Umesto uvreženog "Ćuti, može i gore", generacija koja se bori za "Ne ćuti, može i bolje" 8. i 9. februara igra "Šopaloviće" koji kidaju dušu

Njihova su stopala prošle godine opevala sve novosadske ulice i bulevare. Bili su neumorni u bildovanju solidarnosti i borbi u isterivanje pravde. Preko noći su ostarili, iako se još ni u odrasle nisu upisali. Nakon ulica, na kojima su odbranili ultimativni životni doktorat, upoznali smo ih nedavno i pojedinačno, na njihovoj diplomskoj predstavi "Putujuće pozorište Šopalović", u režiji profesora im Borisa Liješevića. 

Te "Šopaloviće" ne treba propustiti, prevashodno zbog zadivljujuće srčanosti, strasti i nežnosti, koje su ti mladi ljudi pokazali u njoj. Igrajući Ljubomira Simovića, na autentičan način oživeli su pesnikov svet, pokazujući istovremeno da vrlo duboko osećaju sve damare gustog balkanskog mulja, kome se viteški ne daju, pa u otklonu od tog mraka uporno nastoje da ga razdane... 

Uoči novog izvođenja "Šopalovića", 8. i 9. februara na AU Novi Sad, klasići profesora Liješevića govorili su za Moj Novi Sad – o tome u kakvom im sećanju ostaju studentski dani, kako su doživeli 2025. godinu, kuda će posle Akademije, te kako u budućnosti vide sebe i svoju zemlju, i na koncu – zašto im je tako dugo trebalo da nas probude.

Saša Sinđelić je iz Beograda.

– Imala sam sreću da su moji roditelji u meni prepoznali talenat još dok sam bila mala. U pozorište sam ušla zahvaljujući predstavi "Velika drama" Siniše Kovačevića i od tog trenutka više nije bilo nazad. Nakon toga, sve odluke o školovanju, i veštine koje sam sticala, usmeravala sam samo ka tome da postanem glumica. Nakon četiri godine studija, svakako da na glumački poziv ne gledam isto kao na početku Akademije, već mnogo realnije. Nije sve bajkovito, ali me to ne demotiviše. Naprotiv, pruža sigurnost, jer realno sagledavam profesiju. Scena je nešto što me pak nikada neće razočarati. Razočaravaju samo ljudi iza nje, scena nikada nije kriva. Ona će biti moje večno mesto slobode i zadovoljstva. U poslu znam da mogu da se oslonim na najbliže, pre svega na svoju klasu i profesore, a onda i na ostale kolege sa Akademije. Ne očekujem da će mi se bilo kakve prilike ponuditi na tacni. Moram sama da jurim za njima i da ih podelim s onima koji su moja profesionalna podrška. Zbog toga, najviše verujem u ljude. Grad u kojem sam studirala, nikada nisam doživljavala kao svoj grad, uvek sam se osećala kao stranac, ali 2025. godina me je naterala da se povežem sa svakom ulicom kojom smo koračali, boreći se za pravdu. Često u šali kažemo kako smo u protekloj godini svi jako ostarili, i ima u tome nečega tačnog. Sazreli smo i shvatili koliko smo hrabri i odlučni, koliko smo odrasli. Teško je prihvatiti da više nisi dete, zato volimo da kažemo da smo ostarili, a ne odrasli.  Želim da verujem da će naša generacija za nekoliko godina zaista predstavljati primer zdravog i progresivnog društva, koje gaji prave moralne vrednosti. Nadam se da će za nas glumce doći bolje vreme i da ćemo svoj glas koristiti samo na sceni, a ne na ulicama. U narednom periodu sebe vidim kao mladu glumicu koja svoju energiju, pored karijere, koristi i za aktivizam. Prethodna godina u svima nama probudila je male revolucionare, koji će svoj glas do kraja karijere sigurno koristiti da govore o stvarima o kojima se u društvu ćuti. Onaj ko do sada nije bio u Pozorištu "Promena", neka dođe da vidi kako mladi glumci novosadske AU menjaju pozorište i stvaraju prostor za dijalog – o životu i umetnosti – kazala je.

