Terezia Figura, glumica: Sloboda je nestala kad je izgubila svoje značenje

Terezia Figura, glumica: Sloboda je nestala kad je izgubila svoje značenje

Pozorište koje voli i priželjkuje, i danas je ono u kojem ima utisak da može da napreduje, da izazove samu sebe i svoje mogućnosti. U njemu - sve što je novo, plaši je taman onoliko koliko treba da je zaintrigira i u njoj probudi žeđ za potvrđivanjem glume kao životnog izbora, onog koji je razlog da i danas odgovorno stoji na sceni.

Terezia Figura jedna je od najboljih glumica, ne samo njenog matičnog Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz, već sveukupnog vojvođanskog glumišta. Postojanost u njenoj darovitosti neupitna je još od trenutka kada se pojavila u predstavama "Starmejkers" i "Kosa", koje su u tom trenutku u prvi plan isturile generaciju izuzetnih mladih glumaca. To kako je tada kao devojčurak strasno i odlučno stupala scenom ispostavilo se kao sigurna carte blanche za ono što danas, kao glumica u svojim najlepšim godinama, radi na sceni – i kao umetnica i kao pedagog.

U razgovoru za Moj Novi Sad Terezia Figura govori o svom umetničkom sazrevanju koje je imalo uspone i padove, čak i onaj posle kojeg je teško ustati, ali se mora, pa i kad nema pružene ruke spasa. Govori o gradu u kojem je odrasla, njegovoj buci – koja je rastužuje i važnim tišinama koje nalazi u ljudima i jeziku, govori o promenama kojima težimo i slobodama za koje nismo dovoljno zreli da preuzmemo odgovornost, na koncu – o katarzama kojih je sve manje u životu, ali i na sceni, ali i o tome da su razgovor i prijateljska ruka najsigurniji jastuk za buduće naraštaje, čiju smo sadašnjost – još u prošlosti – možda i nepovratno umazali pogrešnim bojama.


Kako ti se čini ova naša stvarnost koja se, čini se, sve više ubrzava: sve je  više isto – svaki drugi dan stiže neki petak, a u svemu tome čini se da smo mi sve manje isti... Kako podnosiš te okolnosti?

– Imam zanimanje koje imam i posle izvesnog vremena, kada sam u procesu rada i proba, nemam više pojma koji je dan - da li je ponedeljak, ili petak, dolazi li vikend, ili je početak nedelje... U suštini, koji je dan postaje nevažno, jer datumi su ti koji mi postaju putokazi. Pratim datume, njih se držim da bih se snašla u prostoru i vremenu. Verujem da od nas mnogo zavisi da li će dani biti isti, da li ćemo dozvoliti da postanu monotoni, ili ćemo od svakog, pa i onog punog rutine, napraviti poseban dan. U danima proba u nekom trenutku shvatim da već nedeljama radim isto: ustanem, učim tekst, popijem čaj, doručkujem, idem na probu, posle probe idem kući, skuvam, brzo ručam, ispeglam, pa se brzo vratim na probu, posle nje – vraćam se kući, nerviram se jer nema parking mesta, uključim veš mašinu, malo čitam, pričam s detetom, usput učim tekst, uključim mašinu za sudove, ponekad usisam u 11 uveče, što komšije baš ne vole... Ako smo svakog dana u intenzivnom procesu, upravo od toga kakav mi je sutrašnji dan, ili dani, mnogo zavisi koliko će mi današnji biti monoton. Naravno, mogu da napravim iskorak iz svega toga tako što ću, umesto kući, otići na kej, uživati na suncu, malo prošetati, popiti kafu, dati oduška sebi između dve probe. Upravo zato što jurcamo i ne dajemo sebi oduška, svi smo u nekoj u frci, ne u trećoj, nego šestoj, čak osmoj brzini, a da bismo ostali normalni moramo sebe da osposobimo da u rutini monotonije nađemo nešto što će biti drugačije. To nešto što je malo drugačije naš je spas - za našu dušu i naše telo.

