Izvor: mojnovisad.com / Fotografija: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com

Veličanstveni UGRIP: Oni Tvrđavi daju da diše (FOTO)

Priča o UGRIP armiji nije odskora, stara je sigurno dve decenije. Leon Šurbanović je počeo da se bavi Novim Sadom negde oko 2000. godine, kada je krenuo da istražuje sam grad i tvrđavu Petrovaradin. Sve je počelo kao ideja da se Srbija predstavi kao virtuelna država, a Novi Sad kao grad-matica. Priča je počela da živi 2002. godine, kada je naš sagovornik, vodič i inicijalna kapisla cele organizacije napravio svoj prvi sajt “Virtuelni grad“, koji se zbog internih problema nažalost nikada nije do kraja realizovao.

Posle silnih poslova koje je u međuvremenu radio, a koji su za jedini cilj imali finansijsku egzistenciju, stiču se uslovi da se Leon vrati poslu koji voli, pa 2007. osniva udruženje građana "3D World“. Ideja je bila da se Srbija i njena turistička ponuda predstavi virtuelno, na sličan način kako je to izveo “Google Earth“ godinama kasnije. Prvi “landovi“, kako ih Leon naziva, bili su Ulica Laze Telečkog i centar Novog Sada, Romulijana u Zaječaru, Petrovaradinska tvrđava, tvrđava Kalemegdan i beogradska Skadarlija. 2011. Leon dobija evropsku nagradu za najbolji multimedijalni sajt Srbije i Balkana, a "3D World“ je prezentovan u Briselu, Bernu, Veneciji, Odesi, Kijevu... Nažalost, bez podrške gradskih i državnih institucija, Leon privremeno odustaje od projekta i povlači se, iz prostog razloga što je takav posao iziskivao mnogo vremena i mnogo finansijskih sredstava. Projekat je zamrznut, a naš sagovornik je, u međuvremenu, ponovo radeći sve i svašta, odlučio da se predano i detaljno vrati onome što mu je u krvi – kulturnom i duhovnom nasleđu Novog Sada.

Leon Šurbanović

Pred ocem na samrti, Leon je napravio zavet da će od stotine započetih projekata jedan konačno realizovati. “Bio je to zavet sa tvrđavom Petrovaradin, sa njim i sa samim sobom, da istrajem u projektu trodimenzionalnog predstavljanja Petrovaradina, Tvrđave, njenog podzemlja i nadzemlja.” Generalno, Leon je imao veliko teoretsko predznanje što se tiče podzemlja Tvrđave, a ono ga je i podstaklo da se prihvati sastavljanja tog kolosalnog mozaika, kojeg je još kao klinac, i iz dečačke znatiželje, počeo da istražuje.

U ozbiljnije istraživanje podzemlja prvi put se upustio sa starijom ekipom istraživača – tzv. Starom gardom. Žedan novih znanja, a koje njegovi sujetni prethodnici nisu bili preterano voljni da dele, Leon pokušava čitavu organizaciju da podigne na viši nivo.

“Želeo sam da od podzemlja napravim turističku atrakciju, da ga potpuno sredimo i dovedemo u prvobitno stanje. Međutim, čim sam do novih saznanja dolazio sam, doživljavao sam da mi se ti 'hodnici znanja' svesno zatvaraju. Zbog sebičnosti mojih prethodnika priča je stala, a igrom slučaja u hodnicima sam naišao na drugu ekipu, koja mi je dala preko potreban podstrek. Video sam da su ljudi iskreno zainteresovani i žedni znanja koje sam do tada imao. Tako je od nas par i nastala prva ekipa UGRIPA. Zajedno smo krenuli da 'peglamo' i istražujemo, odnosno, mapiramo podzemlje. Iz Beča sam dobio mapu iz 1901. godine, napravljenu po verziji iz 1871. Odlaskom na teren i detaljnim mapiranjem dolazimo do zaključka da je čitava mapa zapravo 'flatovani' prikaz, koji se sastoji iz 60 drugih mapa. Tek kada se sve to podeli na slojeve, dobijamo pravu relevantnu mapu, jedinu na zemamljskoj kugli. Ona se nalazi kod mene, a u njoj smo UGRIP-ovci i ja zabeležili bukvalno sve – od slepih, komunikacionih, kontraminskih i zarušenih hodnika, niša, temperature, dužine hodnika, potpisa, grafita, puškarnica, ventilacija, sastajališta, kazamata, sajana, pa do najsitnijih detalja u sistemu komunikacije.“

