Vava Jovanović: Čovek koji je učinio da trgovi odzvanjaju gromoglasnom tišinom

Vladimir Vava Jovanović jedan je od osnivača i pokretača neformalne grupe građana „2 minuta tišine“ koja ćutanjem na gradskim ulicama i trgovima skreće pažnju na probleme u društvu. Izborili su se za Tijanin zakon, predložili da mladi naučnik Stefan Velja dobije Novembarsku povelju, ustali protiv korupcije u društvu. Iza njih su 53 akcije, a ovih dana pokušavaju da ukažu na štetu koju ljudima i životinjama nanose petarde. Jer su sva bića podjednako važna.

Ideju za osnivanje grupe „2 minuta tišine“ dobio je u razgovoru sa prijateljima Lestat Giannijem i “rođenim” drugarom iz detinjstva Miroslavom Šantom. Shvatili su da je krajnje vreme da se nešto uradi, da se narod pokrene, da se ne sedi samo pred tastaturom i komentariše. Prvu akciju su imali 23. marta prošle godine. Akcija se zvala „2 minuta tišine“, a povod joj je bio generalno loše stanje u društvu, u Srbiji, kaže na početku razgovora za portal mojnovisad.com novosadski aktivista Vladimir – Vava Jovanović.

- Naziv „2 minuta tišine“ je tu iz nekoliko razloga. Prvo zbog „2 minuta mržnje“ kod Orvela. Pošto mi nismo ljudi koji mrze, mi volimo i našu državu i naše građane, ali ne volimo ono što nam se dešava, nismo hteli da ostavimo mržnju u nazivu. Tišina je tu jer smo se pitali da li je potrebna jedna minuta tišine za Srbiju. Pa da ne bude minut tišine za pokoj duše, odlučili smo se za naziv „2 minuta tišine“. Pri tome svako ima dva minuta, 120 sekundi, da stane i razmisli i shvati kako nešto može da popravi. A „tišina“ je tu i zbog one čuvene priče o Milošu Obrenoviću koji je pitao svoje ministre da li se narod buni zbog stezanja kaiša, a oni mu odgovorili da se bune. Kada su prvi put rekli da narod ćuti, rekao im je „Popuštaj!“. I ovde je došlo vreme za popuštanje. Pri tome, Gianni i ja nismo hteli da budemo kao ona dvojica matoraca iz „Mapeta“ i da nam mladost prođe u komentarisanju.

Jeste li u početku mislili da ćete održati jednu akciju ili ste planirali da akcije duže traju?

- Ideja nam je da se okupljamo svake nedelje. Mnogo je problema koji moraju da se reše. Jedan izlazak ništa ne bi rešio. Da bi se izborio sa problemima, moraš mnogo da radiš.

Kako se odlučujete za teme akcija, pošto je svaka posvećena nekom problemu?

- Teme se na žalost nameću same. Treba da budu aktuelne, da bi se građanima Novog Sada, Vojvodine i Srbije, bliže i bolje objasnilo šta se dešava, kako može da se reši neki problem. Nekada su teme akcija neki konkretni događaji, a nekada je to pojava u društvu. Imali smo akciju „7 minuta tišine“ povodom smrti sedmoro ljudi u helikopterskoj nesreći. Takođe, podržali smo usvajanje „Tijaninog zakona“, a to je tema vezana za jednu stvar. Imali smo teme koje se tiču zdravstva, korupcije, nasilja, nasilja u porodici, vršnjačkog nasilja, ekoloških problema. Zanimljivo je što kada smo skretali pažnju na ekološke probleme, čuo sam komentare kako to nije važno. Imali smo „5 minuta tišine“ posvećenih poplavama. Kada su bile poplave 2014. godine mnogo ljudi je išlo da brani razne delove Srbije, pa i ja. Tada sam video da su kanali za odvodnjavanje zatrpani školjkama od automobila, frižiderima, šporetima. Zbog čega ljudi bacaju frižedere u jendek, a ne tamo gde treba?

Da li vas svrstavaju u neke grupe, partije, političke stranke?

- Svrstavali su nas u mnoge partije, ali džaba im. Mogu da nas svrstaju i u Marsovce. Mi se ne bunimo, mi dajemo i rešenja. Mislili smo da postoji neko zadužen da brine o građanima, ali pošto nema nikoga ko bi to uradio, tu smo mi. Građani imaju znanje, mudrost da se pokrenu i reše probleme.