Ako datumi u budućnosti određuju naš život, mi, dakle, praktično stalno živimo za neku budućnost koju, kad dođe u vidu sadašnjosti, samo odrađujemo. Kao neko roblje smo...

– Apsolutno. Koliko god se trudim da živim sadašnjost, ja moram da mislim i unapred, na buduće dane, u svakom smislu reči - u smislu rokova, predstava, proba, premijera, oko deteta - šta su njegove obaveze, prioriteti, zanimacije... U kući imamo ogroman kalendar u koji upisujemo i raznim bojama zaokružujemo naše obaveze. Već s metar udaljenosti, po bojama, vidimo šta su čije obaveze, samo se moramo približiti da vidimo koji je datum u pitanju. Drugačije se ne može, jer ćemo inače početi da lepimo podsetnike na frižider, vrata, ormar, mada se ponekad desi da i na kalendar zalepimo neki dodatni podsetnik. Mi, dakle, moramo da težimo budućnosti, to je prirodno i normalno, ali moramo težiti i tome da između svih tih datuma, svaki naredni dan bude i malo drugačiji, da na kraju dana, kad odem kući i sednem s detetom da ispričamo jedno drugom svoj dan, ta priča ne bude uvek ista, monotona.

Da bismo ostali normalni moramo sebe da osposobimo da u rutini monotonije nađemo nešto što će biti drugačije...

Na koji se način Novi Sad promenio u smislu tih mogućnosti da se sve te obaveze izvedu, ali da ostane vremena i za ljudske potrebe - mimo obaveza. Neko kaže da je nekad bilo bolje, ili bar lakše - je li baš tako? Da li si ti s Novim Sadom u tom smislu danas na "ti" ili na "vi"?

– Iskreno se nadam da ću s Novim Sadom moći da ostanem na "ti". Rođena sam u Novom Sadu, obožavam ovaj grad, obožavala sam Novi Sad. Ovaj Novi Sad, koji danas živi, mi se sve manje dopada. Teško mi je to da kažem, jer sam vezana za njega. Pružio mi je prelepo detinjstvo, mogućnost da se isprobam u mnogo čemu i da zavšim tu gde danas jesam. Dao mi je mnogo toga što nosim u srcu, ali ovaj današnji grad je drugačiiji, drugačije diše. Kao glumici, mogu da kažem da mi je dao da radim u pozorištu koje obožavam, koje mi je kao moja kuća na Telepu, ali već kao majci i ženi Novi Sad mi ne daje ono što mi je davao pre 20 godina. Tu su se stvari jako promenile. Budućnost grada nije onakva kakvom bih volela da bude i tu mogu krenuti od svakodnevnog života, od parkinga - mnogo koristim automobil da bih stigla svuda gde moram i to sa saobraćajem postalo je dosta haotično, zapravo prilično nesnosno - ne zna se ko pije, ko plaća. Kao majci – i tu sam zabrinuta. Ovaj grad, doduše, i dalje daje mogućnost da deca pohađaju i nauče razne stvari, ali bezbednost grada, pa ni u školama, više nije onakva kakva je nekada bila. Takođe, ni kao ženi Novi Sad više ne nudi ono što je nekada davao. Npr, sve je manje mesta gde žene mogu na miru da sednu i razgovaraju, bez glasne muzike, što meni prija. Kad imam vremena za kafu i priču želim da čujem tu drugu osobu. Mene zanima šta ta druga osoba ima da kaže, a ne ono što trešti oko nas – a stalno nešto odnekud trešti. Nedostaje mi ta vrsta smirenosti koju je Novi Sad imao ranije. Zapravo, čini mi se da je Novi Sad postao više grad za omladinu, za zabavu, provod, da se ona više može poistovetiti s današnjim gradom, dok za nas u srednjim godinama - to je posve drugačiji grad.

To je na naki način i priča o slobodi. Danas se više nego ikada priča o slobodi, puna su nam usta čežnje za njom, a kad se ispostavi da je sloboda i odgovornost – za sebe i svoje postupke, ali i odgovornost za druge, da ih ne povredimo u osvajanju i širenju svojih sloboda, onda definiciju slobode brže-bolje redefinišemo...