Ekipa se vremenom širila, pa dolaze do zaključka da tuneli ispod Tvrđave zapravo nisu katakombe kako se do tada pretpostavljalo, već genijalan, jedinstven i do tančina izgrađen kontra-minski sistem. Jedine katakombe, odnosno grobnice (kripta sa 109 grobova), u Novom Sadu nalaze se ispod crkve Sv. Jurja u Petrovaradinu. Ona ima ogroman istorijski značaj i kroz nju su prodefilovali mnogi carevi i vojskovođe koji su dali nemerljiv doprinos izgradnji i odbrani Tvrđave i direktno učestvovali u najvažnijoj istorijskoj ulozi odbrane hrišćanstva od Osmanlijskog carstva. Sve što se danas nalazi oko nas, čitav grad i okolna naselja, tu su samo zahvaljujući Tvrđavi. Sve sfere života bile su usresređene prema njoj i služile su kao opskrba same Tvrđave.

“Upoznavanjem sa kontra-minskim sistemom počeli smo da se upoznajemo i sa fortifikacionim nazivima i delovima Tvrđave, a kako je ekipa počela da se omasovljava, dao sam nam naziv UGRIP.”

UGRIP znači “Urbani gerila ratnici iz podzemlja”. Urbani su iz prostog razloga jer žive u 2016. godini i nisu ratnici od pre 300 godina koji su oružjem branili Tvrđavu, već je brane umom i vrednim rukama. Gerila su jer ono što rade još uvek ne nailazi na dovoljnu podršku vlasti i same države, koja na celu priču i dalje ostaje gluva. Ratnici su zbog toga jer svemu što rade prilaze sa ratničkom energijom – kako se nekada hrišćanstvo branilo od Osmanlija, oni kulturu i nasleđe brane od kiča i šunda. Kako Leon tvrdi, u tunelima je sveukupno proveo oko pet meseci života, pa je logično zašto sebe nazivaju “ratnicima iz podzemlja”. Kao i svaka armija, i UGRIP armija ima svoju podelu – deli se na gerilu, gardu i legiju. Legija predstavlja sam vrh armije i u njoj postoje tri reda prstena (zlatni, srebrni i bronzani), oformljena prema znanju i angažovanosti u celoj priči, a ne u usiljenoj hijerarhiji. U prvom prstenu nalazi se troje ljudi koji tvrde da napamet znaju čitav kontra-minski sistem i da ne postoji živa osoba na svetu koja ga je izučila bolje od njih – Leopold II Mikloš Minner Runner n-puta nigde negde, Slavomir Kišfalubac – Car Kiške I Slavomir Slavni i Leon Šurbanović – Nestašni momak Knight Leon Style Dirty King Player.

“To su naši interni nadimci koji su nastali u podzemlju i koji su došli sami po sebi. Svako od nas je specifičan po načinu istraživanja, stilu i veštinama.”

UGRIP armija trenutno broji oko stotinak ljudi, a sfera njihovog delovanja se deli na turistički deo, deo ekspedicije i deo akcije. Akcija podrazumeva čišćenje hodnika od đubreta, zemlje, od pogubne flore sa nadzemlja Tvrđave, čišćenja ventilacije, začepljenih pora i nozdrva (ventilacija i niša), do same sanacije i i rekultivacije celog sistema zanemarivanog vekovima. Turistički deo čini dvadesetak tura, kroz koje se znatiželjnici iz prve ruke upoznaju sa malo poznatim pričama i delovima Tvrđave. Pored vođe ekspedicije u turističke ture su uključeni i “Splinteri”. Splinteri su ljudi koj su samostalno izučili sistem i u njemu se snalaze bez mapa, ali ga ne poznaju teoretski. Oni idu na kraju turističke kolone i vode računa da se neko ne zagubi i ne skrene u lavirint, kao i o samoj bezbednosti, prvoj pomoći i sl.

