VODIČ: Gde se pije najbolja kafa u Novom Sadu (FOTO)

Gde su kofeinski mirisi opojniji od "Perfecta" Marka Džejkobsa, gde treba piti "Indoneziju", a gde "Gvatemalu"? Gde se uz kafu može pojesti najbolja plazma torta, a ko služi tursku kafu s lokumom? Kod koga su najlepše šoljice, a gde najudobnije stolice? Ko ima lasvegaski enterijer, a ko najlepši pogled na stvarnost? Jesu li cigarete igde proterane? I najvažnije: ko ima najdivnije bariste, a gde uz kafu možeš kupiti knjigu (od) čudesne novosadske pesnikinje? I na koncu, a ne manje važno: gde je piju najbolji novosadski frajeri?

Na prostorima koje Balkanom zovemo, kafa odavno nije tek puki, okrepljujući napitak. Nije to, dakle, bila ni pre nego što je umeće pripremanja i ovde kod nas postalo ozbiljna – ne obavezno hipsterska – filozofija s pedigreom. Ona je čist hedonizam za nepce i potpuni usklik za srce. Dobro, ponekad, ako se pretera, i preskok za dotično... 

Priča o kafi zapravo je priča o tome koliko vremena dajemo čovečanstvu da dotera priču o sebi, da ispriča neku novu, da joj stare, dotrajale delove, zameni još boljim, upečatljivijim i kompleksnijim... Nekad čovek ume sam uz kafu da u neke važne priče sabere svoje misli, a nekad mu to bolje ide ako je u društvu drugih ljudi. Kako god, uvek je dobro podeliti dobre priče, proveriti njihovu snagu u razmeni s pričama drugih ljudi... Neretko se zato dešava da je upravo vreme tokom kojeg pijemo kafu prostor u kojem odlučujemo, da li je priča koju smo izabrali za novu deonicu našeg životnog puta – vredna truda, nerviranja, akcije uopšte? 

Mnoge kafe služile su tako za procenu raznih situacija:  za (pr)ogovaranje i pregovaranje, za zaljubljivane, ali i odljubljivanje, za sastanke i rastanke, prošle su uz brdo osmeha i salve suza, u svađama i s rukama isprepletenim za budućnost... I zato - možda u vinu i jeste istina – mada se i s tim može polemisati kada tu rečenicu izgovori "glavni srpski enolog", ali je u kafi definitivno sve ostalo...  

U Novom Sadu niz je mesta gde se u prijatnoj atmosferi može popiti kafa, a o vrhunskim mestima, gde se pije najbolja u gradu, ne odlučuje neki vrhovni bog Mars, bilo koji barista ili "kofi frik" enciklopedista, već isključivo naš lični ukus koji zavisi od toga, volimo li više čokoladne ili citrusnije note, punokrvne kafe s karakterom ili one čiji identitet dopušta mešanje sa raznim "ptičijim mlekima" – sojinim, kokosovim, kakvim domaćinskim, kravljim mlekom. Sledi priča samo o nekim novosadskim oazama  u kojima se, iz ovih ili onih razloga, ispijaju najbolje kofeinske priče.

Prvih pet nije slučajno u prvih pet, ali i to je samo jedan lični ukus...
 

"Izlet" – ljudi

Svet pokreću ljudi, tako je oduvek bilo. Čine to svojim idejama, akcijama, svojim karakterom i osobinama. Bilo da se radi o novinama, obrazovanju ili ugostiteljstvu, ljudi su ti koji jednu ideju čine održivom. Izbor pravih ljudi za realizaciju neke ideje odlučujući je faktor njenog uspeha, a biranje ljudi, u poslu, kao i u životu, veliko je i delikatno umeće. U "Izletu" ih je pet. Pravih ljudi. Petra, Tijana, Uroš, Igor i Boris ne samo da umeju tačno da skeniraju kofeinsku meru svakog ljubitelja kafe, već skupom svojih karaktera čine dobri duh ovog mesta na obodu Dunavskog parka (broj 22). U "Izletu" su najdivnije ranojutarnje kafe, dok se grad još uvek budi, a svetlosti dana dvoume kako da obgrle taj staklenac. Predivno je zimi kad zasneži, a leti u smiraj dana, kad zalazak sunca još malo namiguje gradu. U ćošku kafea stoje badminton, ćebad za travu, bojice i flomasteri – za najmlađe goste koji često nestrpljivo čekaju da njihovi roditelji popiju dnevnu dozu kafe. Odskora, vreme za pauzu roditelji mogu da "otkupe" i kroasanima. U kafeu se ne puši, ali se puši u njegovoj bašti – celom Dunavskom parku. U "Izlet" dolaze neki fini ljudi, pričaju zanimljive priče. Ponekad se samo ćuti. Lepo je kad imaš s kim i da poćutiš, a kofeinski zavisnici umeju da budu dovoljni sami sebi. Neki koji od početka dolaze u "Izlet" postali su deo inventara. Ne odustaju čak ni kada vlasnik promeni raspored stolova i odstrani njihov omiljeni sto.