– Ta reč sloboda, vrhunska sloboda, toga više nema. Nestala je kad je izgubila svoje značenje, u smislu psihičke, mentalne, fizičke slobode koju smo nekada kao ljudi imali. Mi ljudi, postali smo robovi 21. veka, svega onoga što treba da odradimo, svog posla, uverenja. Mnogo toga se srušilo na čoveka 21. veka i o slobodi kao takvoj više ne možemo pričati.


Ima li slobode za glumce? U čemu je? Koliko puta i kad si osetila da ti je oduzeta, i jesi li tada smela glasno da progovoriš o tome, bar nekome?

– Tokom nedavnog rada na predstavi "Bilo jednom u Novom Sadu" pričali smo o slobodi glumca. Koliko je glumac slobodan i šta znači glumačka sloboda? Da li to znači da glumac može bilo šta da radi na sceni, bez da argumentima reditelja i dramaturga bude potkovan? Da li to znači da može nešto da menja po svom osećaju, da ne bude baš onako kako su mu oni, ili, npr. koreograf rekli? Meni se čini da tu ne treba tražiti slobodu. Slobodu treba tražiti u nekom kontekstu, u okviru koji ti je dat, jer okviri će uvek postojati. Šta god da radiš, neki su dati. Tvoje je da u određenom okviru nađeš ono svoje što možeš da dodaš – to je sloboda koju imaš. Odrešene ruke ne možeš imati, znamo i ko ih ima, i zašto to nije dobro...

Te slobode i okviri teraju nas da oko sebe pravimo sve uže krugove ljudi. Je li to dobro – jer su krugovi sve čistiji, ili pak nije, jer sužavamo polje realnosti u kojoj živimo?

– Ja sam od onih koji imaju taj uski krug ljudi oko sebe, tako se branim. Taj krug čine ljudi koji mi odgovaraju, ima ih nekoliko i ja ih zovem krugovima pakla - ne za mene, već za te ljude. Najuži krug čine oni ljudi koji znaju kakva sam osoba, kakva mogu da budem i kad mi nije dobro, kad sam neraspoložena, ljuta i razočarana. I oni me prihvataju kao takvu, ali i ja njih prihvatam onakvima kakvi su. Postoje bliži i dalji krugovi. I u jednima i drugima su i prijatelji i kolege, a neke kolege su i prijatelji. Neću sa svakim razgovarati o svemu. S nekima hoću, jer se potpuno suštinski razumemo na svim nivoima - na njih se oslanjam, i oni na mene. S drugima razgovaram samo o određenim temama, ili se družimo samo zato što smo pozitivne osobe, što volimo da se smejemo. Kako za realnost, to važi i za virtuelnu stvarnost, za društvene mreže gde ne moram svakoga prihvatiti za prijatelja, samo zato što me video na sceni. Poštujem našu publiku, izuzetno mi je važna i dragocena, ali ne može ti svako biti prijatelj, pa ni na FB. I tu biram ljude. Naravno da je važno da budeš prihvaćen u nekom krugu ljudi, ali tu mora da postoji uzajamnost da bi taj odnos imao smisla. Kad postoji, onda je privilegija što si prihvaćen, jer je to prilika da i ti nekog prihvatiš, razumeš, budeš mu oslonac, nada... Praznih odnosa, ili onih koji crpe energiju, takozvanih vampirskih, treba se kloniti. Oni su gubljenje vremena.

Naravno da je važno da budeš prihvaćen u nekom krugu ljudi, ali tu mora da postoji uzajamnost da bi taj odnos imao smisla ...

Stasavala si kao čovek u vremenu kada su konstrukcija i kreacija bile važne. One su bile moguće u sadejstvu s drugim ljudima. Danas živimo vreme ozbiljnih destrukcija, pa i deca nam igraju isključivo igrice u kojima caruju uništavanje, ubijanje, poništavanje... Veruješ li još, ili veruješ li više u čoveka današnjice?