U UGRIP-ima postoji još jedna podela, koju čine: "Časna loža“, "Oči ugripa“, "Talije“, "Magija“, "Bog Ratomir“, "Zveri“, "Maskota“ i tzv. ljudi iz senke. Oni čitavu priču finansiraju, a Leon i družina ih nazivaju “injekcijama”. U pitanju su vlasnici velikih stranih i domaćih firmi, koji su spremni da finansiraju kompletno zatvaranje petrovaradinskog podzemlja. Tvrđava se godinama uzurpira od strane vandala, beskućnika, samoprozvanih vodiča i umetnika i na taj način uništava, pa je zatvaranje kontra-minskog sistema vrlo bitna stavka. Osim destruktivnog faktora, tuneli su i sami po sebi vrlo opasni.

ZNATE LI KO JE BIO ĐILDO PESAPANE? U moru neverovatnih priča jedna od najfascinantnijih, a u isto vreme i najmanje poznatih, potiče iz ne tako davne prošlosti, iz perioda povlačenja nemačke vojske iz Petrovaradina. Đildo Pesapane, Italijan iz Napulja, u vreme okupacije bio je fašistički zarobljenik i jedan od stotinak zaduženih za miniranje velelepnog Mosta Franca Jozefa. Kako Crvena armija napreduje Nemci donose direktivu da se osim mosta minira i tvrđava. Most je srušen, a u Tunel Franca Jozefa doveženo je 30 vagona, sa oko 300 tona eksploziva spremnog da sedimentnu stenu na kojoj počiva tvrđava digne u vazduh. Zaljubljen u Petrovaradinčanku i samu Petrovaradinsku tvrđavu, Đildo odlučuje da sabotira nemački plan i u poslednjem trenutku sa grupom istomišljenika iz Petrovaradina preseče detonacione kablove. Nemci su već odmakli, misleći da je onog trenutka kada je srušen most otišla i tvrđava. Nije bilo više prilike da se vrate i dovrše započeto. Nepoznati novosadski junak tada je imao 20-ak godina, posle rata se oženio devojkom zbog koje je napravio sabotažu i s njom dobio ćerku koja i danas živi u Petrovaradinu. UGRIP i uredništvo portala mojnovisad.com koriste ovu priliku za apel nadležnim institucijama, da ovom svojevrsnom gradskom heroju postave tablu koja će podsećati na njegov neverovatan čin. Izvor: Asocijacija za fortifikaciju - Nenad Šeguljev

“Devedesetih godina jedan moj drugar se izgubio u tunelima. Potraga je trajala tri dana, a on je bio potpuno dehidriran i izbezumljen. Takvih slučajeva je u prethodnim decenijama bilo mnogo. Takođe, postoji još oko osam hodnika koji nisu baš sigurni i koje bi trebalo odtrpati i ponovo sazidati kako bi imali komunikaciju s ostalim delovima. Ono što danas sistem čini neprepoznatljivim i po lošem specifičnim u svetu jesu i sami ateljei. Gore ih ima 77, a navodno samo dva su tu legalno i imaju dozvole. Ono što je najapsurdnije u čitavoj priči je to da su mnogi kanalizaciju iz svojih ateljea i lokala sproveli u kontra-minski sistem, pa su pojedini hodnici prepunjeni fekalijama. Imamo tako bizarnu situaciju u kojoj potencijalno jedan od tri najveća kontra-minska sistema na svetu polako postaje kanalizacija.“

Prvi Leonov susret s podzemljem desio se 1988. godine, kada je kao 12-godišnji klinac ušao u tunele. Prema ličnom priznanju, taj prvi susret nije bio nimalo prijatan.