Osim buđenja svesti o problemima, akcije nekada imaju i humanitarni deo.

- Imamo i humanitarne akcije, da pomognemo društvu. Prvi put smo to uradili prošle godine za Uskrs, kada smo jednoj samohranoj majci koja nije imala novca ni da deci ofarba dva jajeta prikupili slatkiše, sokove, poklone, sitnice. Da i njenoj deci dođe Zeka. Imali smo dve akcije prikupljanja novca i slatkiša i garderobe za ljude koji nemaju novca, za beskućnike. Udruženju „Odigos“ smo pomogli u humanitarnoj akciji za Novu godinu. U dve akcije smo nabavljali poklone za decu koja se leče na onkologiji u Dečjoj bolnici. Tu svako može da pomogne društvu u kojem živi. Predložili smo Stefana Velju za Novembarsku povelju. On ima znanje profesora engleskog jezika, izmislio je uređaj za razbijanje tromba. Pa ti dečko nisi Ajnštajn, ti si Cvajnštajn! Ti si dva Anštajna! Podneli smo predlog i on je dobio povelju. Nismo mi tu ništa uradili. To je uradio Stefan Velja, a grad je prepoznao. Nije nam cilj da postanemo politička stranka, formalno udruženje, nevladina organizacija. Mi smo građani Novog Sada i nemamo članskih karata.

Nije lako dobiti podršku okoline, naročito kada je nešto na početku. Je li bilo i nepoverenja u uspeh akcija i omalovažavanja?

- Toga ima stalno, to je normalno. Imali smo prošle godine, početkom aprila, akciju za Tijanin zakon, kako bi se građanima objasnilo šta je to i šta znači promena člana 72. Zakona o policiji. Da se nestalo dete odmah traži, ne čeka se 48 sati od prijave nestanka. Govorili su nam da nema šanse da se to postigne. Poenta je što se ne može znati da li će nešto uspeti, dok se ne proba. Uradi maksimalno koliko možeš, pa onda kaži da li nešto može da se ostvari. Imali smo tri akcije za Tijanin zakon i nakon treće akcije, on je usvojen, odnosno promenjen je član 72. i potraga za nestalim detetom sada kreće odmah. A onda oni što omalovažavaju, kažu da se to moglo i očekivati. Balašević kaže kako u Novom Sadu kada te ljudi mrze, ne umeju to da sakriju, a kada te vole, ne umeju to da pokažu. Stalno toga ima, ali mi smo ipak grupa koja raste i na fejsbuku imamo sve više članova. Sada nas je skoro 700 članova, 691 član.

Koji je najveći uspeh grupe „2 minuta tišine“?

- Usvajanje Tijaninog zakona, ali i to što je danas (u sredu) u Novom Sadu održan protest „5 minuta tišine“ za ubijenu medicinsku setru u Šapcu. To je naš uspeh. da ljudi shvate da ne moraju da divljaju na ulici, kako bi skrenuli pažnju na neki problem. Ljudi će ih se plašiti! Nije nam cilj da uplašimo ljude, već da uplašimo one koji sebe zovu vlast, bez obzira na nivo vlasti.

Koji je bio najmasovniji skup?

- Najmasovniji skup je bio podrška zakonu roditelj-negovatelj. Tu smo podržali Udruženje „Sreća“ i njihove članove u nastojanju da se usvoji zakon. Roditelje dece sa invaliditetom treba da se poistovete sa negovatejima. Naime, roditelji ne dobijaju istu podršku od države kao negovatelji. Negovatelji koji brinu o deci sa invaliditetom dobijaju od države platu za taj posao i ide im radni staž, a  roditelji te dece ne mogu da rade, jer moraju da budu sa svojom decom stalno. Oni ne mogu da idu i traže posao! Trenutno je takva situacija da roditelji ne dobijaju podršku države, kao negovatelji. A dosta je i samohranih roditelja, koji su 24 sata sa decom. Naročito ako je reč o deci koja imaju autizam i cerebralnu paralizu. Njih roditelji ne mogu da ostave same. Za taj zakon je prikupljeno 60.000 potpisa, iako je dovoljno 30.000, ali do sada se nije našao u skupštinskoj proceduri. Taj skup je imao 400 učensika.

Kakva je bila reakcija građana na toliku kolonu koja je prošla ulicama grada?