Dušan Tomić je iz Trgovišta, nadomak Vranja.

– Gluma je moj izbor još od četvrte godine i taj me žar drži i posle četiri godine studija. U meni i dalje budi strast i ljubav. Pozorište je infekcija, kad uđe u domaćina – ostaje ceo život. Ne poznajem glumicu ili glumca koji su se tek tako rešili pozorišta i glume, i krenuli u nov život. Za mene je scena hram. Imam veliko poštovanja kad god spremam novu predstavu ili igram. Tu se stvaraju novi životi, koji nešto poručuju publici. Ne sme biti laži, polovičnog davanja sebe ili igranja pro forme, jer je to onda nepoštovanje profesije, kolega, ustanove i publike. Ako izgubimo veru, izgubili smo sve. Život oko nas je laž, ali ja nastojim da verujem da će me životno iskustvo naučiti nečemu, da ima smisla živeti, raditi, družiti se. Kao i u pozorištu, gde gledalac pristaje na igru i time daje priliku da ga ona promeni. Što se tiče Novog Sada, nad njim se navukla neka senka, koja me stalno podseća na sve što se u proteklih godinu i po dana dešavalo, i to guši moj utisak da je Novi Sad najlepši grad za život u Srbiji. Protekla godina me je naučila da se u životu moram boriti, ali da ću, s druge strane, imati neprijatelja koji to isto misli. Naučio sam da moram ostati jak i istrajan, i da se velike bitke ne dobijaju na juriš. Mi smo generacija koja ne pamti ni jedan rat krajem prošlog veka. Nismo bili ni rođeni, niti smo živeli u godinama kada su naši očevi, stričevi, ujaci išli da brane otadžbinu, kada se čekalo u redovima za hleb. Generacija smo koja nema stečeni egzistencijalni strah i to nam olakšava borbu. Ulazimo u sve bez strahova i onog "Ćuti, može i gore", koje stalno čujemo od starijih ljudi. Mislim da smo generacija koja će doneti pozitivne promene u društvu, samo je bitno da ostanemo složni i strpljivi, a upravo nam strpljenja nedostaje. Što se tiče buđenja, imam utisak da nismo spavali uopšte, ali ljude nismo ranije mogli da probudimo jer smo bili mali. Porasli smo i pokrenuli sve oko sebe. Pokazali smo da zajedno možemo da promenimo stvari. Smatram da je ispravnije verovati studentu koji se bori za svoju budućnost i budućnost svoje dece, nego političarima, kojima je život već decenijama obezbeđen i biće. Veliki broj nas želi da ostane u Srbiji, da radi, stvara i živi ovde, ali nam ovakav sistem ne dozvoljava ništa od toga. Većina stanovništva preživljava, a to nije život. Ja sam nemam neki konkretan plan. Pratim događaje, gledam da što manje zavisim od njih. Želim da radim nešto što me ispunjava, što će mi dati snage da budem deo ove borbe do kraja. Trenutno igram u "Zvezdara teatru" – u predstavi "Udovica živog čoveka'' i u NP Sombor – u predstavi "Semper idem'' – rekao je Dušan.

Jana Srećković je iz Beograda.