“Išao sam u Osnovnu školu 'Đura Daničić' na Podbari, a živeo u Ledincima. Put do kuće bio je poprilično dug, pogotovo u to vreme kada gradski saobraćaj nije funkcionisao kao danas. Tada nije bilo mobilnih telefona i roditelji nisu imali pojma gde smo. Mislili su da posle časova ostajemo na fudbalu, a ja sam sa drugarima ulazio u tunele. Tako su počela i moja istraživanja, koja su, spram znanja koje danas posedujem, bila presmešna. Već tada, Tvrđava me je potpuno fascinirala, ta opsesija me još uvek drži i ne jenjava. Za mene je to bio neopisivi adrenalin, koji me je stalno privlačio i terao da idem sve dublje i dublje, a onda se brat mog tadašnjeg najboljeg druga izgubio u podzemlju. Bio je to neviđeni skandal, a po svim novosadskim školama prošla je 'crvena knjiga obaveštenja', kojom se strogo zabranjivao ulazak u tunele. Nakon incidenta vojska je mnoge hodnike zatvorila armiranim betonom i od jednog logičnog i savršeno pravilnog sistema napravljen je pravi pravcati lavirint. Dvanaest godina je prošlo pre nego što sam se ponovo odvažio da uđem, a tek 2015. sam pronašao ekipu koja će me ispratiti u zakletvi da sistem istražimo do kraja. Svako od nas ima tu mapu iz 1901, ali je još bitnije imati mapu u glavi.”

Iako su stigli gde niko posle Austrougara nije, UGRIP-ovci su sebi zadali oko 1.000 zadataka koje tek treba da ispune – oko 700 potencijalnih tunela, rupa i novih informacija. Vaserštat je već skoro 300 godina pod ingerencijom vojske, pa dozvolu za istraživanje tih delova tek čekaju.

“Postoji mnogo teorija o tunelu ispod Dunava i tunelu koji vodi do Novog Sada, Karlovaca, Beočina, Futoga, Kamenice, Ledinaca, Sremske Mitorvice... Bili smo u Karlovcima, Kamenici, Ledincima i zaista naišli na nešto što bi moglo biti baš to. Međutim, tuneli su zazidani i potrebna nam je pomoć nadležnih institucija. Za takav posao nisu nam dovoljni samo naši krampovi, potrebna je ozbiljna mašinerija. Tunele ispod Dunava smo takođe pronašli – postoje ih dva. Jedan je korišćen kao crpna stanica za vodoopskrbu Tvrđave, a drugi nizvodno je služio kao kanalizacija. Stari pecaroši su 60-ih i 70-ih godina upadali u te tunele, ali su redom ismevani i predstavljani kao šarlatani. Mi smo pronašli neke od tih alasa, koji danas imaju 80-ak godina, sa njima obišli priobalje i locirali tunele. Letos je Dunav bio izuzetno nizak i ja sam se u mulju do ramena spustio u jedan. Na 30-ak metara od samog oboda Tvrđave, tunel je zatrpan, pa bi nam bila potrebna profesionalna oprema kako bi utvrdili da li se tunel nastavlja. Takođe, niže ka 'Oficircu', postojala je ostrvska tvrđava koja je u prvoj polovini XIX veka, za vreme velikih poplava i zemljotresa, potonula u savršenom stanju, na nekih 15 metara. Nemoguće je taj deo Dunava isušiti i podići tvrđavu, ali jedan od naših budućih projekata je da izgradimo identičnu repliku objekta, u šumici kod Oficirske plaže.”