"Blok 32" – čovek

Oličenje "Bloka 32", na istom broju u Kralja Petra, je Miloš. Hvarska baristička škola, autentični kofeinski enciklopedista. Strast s kojom priča o kafi ravna je strasti njenog ispijanja. Jednom je, kaže, za dan popio 19 kafa. Ne preporučuje ih dnevno baš toliko. Njegova kafeterija jedna je od retkih u gradu u kojoj kvalitet kafe ne varira. Kod Miloša se ne može popiti loša kafa. U "Bloku" se ne puši i sve je uvek blistavo čisto, od čaša i stolova do toaleta. Nema histeričnih gostiju. Ima dosta stranaca i neretko se oko šanka vavilonski mešaju svetski jezici. Kafe je ispunjen bujnim cvećem, onakvim kakvo smo nekada viđali po državnim apotekama, zbog čega smo se uvek pitali, kakve li mu "bombone" farmakološkinje daju? Dođe čoveku ponekad da čupne koji pelcer u "Bloku", ali ga budno oko Miloševo u tome spreči. Jer, evo njegovog recepta za uspeh kod cveća: puštati cveću dobru muziku! A ona je uvek diskretna. Vole je čak i drvo ananasa i kafe koja stoje na šanku. Kafeterija ima neveliku, vrlo jednostavnu, a funkcionalnu baštu. Njen najelegantniji deo je drvo breze koje svojim lišćem leti hipnotiše goste. Pod brezom se misli uvek bolje roje... Kafić ne radi ponedeljkom, valjda tada sam sa sobom Miloš svoje misli broji.

Zrno po zrno – strast i preciznost

Barista Miloš Pavlović, vlasnik "Bloka 32" kaže da kafa za njega nije toliko priča o ritualima, već pre o tome koliko želiš da budeš precizan u tome što znaš šta radiš. "To podrazumeva da svako ko pravi kafu mora da je razume kao materiju, da zna kako da napravi balans u napicima i odmeri dozu kofeina po osobi. Zapravo, sticanjem iskustva svaki dobar barista teži konstantnom pefekcionizmu u pravljenju kafe, o kakvoj god kafi da je reč. Umerenost u svemu je tajna receptura, ali ima tu i činjenica poput te da iskusni baristi ne žele da rade s kafama lošijeg kvaliteta, ili tamno prženim, da ne kažem ugljenisanim kafama. Takođe, kao što baristi teže perfekcionizmu, tako i u pržionicama moraju da imaju istu strast prema kafi kao i mi. Za to su, naravno, potrebne godine i godine iskustva u razumevanju prženja i razvijanja zrna u celom procesu. Ja se, npr, divim ljudima koji je, zrno po zrno, beru. Ljudi koji rade na farmama, koji procesuiraju te kafe, poigravaju se eksperimentišući procesima, ili ih jednostavno isperu, osuše, "džakiraju" i prodaju, oni su za mene pravi heroji.  Ukratko, da bi bio dobar barista i dobar u pravljenju kafe moraš imati određeni nivo znanja, deliti tu strast, razumeti procese i na kraju krajeva predstaviti tu kafu, servirati je, a kako to uraditi bez osmeha?"