– Od kako znam za sebe, roditelji su me vodili u pozorište. Uvek sam imala želju da budem deo scene, a prvi put kada sam stala na nju, kad su me zaslepeli reflektori i kad sam videla kako se deca u publici oduševljavaju i raduju nama – deci na sceni, osetila sam se fantastično i odlučila da zauvek budem u pozorištu. Od vrtića do upisa na fakultet, ta se moja odluka nije promenila, gluma je bila jedina opcija. Za četiri godine studija, bilo je trenutaka kada sam se preispitivala ima li ovaj posao smisla za mene, ali to bi uvek prestajalo kada odigramo predstavu i izazovemo osećanja u publici, kad ih pomerimo do suza ili smeha, nateramo da se preispitaju, da zaborave ili se sete nečega. Tada sve bojazni padnu u vodu i sve ima smisla. Tad me obuzme isti osećaj koji sam imala kao dete, zbog koga sam i izabrala glumački poziv. Verujem u dela, a obećanja i reči se lako daju. Tek na delu se vidi ko je spreman da stane iza njih. Novi Sad danas jeste drugačiji. Za mene više nije miran gradić u kome ljudi sporo hodaju i čekaju zeleno da pređu ulicu, već grad spreman da se bori. Ovde je sve počelo i ljudi ne dozvoljavaju da se išta gurne pod tepih. Prošla godina me je naučila koliko je važno da se buniš protiv stvari koje ti smetaju i zahtevaš ono što želiš. Naučila me je koliko je važno zajedništvo i kakav vetar u leđa ti ono daje. Čini mi se da niko nije spavao. Svoju generaciju vidim u borbi za pravdu, jer mladima je muka da žive pod ovoliko blatnjavom čizmom. Verujem da nećemo prestati da se bunimo i borimo dok se stvari ne promene. Ja sam trenutno u nekom prelaznom životnom periodu, nemam pojma gde vidim sebe, u kom gradu. Ono što znam, zasigurno je da želim da budem na sceni i bavim se umetnošću, ovde u ovoj zemilji za koju i dalje verujem da ima nade, da ima ljudi koji neće dopustiti da ona ode u potpunu propast. Ne mislim da će biti lako, ali nisam čovek koji bira lakši put, nego onaj koji me više ispunjava. Što se predstava tiče, uvek se možemo videti u "Promeni" – ispričala je Jana za portal.

Kristina Birčanin je iz Valjeva.

– Jedno od najtežih pitanja za mene je: "Zašto gluma". Nikada nisam imala konkretan odgovor na njega, a nisam ni pokušavala da ga nađem. Znam samo da me ovaj posao čini srećnom više od bilo čega drugog i to mi je bilo i ostalo sasvim dovoljno. Posle studija, kakve su bile naše, ne vidim prostor za razočaranje. Tako detaljan i čist pristup me samo ohrabruje i daje mi do znanja da postoje ljudi koji su spremni da ovaj posao neguju na pravi način. Kroz proces rada na diplomskoj predstavi bavili smo se pitanjem šta pozorište i scena znače za nas. Shvatila sam da je to za mene sigurno mesto – prostor u kome mogu da probam sve, u kome ne postoji strah, u kome je dozvoljena greška – nas glumaca i likova koje igramo. Oduvek sam verovala u dela, mislim da bez njih reči nemaju težinu, a kroz njih se jasno razaznaje ko je čovek, u pravom smislu te reči. Novi Sad nije više onaj grad koji sam upoznavala živeći u njemu prethodnih godina. Sigurna sam da se posledice toga što se dogodilo u njemu i te kako osećaju. Ja ih osećam. Ne mogu, ne želim i ne umem da ga gledam na isti način. Iako teška, protekla godina donela je nadu, zajedništvo i snagu. Moje kolege, prijatelji i ja odrastali smo brže nego što je to uobičajeno. Shvatili smo da možemo mnogo toga, ali i da se na velike stvari čeka, te da je dolazak do njih dug proces. Buđenje koje se dogodilo protekle godine, gledam kao kolektivno. Jedni bez drugih ne bismo mogli. Ponosna sam na sve ljude koji su deo toga, pa tako i na svoje vršnjake i kolege. Oni su hrabri, uporni i plemeniti. Naše vreme se začelo, ali ono tek dolazi, a sve što je prethodilo ovome danas, dalo nam je sposobnost, snagu i znanje, bez kojih ne bismo mogli. Stoga mi sve ovo deluje kao prirodan razvoj situacije i da drugačije jednostavno ne bi funkcionisalo. U bliskoj budućnosti sebe vidim u nekakvom ličnom napretku i sazrevanju, a na mestima i u aktivnostima koje će mi na tom putu pomoći. Ne znam sa sigurnošću u kom ću gradu živeti i na koji ću način oblikovati svoje vreme, ali znam da od ove države i glume sigurno neću odustati. Na kraju, pozvala bih publiku da u našem Pozorištu "Promena" dođu i vide ne samo naše "Šopaloviće", već i predstojeće premijere koje će nastati kao ispiti naših kolega – reditelja s 4. godine studija – pozvala je Kristina.