- Reakcija građana je bila čudna. Biti invalid u Srbiji je tabu tema, a u koloni su bila deca sa hodalicama, štakama, u kolicima, s autizmom, Daunovim sindromom, invaliditetom. Bila je apsolutna tišina dol smo prolazili centrom grada. Povorka tišine je išla Zmaj Jovinom i Dunavskom ulicom, do Dunavskog parka, a onda smo se vratili istim putem do Trga slobode. Bila je apsolutna tišina. Videlo se kako nastaje tišina. Žamor i glasovi su utihnuli, tišina je išla ispred nas. Ulični svirači su prestajali da sviraju. U gradu su bili i turisti. Jedan japanski turista je pročitao reč autizam na našim transparentima i počeo je da aplaudira koloni. A drugi je skupio ruke i duboko se naklonio. Svako zna da Japanci takvim pozdravom odaju najdublje poštovanje. Morao sam malo da se izmaknem od kolone, kako me ostali ne bi videli da plačem. Onda sam znao da radimo nešto dobro! Tom akcijom smo uradili dve stvari. Prvo smo poručili poslanicima u Skupštini Srbije da rade svoj posao i usvoje zakon, a drugo što su osobe sa invaliditetom u velikoj grupi prošetale gradom. Bez stida. Jer to ovo društvo radi onima koji nisu po standardu, po JUSU. Tera ih da se stide što nisu kao ostali. A time se pokazuje da društvo ima veći invaliditet od onih koji su kolicima. Učimo da budemo Spartanci, da odbacujemo one koji nisu kao većina, ljude sa invaliditetom, one koji su drugačije seksualne orjentacije, koji razmišljaju.

Znači li to da nećete stati sa akcijama?

- „2 minuta tišine“ će prestati onog trenutka kada svi problemi budu rešeni. To nam je rok trajanja. Ako neće da nas gledaju – treba da reše probleme. Mi ne stajemo, idemo dalje. Ko god bude došao na vlast postavljaćemo pitanja za probleme koji nisu rešeni. Naši članovi su ljudi iz različitih profesija i sfera društva. Tu su pravi doktori nauka, ljudi koji pišu zakone, medicinari, policajci, sportisti, umetnici, novinari, profesori, nastavnici, učitelji. Ja sam samo fotoreporter, nisam sveznajući, ali uvek u grupi imamo nekoga ko se razume u temu i uvek smo otvoreni za neku iskrenu ideju. Ne za one iza kojih stoje neke partije. Mi nismo apolitični, ali smo vanstranački. Član bilo koje političke partije može da dođe na naš skup, ali bez obeležja partije. Naš znak „2 minuta tišine“ – jedino je obeležje koje može da se vidi na skupu.

Poslednjih nekoliko akcija posvećeno je petardama, odnosno zabrani njihovog korišćenja.

- Tokom ovih praznika jednom detetu iz Beograda su lekari morali da rekonstruišu šaku zbog eksplozije petarde, devojčici iz Veternika je povređeno oko, dečak iz Blaca je ostao bez dva prsta, u Negotinu je dečaku raketa pukla u oko. Zato protestujemo protiv petardi. Naredne nedelje, 17. januara, ponovo je protest protiv petardi, ali i protiv brutalnosti i jadnih životinja koje su stradale. Cije je zaštititi nejake i slabe, decu, životinje. Sve one koji ne mogu da uzvrate. Uvek smo protiv brutalnosti i nasilja. prošle nedelje je protest #StopPetardama održan i u Pančevu, a naredne nedelje će biti i u Beogradu. I kada smo pravili akcije za Tijanin zakon, organizovani su protesti u Beogradu. Tada nas je u Novom Sadu bilo 300. Rekao sam da je sa toliko ljudi Leonida pobedio Persijance, a mi smo osvojili Zakon!

Buđenje svesti o pravima građana

- Cilj nam je da stanovnici Srbije shvate da nisu narod, već građani, jer imaju prava, ali i obaveze. A narod nema prava, on je vlasništvo nekog monarha. Građanima Ustav garantuje prava, pa i pravo na javno izražavanje svojih osećanja, da se buni ili nešto podržava. Ima pravo slobode govora, ali ako ne širi mržnju. To je regulisano i Zakonom o javnom okupljanju. Grupa od pet građana, okupljena oko iste ideje ne mora da prijavi skup.