"Pogon" – prostorija gde i kralj ide peške

Još jedna od retkih kafeterija u gradu u kojoj je standarno dobra kafa. Odlična im je, recimo, "Indonezija". Služe je u šoljicama s crvenom oznakom. U onima s plavom je "Kolumbija", narandžasta oznaka na šoljici otkriva kafu iz Indije, dok je crna štrafta na šoljici rezervisana za "Gvatemalu". Služe i tursku kafu, na isti autentičan način kao u Istanbulu: džezva, šoljica, lokum. Svi su jako ljubazni i nenametljivi. Glasni povremeno umeju da budu jedino advokati kad se opiju slavom, osvojenom na dnevnoj bazi u obližnjem sudu. Njih ne mogu ućutkati ni prostrelni pogledi ostalih gostiju. Ovu kafeteriju krasi još jedan važan ugostiteljski detalj. "Pogon" ima ne samo najzanimljiviji, već i uvek čist toalet. U prostoriji gde i kralj uvek ide peške i sam, uvek je suv pod, ima toalet papira i sve odiše čistoćom. Ne rade nedeljom. Svim ostalim danima rade na adresi Sutjeska 2.

"Loft" – stolice i pločice

"Loftov" blend dobar je izbor za kafu na ovom mestu. Ko voli citrusne note, treba da zna da ih nemaju u njihovim lokalima u Fruškogorskoj, ni na Bulevaru, ali imaju u centru – u Njegoševoj. "Loft" ima jako lepe baštenske stolice koje izgledaju kao metalna replika neke moderne "tonet" stolice. Izgledaju čvrstokarakterno, kao da su od nekog ozbiljnog gvožđa, a zapravo su super lake. U kombinaciji sa šarenim pločicama na tragu veselih sedamdesetih, koje krase mini baštu ispred kafea u centru, ovaj kafe čine inspirativnim kutkom za sedenje. Jedan "Loft" bizarnog radnog vremena nikao je i u dvorištu počivše Muzičke škole, a jedan se nalazi i na samom obodu grada, kod Satelitske pijace. Taj poslednji mogao bi se nazvati mudrom decentralizacijom kofeinske ponude u Novom Sadu.

"Bulevar Books" – Vita u zemlji knjiga

Reklamiraju se kao knjižara koja svira, a mogli bi komotno i kao knjižara koja govori, gde se čita, razmišlja i polemiše. Imaju odličnu kafu, brdo istih takvih knjiga, kod njih se često mogu naći i one kojih u drugim knjižarama nema. Kofeinsko parkiranje moguće je na tri sprata. Na spratu povodom filozofsko-sociološko-istorijskih tema, u prizemlju – beletrističkih, a u suterenu – subkulturnih. Imaju i baštu u kojoj je leti teška hladovina, vetrić tamo odnekud uvek pirućka, kao neka ruža vetrova posred betona. Možda je privlači tih nekoliko crnogoričnih stabala, a stabla, i ta, i ona uopšte, imaju velike veze s jednom pesnikinjom koja u "Bulevar Booksu" radi. Vitomirkom Trebovac. Pesme su joj k'o i ime, poezija suštastvena. Nije nevažan podatak da je suosnivač knjižare ne samo knjižar, već i pisac – Milan Tripković, čija je knjiga "Klub istinskih stvaralaca" bila u užem krugu za "Ninovu" nagradu. Bulevarbuksovci su u međuvremenu i sami počeli da objavljuju knjige ("Klara, Klarisa", npr), a brzo su zahvaljujući svojim programima uspeli da u svoju korist preokrenu čuvene BB inicijale, nekada isključivo rezervisane za Brižit Bardo. Ona nikada nije gostovala na njihovoj sofi na Bulevaru Mihajla Pupina 6, ali zato jesu izuzetni pisci, pesnikinje, teoretičari kulture, muzičari, umetnici raznih fela, u raznim stanjima svog ličnog hedonizma i renesanse: Radmila Petrović, Milena Marković, Vladimir Arsenijević,  Maša Seničić, Marko Tomaš, Boris Dežulović, Teofil Pančić, Dževad Karahasan, Milica Vučković, Minja Bogavac, Jasminka Petrović, Vasil Hadžimanov... Namerno je preskočeno ime jednog gosta koji je okupio možda i najviše ljudi, zbog toga što se u međuvremenu ispostavilo da voli da štipka tuđa ženska leđa na mestu gde ona gube časno ime.

"Kafeterija" – pragovi za sedenje

Ovo je još jedno mesto gde umeju s kafom. Enterijer je ugodan, ali ono što, uz kafu, najviše privlači, je sedenje na betonskim pragovima s obe strane ulaza u kafe. Idealni su za popodnevne letnje žege, ali i zimi, u doba dana kad sunce ugreje u pravcu "Kafeterije" odlično su mesto za resetovanje čovekovog najtananijeg "Windows"-a. Na pogled od tih pragova su dizajnerski visokoestetizovane baštenske stolice, možda i najlepše baštenske u gradu, koje gostima daju mogućnost da se momački zavale u ozbiljno sedenje – u Kralja Aleksandra 2, a isti lokal imaju i u Lovćenskoj 9.