Ivan Petrušinski je iz Banjaluke.

– Kada sam upisao AU u Novom Sadu, presadio korene ovde i naučio da živim u drugom gradu, shvatio sam da me sudbina dovela baš tu gde ću najbolje da se razvijam. U meni se danas, međutim, mešaju osećanja razočaranja i zadovoljstva što sam ovde. Razočaran sam u sistem zapošljavanja, ponuda i potražnja nisu pravilno raspoređene, ceo umetnički svet, bez izuzetka od drugih delatnosti, veoma je centralizovan i da bi se ovde kod nas izvuklo najviše iz umetnosti, svima nam treba duboka promena svesti. Veru i ljubav za pozorište i film nikad neću izgubiti, ali mi se danas promenio pogled na sve. Smatram da nije uspeh samo biti umetnik, već da je mnogo veći uspeh živeti od umetnosti. Za proteklih godinu dana blokada stekao sam bar pet godina životnog iskustva. Posledice tragedije se i dalje osećaju u ovom gradu, koji je odjednom postao izranjavan. Osećaju se i u umetnosti, mnogo projekata je ostalo bez novca, jer su njihovi nosioci izražavali svoj stav. No ovo teško vreme bilo je žarište i umetnosti. Cela moja generacija će se vraćati na prošlu godinu, koja je bila velika lekcija – ogromna ostava svakojakih emocija, zbog koje ćemo moći da "prezimimo" buduće filmove i predstave. Uvek je tako, iz najcrnjih dana crpi se najviše snage za budućnost: za kolektivno stvaranje uvek mora da se desi kolektivno buđenje. Siguran sam da će se moja generacija snaći, da ćemo raditi, ali da nećemo ostajati na radnim mestima koja nas eksploatišu. Zbog stanja u državi nećemo plivati u alkoholu. Generacija kojoj pripadam je strašno sebična, ali iz te sebičnosti dolazi i sva naša empatija. Mi ne želimo da se patimo. Iskustva naših roditelja su nas naučila da treba da podignemo glas kad nam nešto ne odgovara. Svi studenti koji su bili u borbi, izboriće se za svoje mesto – ako ne u Srbiji, onda negde gde se taj rad vrednuje. Tu poruku smo slali celu prošlu godinu. Želimo da se borimo za bolje sutra, a ukoliko niko ne želi da nam pomogne, borićemo se za sebe drugde. Smatram da vrlo dobro razlikujemo rodoljublje od fašizma i dobro procenjujemo kad treba da se borimo, a kad je trenutak da se povučemo. Spavali smo do sada, bili smo uspavani životnim komforom i toplinom roditeljskog doma, ali kad smo shvatili da postoji mogućnost da to nećemo moći da priuštimo svojoj deci, odlučili smo da se probudimo. Dugo sam se plašio za budućnost, jer je strašno neizvesna, ali od trenutka kada sam se odlučio za glumu, shvatio sam da izvesnost nije ni mogla da bude izbor. Vidim sebe u glumi, a u kom mediju i u kom gradu – ovde ili u Evropi, pokazaće moji izbori i vreme. U okruženju, gde je neizvestan razvoj celog čovečanstva, moja karijera ne može imati dugoročan plan. Svakodnevno poboljšavam sebe i radim na afirmaciji i vidljivosti moje umetnosti. Trenutno me publika može videti u mom najdražem pozorištu – "Promena", gde igram sa talentovanim i divnim kolegama sa klase: u "Šopalovićima", "Tri sestre", "Ljudima iz naše okoline" i "Klasi 48". Predstavu "Sve dok govorimo o ljubavi" 10. februara igramo u Bitefu. Igram i u NP Sombor, u predstavi "Semper idem", dok kratkometražni film "Reka", u kojem imam ulogu, živi svoj festivalski život. S rediteljem tog filma Uglješom Ranisavljevićem spremam duodramu "Aj Karmela", čija će premijera biti na proleće – kazao je Petrušinski.