– Zvučaće naivno, pa neka i zvuči, ali ja, uprkos svemu, i dalje verujem u njega. Verujem da postoje i konstrukcija, i kreacija. Vidim da one postoje i u novim generacijama, i tim koje igraju igrice. Samo treba dopreti do te dece. Biti uporan, do nas je, nije do njih. Ja sam često išla glavom kroz zid tokom odrastanja i vaspitanja svog deteta, često su mi govorili da sam prestroga, da mu previše stvari ne dopuštam, da bi se na kraju ispostavilo da sam ipak bila u pravu. I tu se opet vraćamo na slobodu, ali i čvrstinu koje smo mi kao deca imali, koje su nam naši roditelji dali kroz vaspitanje. To današnjoj omladini nedostaje. Mi novim generacajama ne dajemo tu vrstu vaspitanja, tu vrstu odgovornosti. Škole u međuvremenu nisu ostale sigurno mesto za decu, ali im mi, i u tim okolnostima, moramo pružiti alatke kojima će naći i izboriti se za svoju slobodu.

"Šarene iskrice", Đačka scena Novosadskog pozorišta

– Mislim da su deca i omladina i dalje naivna i čista. Niko se ne rodi zao, već svet, mi od njih, društvo i porodica, to napravimo. Kao društvo smo pogrešili jer mi odrasli ne razgovaramo s njima, pa oni nalaze druge kanale komunikacije u virtuelnom svetu pre svega, koji je još jedna njihova stvarnost, a kada tamo odu, povratka više nema. Zato, mora se naći vreme za razgovor s decom: ujutro po buđenju, uveče pred spavanje, za ručkom, u kolima, u zajedničkoj šetnji (do neke njihove aktivnosti)... U radionicama na Đačkoj sceni psiholozi su sa decom radili zanimljivu vežbu čiji je rezultat bio zaključak da deci nedostaje prijateljstvo roditelja. Deca još uvek očekuju od roditelja da u njima imaju i prijatelje. To, naravno, nije suština roditeljstva, ali je jedan od segmenata. Meni se, npr, često desi da, radeći sa decom, nešto saznam pre roditelja. Uvek insistiram da se sve kaže roditeljima, da ne treba da se stide, boje, snebivaju, da im kažu, da tako osvoje poverenje roditelja. Nekad se desi da zajedno, dete i ja, saopštimo neku lošu vest roditeljima, jer dete ne ume, stidi se, plaši se. Đačka scena je već 30 godina mesto poverenja, mesto gde uče da govore, da budu otvoreni, da postanu hrabriji. Učimo ih da osvešćuju svoje kvalitete i posebnosti, ali i da budu praktični, radoznali, da govore i budu, da stoje iza onog što rade. Tu nauče da i to što se zanimaju za umetnost, dakle, drugačije stvari u odnosu na većinu, nije greška ili sramno, već da je to jedan kvalitet više. Na radionicama i kampovima – letnjim i zimskim, gde se bavimo glumom, istovremeno ih učimo i sasvim konkretnom životu: da čiste, peru, kuvaju, bacaju smeće, da budu odgovorni za grupu i onda kad se vrate kući roditelji bivaju iznenađeni šta su sve deca naučila. Neka su tu prvi put u životu očistila šargarepu, bacila smeće, donela vodu za sve. Svakog dana uloge se menjaju, svako je zadužen za nešto drugo, tako da svi prođu sve. Na Bisernom ostrvu kod Bačkog Gradišta, gde je mrtva Tisa, ima vremena i za uživanciju, a ne samo za rad i učenje. Deca vole da uče uz igru, da ne osete, a nauče zaista mnogo praktičnih stvari za život. Osamostale se, budu ponosni na svoja postignuća i prava je šteta što nešto tako ne uče i u školi, što nemaju neki predmet poput nekadašnjeg “domaćinstva”. Danas je sve samo bubanje, striktno uokvireno ocenama od jedan do pet. Nauči šest strana ovoga, osam strana onoga, a u suštini ne budu osposobljeni za život. Ne znaju se snaći u svakodnevici, oko osnovnih stvari, ne znaju pružiti prvu pomoć drugu, ne znaju kad nekome treba pomoći, a kad mu najviše pomažeš ako ga ne diraš, već pozoves hitnu, boje se krvi... Mi od današnje omladine pravimo mutave ljude. Mi to pravimo, naša generacija. "Joj, sine, nemoj ti, sad će mama...". To je ta pogrešna mantra koja vodi u propast... Pusti ga da se osamostali, jer inače kako će posle kroz život?”


