staze prilično popravile, što je pohvalno. Divno je sređen Štrand, kej... Prosto, volim ovaj grad i, iako ima mane, više mu vidim dobre strane, kao majka kad voli svoje dete.


A koje bi bile te mane ovog grada?

– Najveća mana je pregust saobraćaj. Takođe, fale mi lokali gde bismo ja i moja ekipa i generacija mogli da se opustimo i slušamo neke normalnije vrste muzike.


Među retkim si našim sugrađanima koji su dobili status slobodnog umetnika. Šta to podrazumeva i koliko ti je značajno?

– Član sam Udruženja kompozitora Vojvodine, imam podršku svih važnih gradskih institucija od kulturnog značaja i meni je to izuzetno važno, da mogu da ostvarim svoja osnovna prava, da imam bar socijalno i penziono osiguranje. Veoma sam ponosna na to što sam posle toliko godina svog umetničkog rada uspela to da ostvarim, jer to nije lako. Kad si mlad, ne razmišljaš mnogo o tome da će ti trebati zdravstvena knjižica, zato me i gađa Konstraktina pesma, koja nam je osvetlila taj momenat. Volela bih da više ljudi u našem gradu dobije taj status, jer se snalaze kako znaju i umeju.


Šta misliš o današnjoj novosadskoj muzičkoj sceni?

– Imamo Blokstok festival i Exit, nešto se dešava, ali scena bi mogla biti kvalitetnija. Uvek smo imali jaku alternativnu scenu, ali sada nam fali podmlatka. Ono što najviše nedostaje je autorski rad. Ok je da sviraš i tuđu muziku, ali vidim da svi kaveruju nešto, i kod nas, i u svetu. To je jeftinije, a i bitno je da je na površini, brzo, takve su nam i nove generacije. Ono što sam kroz pedagoški rad primetila je da mladima i motorika opada, a to je najviše zbog telefona i drugih uređaja. Današnje generacije brzo odustaju, nemaju strpljenja da se nečemu posvete.


Ipak, ima i onih koje privlači neki drugačiji zvuk. U "Kulturnom centru Sklonište" podučavaš decu i mlade vokalnom savremenom pevanju, kao i u "Akademiji zabave i umetnosti O&M". Kakva su iskustva sa njima?

– Imam polaznike svih uzrasta, što hobiste, koji žele da unaprede svoju tehniku, što one koji nameravaju da se ozbiljnije bave muzikom. U "Sklonište" dolaze klinci koji su u rok fazonu, a ja idem ka tome da zavole i džez, r'n'b i soul. Uvek mi uspe da se neko "zakači" i za te pravce. Recimo, Katarina Bajazet, dete koje je kod nas na "O&M akademiju" došlo sa 12 godina, ove godine upisala je Džez pevanje na Akademiji umetnosti i prva je na listi. Takođe, imamo Mikija Grubića, dečka koji je prvi iz Srbije upisao Mjuzikl na Berkliju. Treba da negujemo mlade talente. Pedagogija nije samo ispredavati, za mene je prava stvar kad vidim da to dete cveta, kad mu se vrati samopouzdanje, pa svet počne da gleda na neki lepši način.


Da li na formiranje muzičkog ukusa više uticaja ima porodica ili društveni faktori?

– Porodica ima veliki uticaj, ali ne nužno. Znam više primera gde roditelji slušaju narodnjake, a dete nešto sasvim drugo. Žao mi je što su danas klinci koji su u nekoj alternativi, u mejnstrim vodama, postali neobični i odbačeni od društva. Mada, šta nam je danas mejnstrim? Danas se na maturskim večerima pušta Džala Brat. Daleko od toga da očekujem da se puštaju Betoven i Bah, ali bi bilo bolje da slušaju neke normalnije stvari, a to se ne dešava. Granice su se pomerile i tu treba da se zauzme kulturna politika. Naravno, i to je usko povezano sa malim budžetima koji se izdvajaju za kulturu.


Godinama si učestvovala na Novosadskom jazz festivalu, koji je postao tradicija. Da li ćeš učestvovati i ove godine i kakvi su ti dalji planovi?

– Na Festivalu izvodim svoje kompozicije, a prošle godine sam imala i vokalnu radionicu. Ove godine ne verujem da ću nastupati, jer mi je u planu da izdam jedan singl do kraja godine. Takođe, pripremam Priručnik za savremeno pevanje, prvi na ovim prostorima. Dobila sam i podršku Akademije umetnosti u Novom Sadu, Agota Kovač Vitkai će pisati recenziju. Biće pristupačan i onima koji ništa ne znaju o pevanju, da bi mogli nešto da nauče. Takođe, nadam se da ću uspeti da dobijem svoj mali umetnički kutak, gde ću moći da kreiram i stvaram.


Kakvi su Novosađani kao publika, kada je u pitanju džez?

– Teški (smeh). Kao da čekaju ko će da aplaudira prvi, pa ako svi tapšu, onda će i oni. U džezu je uvek plezir za muzičare kada aplauz dobiju posle sola, što se u Novom Sadu retko dešava, osim na festivalu, gde se inače okuplja publika koja to sluša. Uvek mi je drago kad mi neko kaže da sam mu svojim načinom pevanja ulepšala dan ili veče. Mislim da su sada neka druga vremena, gde se plasira drugačija muzika.


Ko su i kakvi su ljudi koji slušaju džez?

– Oni kojima je važna sloboda mišljenja, govora, izražavanja... To je muzika koja ima širinu i to su ljudi koji imaju potrebu da tu širinu osete. Nažalost, čini mi se da je takvih osoba sve manje, ne samo kod nas, nego i u svetu.

Ja se trudim da širim ljubav


A, kakvi su Novosađani inače?

– Sad su Novosađani postali oni koji to nisu. Malo mi fali onog našeg starog što je bilo novosadsko. Ne možemo tu puno, možda to tako treba. Svi su nešto namrgođeni i besni. Potrebno je da ljudi malo više brinu jedni o drugima, topla reč, ljubaznost, osmeh... Ja se trudim da širim ljubav.


Imaš li neke hobije i interesovanja koji nisu u vezi sa muzikom?

– Idem na jogu, učim da igram tango, volim da ronim i skačem padobranom kad imam priliku. Imam kucu sa kojom uživam da šetam, a vožnja bicikla po gradu mi je baš pasija.


Koja je tvoja poruka za Novosađane?

– Više se osmehujte, budite ljubazni, opustite se i budite veseli, umesto uštogljeni!

 

Razgovarala: Svetlana Bogićević
Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Svetlane Cece Palade

Oceni vest:
30
2

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Vinko

    pre 121 dan i 6 sati

    Vas tata Josip je bio divan covek,bili smo kolege u RNS,a Vama srdacan pozdrav

    Oceni komentar:
    1
    8