ULICA MELHIORA ERDUJHELJIJA: Sokak čije ime Novosađani izgovoriti ne mogu

U Novom Sadu postoji ulica koja je po mnogo čemu specifična iako je reč o običnom novosadskom sokaku. Zanimljivo da mnogi Novosađani ni ne znaju da ona postoji, a ako su i kojim slučajem čuli za nju, teško da će iz prve ruke reći gde se ona nalazi. Ipak, ime je ono što ju je zauvek stavilo na večni spisak novosadskih anegdota i zanimljivosti.

Ulica Melhiora Erdujheljija se nalazi na Telepu i njeno ime će zauvek da zbunjuje stanovnike iste, ali i sve ostale koji se zadese u njoj. Ona je nekada nosila naziv Panonska, odnosno bila produžetak ove ulice koja i dalje postoji u blizini, ali sad ima ime koje se malo teže izgovara. Stoga ne čudi što će vam stariji Novosađani umesto njenog naziva reći, "ulica iza Minakve", a i dan danas se tako poručuje taksi vozilo za ovu lokaciju. Roditelji čija su deca prošla kroz igraonicu “Sky” možda ne znaju da izgovore ime ove ulice, ali sigurno znaju gde se nalazi. Pri tom je to jedina ulica u kraju, čiji naziv piše i na srpskom i mađarskom jeziku.

I tu nije kraj specifičnostima ovog telepskog šora. Naime, može se reći da u njoj niko ne stanuje odnosno to je ulica bez broja, pa u njoj formalno niko ne živi. S jedne strane se nalaze firme, fabrike i mega marketi koji pripadaju paralelnom Futoškom putu, a kuće s druge strane ulice imaju adresu poprečnih ulica. Za nju se može reći da je u popodnevnim satima mirna, a zbog velikog broja preduzeća frekvencija saobraćaja je tokom prvog dela dana mnogo veća. Tome je doprinelo i nedavno probijanje Ulice Bate Brkića ka Futoškom putu, pa mnogi vozači kroz nju traže prečicu preko Telepa. Ona inače povezuje Bulevar Patrijarha Pavla i Ilirsku ulicu.

U Ulici Melhiora Erdujheljija i dalje se može čuti lavež kera, ima i lepog drvoreda, a i kuća od kojih zastaje dah. Leti je na uglu s Ulicom Ilariona Ruvarca štek za lubenice, a u delu od Drvarske ulice prema bulevaru vozači moraju biti pažljivi jer teško da dva auta mogu da se mimoiđu bez da “slete” sa asfalta. U budućnosti možemo očekivati urbanizaciju i ovog kraja, da bezdušni soliteri zamene kuće, a dok se to ne desi prošetajte ovim šorom, otkrijte Novi Sad.

Ko je bio Melhior Erdujhelji?

Red je da kažemo i ko je bio taj čika čudnog imena i neobičnog prezimena. Melhior Erdujhelji je rođen u Senti 1860. godine, a preminuo je 1925. godine u Americi. Bio je kapelan i veroučitelj, a naziv ulice je zaslužio pisanjem monografije “Istorija Novog Sada” koja je bila jedna od prvih napisanih i mnogi će reći do danas neprevaziđena. Godine 1887. postavljen je za kapelana i učitelja veronauke u Novom Sadu, gde je u Zanatskoj školi još predavao i srpski jezik , sve do 1894. godine kada je napustio Novi Sad, a tad je izašla i monografija. Ona je objavljena na mađarskom jeziku i srpskom prevodu, a naredne godine i na nemačkom. Prilikom pisanja istorije Novog Sada koristio je građu Zemaljskog arhiva u Budimpešti, Carskog kraljevskog ratnog arhiva u Beču i Arhiva grada Novog Sada.

Municipalni odbor slobodne kralljevske varoši je 1892. doneo odluku da se Erdujheljiju poveri pisanje monografije grada imajući u vidu njegovo objavljivanje radova iz istorije grada u novosadskim časopisima. U delu je s posebnom pažnjom obradio istoriju Srba u Novom Sadu.

– Naposletku , osobitu sam pažnju poklanjao istoriji Srba. U tome poslu rukovodilo me je dvoje. Prvo, što je Novi Sad duhovno središte ugarskih Srba. Drugo, što javno mnjenje najmanje poznaje život i rad toga naroda i istoriju njegove književnosti. A ovamo za obe strane želeti bi bilo, da poznajemo jedno drugom prošlost i da jedan drugog razumevamo. Istorija, ta magistra vitae , naučila bi nas, da su nam interesi zajednički, te bi se s predusretljivošću i bratskom ljubavi približavali jedan drugom – napisao je Erdujhelji u obrazloženju.

“Kolevka srpskog pozorišta se ljuljala na ugarskom zemljištu i prvi negovači i apostoli srpske Talije su vazda ugarski Srbi bili.“ Ovim rečima je Melhior Erdujhelji istakao ulogu i značaj vojvođanskih Srba u nastanku i razvoju pozorišne umetnosti. Treba li podsetiti da je najstariji profesionalni teatar kod Srba stvoren u Novom Sadu. Zanimljive su  i njegove reči kojima je opisao bombardovanje Novog Sada. Mađari, pod komandom  generala Pala Kiša, 12. juna 1849. godine, topovima su nekoliko sati neprekidno bombardovali Novi Sad sa Petrovaradinske tvrđave, nakon čega je on bio gotovo potpuno uništen.

– Kao pljusak padajućih zvezda, svetlucale su bombe, koje su nad Novim Sadom letile i ta cvetna varoš postade za nekoliko sahata žrtva proždrljiva ognja. Stanovnici joj se razbegli, a zdanja u pepeo pretvorena – napisao je on o ovom strašnom događaju.