Bosansko-američki pisac Aleksandar Hemon kaže da u Americi, gde danas živi, jezik nema istu identitetsku težinu kao u Evropi, gde je jezik često bivao sudbinom. U čemu se ti osećaš najsigurnije: u jeziku, ulozi majke, kao glumica ili uveče u pižami, kad se posle svih obavljenih obaveza ušuškaš u krevet?

– Evropa kao mesto gde živimo donosi mnoge različitosti koje se tiču manjina: koliko ljudi govori neki jezik, kolika je velika država u kojoj se govori taj jezik... Ja sam neko vreme provela u Americi i upravo mi je bilo zanimljivo to što se na engleskom sporazumevaš sa svim ljudima, bez obzira odakle su: da li je Evropljanin, Indijac, Latinoamerikanac, Afrikanac. Pričaš na zajedničkom jeziku za sve – engleskom, bez tereta nacije. Međutim, u Evropi ne postoji zajednički jezik, jer identitet gledamo kroz nacionalnost. Kao Mađarica, jer govorim jezik koji nije toliko rasprostranjen, potrudila sam se da naučim i druge jezike da bih mogla da razumem druge ljude, da bolje razumem svet oko sebe. Moje dete, koje ima samo 16 godina, danas govori pet jezika. Razgovarajući s ljudima na mađarskom, italijanskom, nemačkom, srpskom i engleskom on će zapravo bolje upoznati sebe. Ja i danas duboko verujem u tu mantru da, što više jezika znaš, to si više čovek. Dobijaš širi pogled na svet i sve njegove kompleknosti, drugačije gledaš na druge kulture, umetnost, na ljudske odnose, a komunikacija među ljudima otvara vrata svetova za koje ni ne znaš da postoje.

Čovek ili manjina?

Ko li je osmislio pojam "manjina"? Ko je to tako surovo hteo da uvredi mislećeg čoveka? Zašto smo prihvatili da grupu ljudi koja je drugačija ili specifična po bilo čemu: jeziku, običajima, kulturi, bilo kojim preferencijama, zovemo manjinom, umesto zajednicom – Mađara, Slovaka, prijatelja ovog i onog?

– Mene to izuzetno nervira. Moj maternji jezik jeste mađarski, ja sam Mađarica i to je neosporno. Govorim i srpski, igrom slučaja imam belu put, plavu kosu, izgledam kako izgledam, ali ja sam osoba. Kao osobu me treba gledati i poštovati. Ne mora me se voleti, voleće me oni koji me upoznaju. Drugi treba da me poštuju. To je suština svega.


Upravo je te komunikacije sve manje, jer ljudi sve manje govore, odnosno govore sve šturije. Ljudski mozak nekada je bio narativna mašina, a danas ta mašina koristi emotikone da opiše emocije. Treba li brinuti zbog toga što ljudi više ne umeju da opišu ni najobičnije događaje i situacije, a kamoli stanja svog srca ili uma?