Magdalina Obradović je iz Čačka.

– Zašto gluma? Zato što ništa drugo. Zato što nisam mogla sebe da zamislim da radim jedan posao čitavog života, već sam želela da isprobam sve, a to mi gluma pruža. Kada sam gledala prve pozorišne predstave, osećala sam se kao na liturgiji. Radimo nešto važno, zajedno smo u tome i time se približavamo nebu i nečemu onostranom. To je pozorište za mene i dalje. Tu smo svi jednaki. Protekla godina me je, nadam se, naučila da je strpljenje jako važno i da ništa značajno ne može da se promeni preko noći, a to ume da bude vrlo frustrirajuće kad si mlad. Svoju generaciju vidim kao spremnu, glavnu snagu koja vodi ovaj narod ka neophodnim promenama. Nismo spavali, učili smo, obrazovali smo se, postajali smo ono što smo sad. Sebe u budućnosti vidim između Novog Sada, Beograda i Čačka, kako me posao gde bude zvao. Društveni trenutak ne obećava, ali naša mladalačka vera i inat da može da nam bude bolje i da nećemo da idemo iz ove naše zemlje, će nas izvući, samo da budemo hrabri i izdržljivi. Trenutno igram samo u "Promeni" – rekla je Magdalina.

Božidar Tomović je iz Koštunića, kod Gornjeg Milanovca.

– Pre glume, dve sam godine studirao programiranje i uverio se kako je to kada čovek radi nešto što ne voli, a onda, kada sam upisao glumu, video sam kako je kada je čovek ispunjen onim što radi. Razočarenja u scenu nema, može samo da ih bude van nje. Verujem u dobro u ljudima. Biram ga. I radujem se sličnima. U proteklih godinu i nešto dana naučio sam da je entuzijazam kratkog veka, a da bi se istrajalo u htenju i borbi, potrebno je da se tiče svih nas. Naučio sam i da je najteže ostati normalan. Svoju generaciju vidim za katedrama, kako uče nove generacije lekcijama iz sistema vrednosti, a sebe vidim kako se gibam po čitavoj Srbiji i igram predstave za ljude – istakao je Tomović.

Jana Nenadović je iz Beograda.

– Živim u koferu već 14 godina, više od polovine života provela sam van svog grada. Na sceni sam se, međutim, koliko god daleko bila, uvek osećala kao kod kuće. U pozorištu sam odrasla. Kad god roditelji nisu imali gde s nama, vodili bi nas na probe, pa smo sestra i ja brzo upoznale magiju pozorišta. Znala sam rano da je to ono čime želim da se bavim kad porastem. No moj put nije bio direktan, nisam odmah otišla na glumu. Tek nakon što sam se penzionisala kao balerina, upisala sam glumu i, Iako šest godina starija od kolega, brzo sam shvatila da se nalazim na pravom mestu, da je to ono sto me čini srećnom. Scena i samo pozorište mesto su gde sam za nekoliko sekundi mogla da se vratim u trenutak prvog igranja žmurke sa sestrom, na kojem sam uvek mogla da se vratim tamo gde sam u tom momentu želela da budem. Scena je za mene prostor slobode, osećaj pripadnosti, mesto igre, na kojem mogu da budem ko god poželim. Tokom četiri godine na AU osećali smo se bezbedno i ušuškano s našim profesorima Milanom Novakovićem (koji takođe igra u predstavi) i Borisom Liješevićem. Oni su uvek bili za nas i naravno da sad, kad smo završili studije, prirodno dolaze pitanja: gde ćemo sada, kako nakon Akademije? Verujem da svako od nas ima svoj put i da se stvari dešavaju s razlogom. Mi samo treba da im se prepustimo, svako od nas u određenom trenutku dobiti svojih pet minuta. Biti umetnik ne stvara udoban život, ali stvara život vredan življenja. Kada pogledam na prethodnu godinu, svi smo nekako bili primorani da brze odrastemo, da brže sazrimo i da se bavimo temama koje do tada možda nisu bile deo našeg odrastanja i života. Mnogo sam ponosna što sam bila student baš u tom periodu hrabrosti, zajedništva, iskrenosti i ljubavi. Sigurna sam da ćemo našu borbu izgurati do kraja. Želim da svi moji prijatelji, koji su van zemlje, a koji su rođeni ovde, imaju razlog da se, kao i ja, vrate kući. Što se predstava tiče, sa klasićima igram u "Šopalovićima" i "Tri sestre", u NP Subotica igram u "Akvarijumu", u JDP-u u "Slici Dorijana Greja", a uskoro i u BDP-u, u novoj predstavi "Žena veže rep" – ispričala je Jana.

