Taverna Sat: Mesto gde kafu možete popiti uz Miku Antića i pogled na Tvrđavu

U želji da popodnevnu kafu popijemo u posebnom društvu i sa pogledom na Dunav i Tvrđavu, spustili smo se sa Bulevara Mihajla Pupina do reke. Na adresi Kej žrtava racije 2, pronašli smo mesto u kom se, čim sednemo, osećamo kao kod kuće - čuvenu novosadsku Tavernu Sat.

Zanimljivo je da ovde nema stola koji ćete zauzeti, a da odatle ne možete baciti pogled na Petrovaradinsku tvrđavu i zaštitni znak Novog Sada, toranj sa satom. U restoran koji neguje dugu porodičnu tradiciju, vole da svrate svi. Od šetača koji se peške zapute do omiljene bašte u gradu do onih kojima je zgodno što odmah ispred mogu da parkiraju automobil. Tu su i biciklisti, koji svoja “vozila” lako privežu pored ulaznih vrata, pa još lakše motre na njih dok unutra ispijaju domaću kafu. Tako je, ovo je jedan od retkih preostalih lokala u gradu gde još uvek možete da popijete pravu, domaću kafu.

Novosađani ovaj restoran obožavaju i zbog toga što se ovde još uvek može osetiti stari duh grada i nekadašnja boemska atmosfera.

-  Izvinite, je l’ postoji neki poseban razlog zbog kojeg je ovde okačena ovako velika slika Mike Antića?-  upitali smo konobaricu.

-  Da, naravno, on je bio veliki gazdin prijatelj, a nešto su i stvarali zajedno.

Na prvu loptu smo se nasmešili u sebi i naivno pomislili da se radi o marketingu ili o nekoj nepotkovanoj urbanoj legendi. Kada smo malo bolje istražili, saznali smo da nekadašnji vlasnik ove taverne, čuveni novosadski ugostitelj Bata Pežo, ne samo da je zaista mnogo dana i noći proveo sa Mikom Antićem, već su baš njegove kafane često bile plodno tle za pesnikovo stvaranje.

Jedna od čuvenih Mikinih izreka nastala je baš u jednom Batinom restoranu, kada im je pre više decenija, dok su čekali pravoslavnu Novu godinu, vlast naredila da objekat zatvore dva sata pre ponoći i prekinu veselje. Mika je tom prilikom podigao čašu i domaćinu Bati nazdravio rečima:

- Kneže, nama konjima uopšte nije važno kada ćemo stići na cilj, to je važno samo onima koji nas jašu.

Crno-belu fotografiju pesnika zaspalog za pisaćom mašinom napravio je naš poznati fotograf Jonić, u jednoj od prostorija Dnevnika. Njena uveličana verzija je okačena na severnom zidu restorana, a izgleda da je što do Mike, sa dve tapacirane klupe i dve stolice, omiljeno mesto gostiju, pa je često rezervisan.

Tavernu Sat već više od decenije vode Batina ćerka Ivana Stanisavljev Jovanović i njen suprug, a restoran je i dalje mesto u kojem vlada opuštena, domaćinska atmosfera. Ovde nije sramota sesti sam, sesti tužan ili se sam nasmejati na sav glas, prizivajući neke vedre uspomene. Sve smo to lično probali pre nego što smo sastavili ovaj “izveštaj”!

Ovakvom utisku doprinosi i osoblje, koje godinama srećemo u istom sastavu. Ovde je dovoljno da sednete nekoliko puta i da vas toplo oslove sa “Komšinice”, iako ste, recimo, sa Telepa. Ne pitaju vas odakle ste, tu ste i vi ste njihov/a.

Na pitanje koja je glavna razlika između ugostiteljstva nekad i sad, Ivana kaže da su ljudi ranije mnogo više vremena provodili na ovakvim mestima, da su se više družili, ali i da je nesporno to da su imali bolje finansijske mogućnosti. Primećuje i da su Novosađani znatiželjni da istraže gradske aktuelnosti i “odskitaju” kada se nešto novo otvori u gradu, ali i da se uvek rado vraćaju na proverena mesta. Prisećajući se kako je izgledalo rasti u preduzetničkoj porodici, ona objašnjava da je u svom ocu imala sjajnog učitelja i da je bilo potpuno normalno da i dok studiraju ili se bave nekim drugim poslom, u porodičnom objektu rade svi.