– Mislim da treba. Rečenice su se u komunikaciji već sada skratile do zabrinutosti. Zaboravili smo epitete, ne znamo značenje sinonima, ne umemo da se izrazimo mimo okvira "da" i "ne", ne uspevamo da elaboriramo neku temu. Kada nekoga pitate za utisak o nečemu, on vam najčešće kaže: "Svidelo mi se", ili "Nije mi se svidelo", i ništa dalje od toga ne zna da kaže. Današnja omladina, ali i odrasli tome ne odolevaju, emocije, utiske i mišljenja svode na emotikone i heštagove. Umesto da mi kažeš da si dobro, ti mi šalješ figuricu koja se mrda i kezi. Umesto da mi napišeš šta misliš, ti mi šalješ opet nešto što može nešto da znači, a u suštini ne znači ništa. Ljudi ne znaju da govore i zato što ne čitaju. Više se ni novine ne čitaju, a kamoli knjige. Ne idemo ni na izložbe, na koncerte. Sve konzumirano dajdžestirano, tek kao puku informaciju, pa i kad odemo da vidimo neki koncert npr, sve "gledamo" snimajući, ili kroz selfije. Ne doživljavamo. Zato, kada decu sa Đačke scene vodim u pozorište, ili na bilo koji drugi događaj, insistiram na tome da o viđenom pričamo vrlo konkretno, precizno, opširno i argumentovano. I oni to umeju, vežbaju, nauče i govore, i vrlo lepo umeju da se izraze. Dakle, komunikacija je stvar vežbanja i upornosti.

Zbog tog sve manje suštinski doživljenog sve je manje prilike za istinsku katarzu, ne samo u životu, već i u pozorištu, za koje i dalje očekujemo da bude neka posebna oaza za nas. Ištvan Erkenji kaže negde da se gledalac u pozorištu želi osloboditi svakidašnjeg, a naše pozorište sve češće samo dokumentuje stvarnost, kao da nam je više nije dosta. Pozorište više ne nudi ideju, misao, nadu - na koncu ni neku alternativu i katarzu...

– Pozorište treba da govori katarzično i društveno angažovano. To može da čini na razne načine. Predstava može biti, uslovno rečeno, "lagana" ili "teška", ali mora te umetnički ticati. Ona mora navesti gledaoca da o nekoj temi razmišlja onako kako nije do tada. Gledalac o nekoj temi informaciju dobija kroz medije i svakodnevan život, i to je suva, ogoljena informacija, bez neke dubinske obrade, za koju mi sami često ni nemamo vremena, jer živimo kako živimo. Ali pozorište je tu da tu temu, tu informaciju sagleda iz raznih uglova, da čoveku predoči uticaj te informacije na njegov život. Publika često kaže da u pozorištu želi da se opusti i zabavi, dobro, može i to, ali pozorište ne može da bude samo zabava. U pozorištu mora da bude lepote i mira, ali i propitivanja. Moramo dovesti u pitanje neke naše postupke, moramo odgovoriti na neka pitanja.


Tvoja koleginica po hlebu, danas nažalost pokojna Mira Furlan, napisala je u svojoj biografiji da glumački posao traži da se čovek savija, da uvek bude ponizan, da dozvoli da drugi (reditelj, upravnik...) ima osećaj apsolutne superiornosti... Kako podnosiš tu vrstu komunikacije? Šta te (i) danas vezuje za glumu? Jesi li se kad razočarala u nju? Je li te kad izdala?

– Naučila sam da podnesem, ali teško podnosim i teško sam podnosila. Bivalo je vremena kada sam se razočaravala u glumu, dotakla sam samo dno u jednom trenutku i shvatila da je ceo život zaista borba, da ti ništa do kraja ne možeš da osvojiš i zadržiš, i da je i naše zanimanje borba neprestana. Ja ne želim ništa drugo da radim. Gluma je moja strast, moje opredeljenje, moja ljubav i neću se dati, ali trebalo je da padnem duboko da bih shvatila sve to. Ustala sam sama, niko nije mogao da mi pomogne. Ustala sam verujući u sebe. Na dno sam pala kad sam totalno izgubila veru u sebe. A onda, kada sam počela ponovo da verujem u svoje sposobnosti, u sebe kao glumicu prvenstveno, da i ja vredim, da umem i znam, onda sam počela da se podižem, ali to je trajalo.

U kojim je to tvojim godinama bilo? Kada?