Adriana Salahović je iz Beograda.

– Od malih nogu bavim se pevanjem: prvo horovi, onda i škola pevanja, muzički festivali, scenska sekcija u srednjoj školi. Oduvek sam uživala na sceni i nikad nisam umela rečima da objasnim kakva se strast u meni budi dok sam na njoj, dok pevam, igram, i taj kontakt s publikom, širinu, slobodu i bezbrižnost koje se bude u meni tada. Osećala sam da je moje prirodno mesto tu, iako nisam znala kuda će me put voditi. Znala sam samo da želim zauvek da budem na sceni i stvaram na njoj. Moj talenat za glumu otkrile su u srednjoj školi moje divne profesorke sa scenske sekcije Tamara Rajinac, Ana Mihajlović i Ana Manojlović. Biću im zauvek zahvalna, jer da nije bilo njih, pitam se kako bi tekao moj put. Gluma mi na svim poljima umetnosti pruža svestranost, koja mi je oduvek bila potrebna, pa i danas. Ona mi omogućava da se igram do kraja života, što je možda kliše, ali mi se do kraja života zaista igramo! Nakon završenih studija definitivno mislim i osećam da je gluma pravi izbor, jer se moja strast nije smanjila. Porasla je čak, procvetala i pretvorila se u zrelu ljubav prema mom poslu. Razočaranje postoji, ali ne u umetnost i pozorište, jer i dalje verujem u magiju i lepotu pozorišta. Razočarana sam u ljude. Ne čuvamo dovoljno kulturu i umetnost, koje su preko potrebne  svima. Umetnost nas okružuje i ako bi svet u kojem živimo bio bez fotografiija, crteža, boja, slika, muzike, filmova, pozorišta, pa i televizije, bio bi baš loš, siv, depresivan, hladan i jednoličan. Umetnost i kultura neohodni su nam, oni su sastavni deo naših života, a neki ljudi ih uništavaju, pretvaraju u cirkus, šljam i sramotu, ne poštuju ih. Ne želim da dozvolim da ono za šta živim, što donosi dobro svakom čoveku, uništavaju i gaze oni koji nemaju ni trunke savesti i duše. Zbog toga ne verujem mnogo ljudima, već slušam svoj stomak i osećanja. To se promenilo u meni. A Novi Sad sada i pre godinu dana, svakako nije isti. Osetili smo to svi koji smo ostali u njemu ili se vratili da dovršimo studije. Naše generacije su u prethodnom periodu živele nešto čemu se nikada nisu nadale, niti pomislile da je moglo da ih zadesi. Protekla 2025. za mene je bila psihički i fizički izuzetno teška, bolna, razarajuća. Susrela sam se s potpuno nepoznatim i strašnim situacijama, ljudima, mislima, danima… Sve ovo što se dešava trglo me je možda prvi put u životu i nateralo da skinem ružičaste naočare, kojih nisam bila svesna. Promenila me je iz korena protekla godina, naterala da naglo odrastem. Svoju generaciju u budućnosti vidim kao žilavu, snažnu, veliku, mudriju, iskusniju, strastveniju, nežniju i definitivno budnu – širom otvorenih očiju, a sebe vidim samo tamo gde će me stomak, emocije, strast i želja za promenom odvesti. Trenutno igram u "Šopalovićima" i "Tri sestre" – ovde na AU, a uskoro i u predstavi "Žena veže rep" u BDP-u – kazala je Salahović.