Koliko je to što UGRIP-ovci rade opasno govore činjenice o mnogobrojnim i često vrlo bizarnim zamkama koje su prethodni istraživači i nesuđeni lovci na blago postavljali jedni drugima u tunelima. “Imamo informacije, svedoke, kao i materijalne dokaze, da u tunelima postoji ekipa manijaka koji seckaju žilete i razbacuju po nadzemlju Tvrđave, najčešće u cveće. Zatim tu je čovek koji štamparskom bojom premazuje klupe, u znak odmazde kada nema posla. Nailazili smo u tunelima na veliku koncentraciju ugljen monoksida od namenski paljenih plastičnih flaša, savršeno postavljene udice na najlonu, zatim na kopane pa zamaskirane rupe, kao i na klasične zamke za divljač.“

Od ljudskog faktora, ipak, veći problem prave atmosferske prilike, pre svega nadzemna vegetacija sa svojim korenjem, kao i atmosferska voda koja se sliva niz tunele i spiranjem poda narušava njihovu statiku. Tuneli nisu urušeni, uglavnom su zatrpani nakon što su niše u zidovima, tzv. nozdrve tvrđave, “progovorile”. Do skora je bilo 20 zatrpanih tunela, pre nego što je UGRIP armija oslobodila 15.

“U tim akcijama učestvovalo je od deset do više stotina ljudi, gde smo sa špaklama, budacima, motikama, krampovima i lopatama odtrpavali jedne tunele, a druge nasipali i poravnavali. Danas imamo samo osam hodnika koji su još uvek zatrpani. Većina tih tunela je zatrpana zahvaljujući klizištu na Trandžamentu, izgradnji puta, kao i namernim pregrađivanjem tunela od strane vojske i samozvanih akademskih građana Novog Sada. Te hodnike je moguće vratiti u originalno stanje. Klizište koje decenijama postoji na Trandžamentu direktno je uzrokovano 3. i 4. linijom odbrane. Određeni ventilacioni sistemi su zatvoreni, a voda koja bi kroz njih trebala da se izliva u Dunav akumulirala se godinama i zemljište je postalo trusno. Stručnjaci tvrde da je Dunav napravio klizište, a glavni 'krivac' su zapušeni hodnici. Mi smo ih otpušili i pustili vodu da izađe. Veliki deo hodnika već je suv, a klizište se smirilo. I pored toga, neophodna nam je pomoć grada, a naša saznanja i razrađena strategija slične probleme mogu da reše, ali i da preduprede buduće.”

Pored tona i tona đubreta koje su izneli iz tunela, te oslobađanja onih prirodom zatrpanih, UGRIP-ovci su porušili par nelegalno podignutih zidova, kojima su na vandalski način uzurpirani pojedini delovi kontra-minskog sistema.

“Lično sam iščukao dva zida podignuta od najtvrđeg betona i te delove Tvrđave vratio u originalno stanje, kakvo je bilo pre 300 godina, a ne kako ih je neko pre dve godine zamislio. Iz tunela smo takođe izveli i nekoliko 'hordera', koji su tu skupljali i taložili neviđene količine smeća. Svesni smo da su to nesretni i bolesni ljudi, ali nije im tu mesto. Nadležne institucije sa njima treba ozbiljno da rade i njima je neophodna adekvatna hospitalizacija.“

Lakomisleni lovci na blago, kojih je sredinom prošlog veka bila prava najezda, masovno su vadili cigle iz niša, misleći da je u njima sakriveno zlato i tajni prolazi. Prema starim gradskim pričama, Jevreji su pred Drugi svetski rat u hodnicima Tvrđave sakrivali svoje dragocenosti, a cigle razbacane po tunelima direktna su posledica tih urbanih legendi. U kontra-minskom sistemu postoji oko 10.000 niša, a do 2015. gotovo sve su bile urušene. Predano, ciglu po ciglu, i na identičan način kako su ih projektovali austrougarski majstori, UGRIP-ovci su najmanje 1.500 niša vratili u prvobitno stanje.