– Tamo negde oko 30. Nakon porođaja, kada sam se vratila na scenu. Nije to bilo do društvenih okolnosti, već zato što ja nisam bila dobro sa sobom.

Da li je ta vrsta pada, tako duboka sumnja u sebe u nekom trenutku, neminovnost svake glumačke karijere upravo zbog prirode posla, činjenice da osnovni alat glumca nije ni čekić, ni lopata, ni lopta, a ni prsti, nikakvo konkretno pomagalo, već emocije?

– Mislim da jeste, da svi mi dotaknemo dno u jednom trenutku, jer, koliko god bio jak, glumac ne može stalno držati tempo, ni taj ideal da bude neprekidno briljantan. On je ipak ljudsko biće, nije mašina. U jednom trentuku dođe do zasićenja, izneverenosti, pregoriš, sagoriš i onda moraš ponovo da potpališ vatru, a najgore je kad izgubiš veru u sebe i svoj umetnički dar. Kad je izgubiš, a ja jesam, baš je teško izbavljenje iz toga.

Gluma je moja strast, moje opredeljenje, moja ljubav i neću se dati, ali trebalo je da padnem duboko da bih shvatila sve to...


Šta te čeka u ovoj godini, čemu hrliš s radošću?

– Čeka me, čemu se jako radujem, rad sa Tomijem Janežićem. Imali smo audiciju kod njega i postala sam deo podele predstave "1981". Sve ostalo je tajna. Počinjemo probe sredinom februara, a završićemo je u septembru. S klincima radim "Alisu u zemlji čuda", i to s malima, kojih je 33. Dakle, dosta ih je, mnogo je novih i divni su. Svi hoće da rade, ogromnu snagu mi daju. Premijeru ćemo imati krajem aprila/početkom maja. Biće nesvakidašnja “Alisa”, jer nećemo samo igrati taj tekst, nego ćemo istovremeno praviti i predstavu o pozorištu: kako u okviru pozorišta rastemo, šta učimo, kako se treba ponašati na probama, šta očekivati, šta davati, kako se postavlja predstava, šta oni treba da rade... Biće to muzička i plesna predstava, kakve smo ranije radili samo s odraslijima, ali kako je ova grupa baš talentovana, upustili smo se u ovaj izazov.

Koliko je uopšte dece sa Đačke scene stasalo u glumce koje danas gledamo, recimo u Novosadskom pozorištu?

– Sedam ih je danas u Novom Sadu: Gabor Pongo, Agota Ferenc, Gabriela Crnković, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Ištvan Kereši i Robert Ožvar, a kada bi se nabrajali svi koji su odavde otišli na neku pozorišnu scenu u Vojvodini, na kojoj i danas rade, spisak bi bio još duži.

Snežana Miletić

Oceni vest:
21
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Gledam

    pre 68 dana i 21 sat

    Osmeh govori jedno, i lep je. Ali, oči govore drugo. O, Bože, koja patnja.

    Oceni komentar:
    3
    6
  • Neko tamo

    pre 68 dana i 16 sati

    Prekrasna žena :)

    Oceni komentar:
    0
    7
  • MArija

    pre 68 dana i 7 sati

    Dragoceno je za druge ljude koji padnu da čuju da mogu da ustanu. U našem je društvu toliko poadova a niko nikom ne pruža ruku. Bravo za divnu glumicu.

    Oceni komentar:
    0
    7
  • Tanja

    pre 68 dana i 5 sati

    Zrela, misaona i snažna umetnica, ličnost autentična. Lepo je kad se ovakvi ljudi predstavljaju u medijima i pokazuju to neušminkano lice života, njegovu istinsku pozadinu, kao i to da je borba za slobodu ozbiljan rad kojim jedino možemo izbaviti sebe i društvo! Bravo Terezia!

    Oceni komentar:
    0
    5
  • Mila

    pre 68 dana i 2 sata

    Uvek standardno odlična. Šteta što joj nije davano više prostora

    Oceni komentar:
    0
    4