- Naravno, uvek sam kod njega radila i pomagala. Kad god je bilo potrebe, ja sam konobarisala, naplaćivala, radila u šanku, u kuhinji, prala sudove... šta god je trebalo.

Još jedna od lekcija koju je Ivana naučila u očevoj školi je da se restoran nikad ne zatvara, bez obzira na to da li u njemu ima ili nema gostiju. Čak i kad nema nikog, treba da se radi i da se smisli način da se posao oživi.

- Kad je jednom otvorio restoran, desilo se da neko vreme nikoga od gostiju nije bilo. Prošao je tako jedan dan, drugi dan… Onda se tata dosetio da ode u kockarnicu hotela Park i sve koje je tamo našao - pozvao je na piće. Tako je napunio restoran tog dana, a većina njih je i kasnije nastavila da dolazi - priča Ivana.

Enterijer Taverne je posebna priča. Velika kolekcija časovnika, za koju ni domaćini nisu sigurni koliko ih ima, nastajala je dugo i spontano. Sat koji iznad Mikine slike meri vreme je Ivanin otac doneo iz Amerike, a isti put preko okeana prevalili su i Tiffany lusteri od bojenog stakla. Uz predmete donete sa raznih strana, stoje i lokalni detalji koji za domaćine imaju sentimentalnu vrednost, kao što je diploma novosadskog zanatlijskog pevačkog društva Ivaninog dede ili stari radio njene bake.

Gosti koji ovde dolaze su najčešće, kako vlasnica kaže, oni koji domaćine poznaju odvajkada. Uglavnom je to starija generacija, mada primećuju da Sat u poslednje vreme postaje zanimljiv i mlađima. Leti, kad se grad napuni turistima, u restoranu se mogu čuti i strani jezici. Taverna na Trip Advisor-u ima ocenu 4.6 od 5, a osim par zadovoljnih Novosađana, ovde su se sa svojim utiscima oglasili i gosti iz Beograda, Zagreba i Nju Džersija. Tako je, na primer, Amerikanac pohvalio picu i sladoled, a Beograđanin preporučio mesta u bašti jer se odatle na Petrovaradinsku tvrđavu pruža “pogled kao sa razglednice”. Novosađani su istakli prijatnu atmosferu bez preglasne muzike, odličnu hranu i pristojne cene.

Što se hrane tiče, u ponudi se osim lokalne kuhinje mogu pronaći i neka internacionalna jela. Cena jednog doručka je između 220 i 375 dinara, u zavisnosti od toga da li odaberete omlet, punjena peciva, neki od sendviča ili kranjsku kobasicu. Pored popularnih Kaprićoze i Margarite, ovde možete pojesti i neke neobičnije varijante pice, kao što su pica Mađarica ili Sremica. U ponudi su velike i male, a primera radi, cena velike pice varira od 550 do 700 dinara. Oni koji su željni “nečeg kašikom” za 240 dinara mogu pojesti toplu ragu čorbu, a za 220 dinara se mogu zasladiti slatkim palačinkama sa orasima. U Taverni Sat posebno mesto zauzimaju lokalna fruškogorska vina, a čaša belog, crnog ili rozea se može popiti za 180 dinara. Kao grickalicu uz piće, gosti ovde najčešće vole da naruče štapiće od testa u umaku od belog luka.
 

NAZDRAVITE UZ ČAŠU NAŠE SILE: Sila je mlada, autohtona, sorta grožđa sa Fruške Gore, koja je nastala ukrštanjem šardonea i kavedinke. Dr Sima Lazić sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, po kome je SI-LA i dobila naziv, stvorio je sa saradnicima ovu sortu na oglednom dobru u Sremskim Karlovcima. Osvežavajuće belo vino koje se dobija od kvalitetnog grožđa ima prepoznatljivu voćnu aromu šardonea. Odlično se slaže uz blage sireve, predjela, testa sa povrćem, fine salate, proju i pite. Psst, šuška se i da je Sila pitka čak i kad se pije sama, dok god ste u dobrom društvu.

 
Autor: Olivera Marić