Ulaz u UGRIP otvoren je svima koji sa iskrenim i časnim namerama gledaju na priču, svima koji vole Tvrđavu i grad Novi Sad. UGRIP armiju čine ljudi najrazličitijih profila i profesija, ali svako na neki način doprinosi afirmaciji jedne savršeno ispravne ideje. Iako se čini da sve to borba sa vetrenjačama UGRIP im žestoko uzvraća, pa nije sve tako crno, kao što su crni hodnici Tvrđave. Njihova priča svakodnevno dobija na sve većem publicitetu, a tu je i značajna pomoć od Velikog ratnog arhiva Beča, kolegi iz inostranstva pariskih katafila, ukrajinskih, rimskih i malteških urbanih istraživača, kao i mnogih uspešnih privatnih firmi. Podrška gradskih i državnih službi do sada je ostala na “tapkanju po ramenu”.

Na Fejsbuk stranici “Katakombe i podzemlje tvrđave Petrovaradin” možete pronaći informacije o turističkim turama, reportaže i fotografije iz ekspedicija i akcija UGRIP-a.

Još fotografija s naše avanture po podzemlju Tvrđave možete pogledati OVDE.

Autor: Mladen Borocki
Foto: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:

Povezane vesti

Povezani albumi

Petrovaradinska tvrđava

20.04.2016. - Katakombe i podzemlje Petrovaradinske tvrđave

Petrovaradinska tvrđava

28.03.2015. - Sat na Tvrđavi i Lukači Lajoš

TaManteSe

pre 3096 dana i 14 sati

Tuneli ispod Tvrdjave su fenomenalni, dozivljaj unutra je neopisiv, kao klinac sam, dok sam dole provodio puno vremena u "istrazivanju", govorio ljudima da jedino tamo mozes cuti tisinu... Iako ga ne poznajem licno, veoma postujem Leona zbog odluke da u tunelima i na Tvrdjavi radi to sto radi, jer, kao sto sam rekao, kao klinac sam obozavao to mesto i jedva sam cekao dan kada cu opet sa drugarima da idem tamo i da se "gubimo", ulazili smo negde i izlazili ko zna gde, ali nikad nazad nismo isli... Bio sam u tunelu ispod Dunava i ko god kaze "to je bajka", nasmejem se i kazem da je u pravu... Nikad necu zaboraviti dvocasovno spustanje u laserski pravom tunelu sa glinenim zidovima u pravcu Novog Sada, sporo smo se kretali jer se voda u tunelu penjala lagano, pa, posto smo bili deca (12, 13 i 14 god) nismo smeli dalje kad nam je dosla do pojasa, morali smo nazad... Takodje pratim na FBu sve sta se desava, sta rade, kako, gde itd, i dok to gledam osecam se kao dete i prisecam se "onih" dana... Sa osmehom i zeljom da im se pridruzim, iako je to malo moguce... No nebitno, da skratim i dodjem do poente ovog teksta... U nasoj zemlji vecina stvari pocne sa jednim ciljem, a zavrsi sa sasvim drugim... Takva je i ovde situacija... Sve je pocelo (kad je doslo do javnosti preko medija ili drustvenih mreza) kao lepa prica, skupili se neki ljudi koji godinama idu dole, koji zele nesto da urade sa tunelima, da ih srede, ociste, urede, obezbede itd, ko je hteo mogao im se pridruziti, dobice zadatak kao i svi drugi i uz veselu atmosferu i sa dobrim podstrekom (avanturista, ljubav ka onome sto radi itd) raditi nesto lepo za sebe Tvrdjavu, tunele i ljude koji ce posle tu dolaziti... Posle nekog vremena to postaje grupa zatvorenog tipa, novi, koji mozda vise od vecine iz grupe zeli da uradi za Tvrdjavu i tunele - ne moze da se prikljuci ili moze ali je vodonosa itd (ako su lagali mene - ja lazem vas, to mi je reklo par ljudi koji su pokusali da se prikljuce)... Nakon toga, pocinje organizacija tura kroz "katakombe", malo setnja, malo slikanje, zezanje upoznavanje, standardno... Ko hoce, dodje na odredjeno mesto u odredjeno vreme ili na neki nacin stupi u kontakt sa "vodicima"... Posle se desavaju stvari da neki od vodica uvode i naplacuju ulaz na Exit kroz "katakombe" (prisustvovao sam par puta tome jer sam u tunelima naletao na te grupe, i to dok sam ja licno vodio DZABE, jer mi je bilo muka od takvih ljudi, desavalo se da sam im neke i ukrao pre nego sto su platili... Nebitno, u svakom slucaju, tada, prvi ili drugi Exit su poceli da donose profit ljudima “koji zele dobro Tvrdjavi i tunelima”). Odustao sam od "katakombi" neko vreme (7 godina), jer je ta prica oko uredjenja i druzenja u vodu pala kad su poceli da naplacuju i maste brke preko tunela... Dolazimo do ovog vremena... Sada se organizuju ture koje su prvo bile besplatne, pa "daj koliko das", a sada cu vec dosle do 500, pa 700 i na kraju (za sada) 900 dinara po osobi... Sat vremena setanja kroz tunele... Negde sam video da je u toj ceni ulazak u "muzejski" deo tunela, cekaj, to inace kosta 300din po osobi... Za sta je jos 600? Razumem da je za svaki projekat potreban novac, ali eto iskreno, ja sam dole isao 7 godina, i sem za autobusku kartu (mada i to nismo bas cesto placali), cigare i mozda sok ako ga nisam poneo od kuce sa klopom, pare mi nisu trebale... I cistili smo, i stavljali cigle u nekim tunelima da moze da se prodje a da ne zaglavis u blatu itd itd itd, nije bitno, kao sto rekoh, za sve je potreban novac, ali kad se sve stavi na papir, malo je mnogo kume... I evo sada, ovde, u ovom tekstu dolazim do toga da je plan da se tuneli srede i zatvore... Zasto?! Kao zbog ocuvanja? Alo, kome ta prica ide? Koji stranac zeli da ulozi u zatvaranje necega sa cim on nema nikakve veze? U Srbiji...? Molim vas... Plan je da se tuneli zatvore, da bi se naplacivao ulaz u njuh... Zatvorite Mileticevu i Dunavsku i naplatite prolaz... Evo ja budala dadoh jos jednu ideju nekome... Mozda treba tu ideju otvoreno ponuditi gradu - "Ajde malo ulozite, mi cemo srediti, ima nas, pa cemo da zatvorimo i naplacujemo ulaz, isplatice se stostruko vrlo brzo!" i tada ce vam grad pomoci... Svakako je to cilj, zar ne? Mislim, kad pogledate pocetak price, kako je sve krenulo I sta je sad, kad prosecan covek ukljuci mozdane vijuge, dolazi do tog zakljucka... Osladio vam se novac naivnih, sad hocete da zagrabite vise... Hocete da privatizujete Tvrdjavu i “katakombe”… (Gospode Boze)
Samo da napomenem, u ovom tekstu ni u jednom trenutku nisam mislio licno na Leona i njegovu ekipu (sem u pocetku kada sam izrazio postovanje) koje postujem i cenim, kao i njihov rad! Oni na koje sam mislio ce se prepoznati, a ako i imenovana ekipa vidi sebe u ovom tekstu, sta da radim...
Pozdrav svima koji dele misljenje samnom, a pozdrav i onima kojima je ovo upuceno, proverite osetljivost koze lica, da znate koliko prljavstine moze da vam stane na obraze...!

Oceni komentar:

Marijana

pre 3096 dana i 5 sati

Podrška za UGRIP!

nad

pre 3096 dana i 4 sata

Drago mi je da se neko tako zdušno zalaže za povjest naše tvrđave.
I neudustajte.....

Boss

pre 2847 dana i 4 sata

Svaka cast UGRIPu! Cenim i podrzavam akciju ali dokle god je mafija na vlasti
....tesko. Pozdrav od Bossa ACAB

Helena maurer

pre 2427 dana i 19 sati

Sve za naj veću pohvalu..Veoma me sve interesuje iz ranog detinjstva sam slušala o Petrovaradinskoj tvrđavi. .želja mi je ako je moguće stupiti s vama u kontakt, biti vaš član..Hvala znanja iskustva razmene nikad dosta..