"Zenit" – šoljice

Ovo je još jedna knjižara – kafeterija. Deo ka ulici u Njegoševoj 4 čine dva staklena zida. Lepo je sedeti pored njih zimi, jer daju osećaj topline. Isti osećaj daju i knjige koje ispunjavaju ceo prostor. Za mnoge ljubitelje ispijanja kafa, jako je važno iz kakvih se šoljica pije, a ovde imaju jedne od najboljih u gradu. Od tamne gline, koje dugo zadržavaju toplotu napitka. Njihovi, pomalo neravni vrhovi, podsećaju na puteve kojima kafa iz dalekih i egzotičnih zemalja stiže do nas... Pre ili posle kafe, u suterenu treba obići nove naslove. U ovoj knjižari imaju i knjige izuzetnog banjalučkog izdavača "Imprimatura". Preporuke su: "Mulat albino komarac" Stevana Grabovca, koja je bila u najužem izboru za "Ninovu" nagradu, potom izuzetne "Kamenite priče" Milke Kolundžić, te "U jarku" Slađane Nine Perković koja se ovim delom preporučila kao autentični ženski Nušić 21. veka. Knjižaru "Zenit" neki, inače pamte i po tome što su ovde prvi put čuli za Darka Cvijetića, autora romana "Šindlerov lift" i "Što na podu spavaš". Njih je objavila Književna radionica Rašić, a na rafovima "Zenita" može se pronaći još jedan njihov izuzetni naslov – "Pacijent iz sobe 19" Zorana Žmirića. Romančina koja kod nas, nažalost, uopšte nije otkrivena.

"Freeshka" – opojni mirisi

Kaže jednom prilikom Lazar Džamić, masterčif advertajzinga, piarstva i sveg marketinstva, koji je nekoć bio alfa i omega jednog dela Gugla, da dotični "Gugule" zna šta si sinoć pomislio pre spavanja. Ok, vrlo moguće da je to tačno, ali nek se taj isti Gugl javi kad njihov trust mozgova osmisli prenošenje mirisa preko interneta... Jer, do tada neće biti moguće rečima preneti opojnost mirisa kafe kada se uđe u "Freeshku".  Dobar izbor je, recimo, njihova "Gvatemala". Živa je šteta što nemaju udobnije stolice za ispijanje kafe. Oni su više u fazonu kratkog hedonizma, što nije nikakva mana, da se razumemo, jer koliko ljudi, toliko i ćudi. Neko voli baš takvu vrstu kofeinske konekcije. U "Freeshki" se može kupiti i kafa na mlevenje, za "po kući": "light" (blaža), "classic" (srednja), "strong" (jača), te "aroma" sačinjena od dve vrste "arabike" srednje jačine. Za "espresso" se može kupiti "house blend" i "single origin". U "Freeshki" oduševljava spravica "Masheenka", koja prži i meša kafu, a liči na neku prastaru lokomotivu iz doba crno-belog filma. "Freeshka" živi na dve adrese: na Bulevaru oslobođenja 94, tu radi jedan preljubazni Todor koji odlično komunicira sa ruskim gostima – na ruskom.  Može mu se kad je studirao hemiju u Rusiji. Druga "Freeshka" se nalazi nadomak DM-a, kod počivše Lutrije.

"Vremeplov" –  hla-do-vina, brate mili...

Ovaj "Vremeplov" stoji na Bulevaru oslobođenja 96. Odskora je renoviran i, za razliku od mnogih kafića koji posle renoviranja izgledaju tako da je bilo bolje da je sve ostalo po starom, ovaj izgleda bolje nego pre. Njihova donja bašta prepodnevni je melem za nepodnošljivo vrelo leto. Debela hladovina ventilira mozak i čini ga upotrebljivim za ostatak dana. Drvo masline, oleandri, asparagusi raspoređeni oko gostiju čine svakog ljubitelja cveća otvoreno ljubomornim... Ovde se uz kafu jedu torte i kolači. Najpoznatija torta nosi ime najveće žive srpske glumice – Mire Banjac. Odskora ima i razne zanimljive klope, prilično duhovitih naziva: "Mama mia", "Vesela udovica", "Komifo", "Navlakis", "Popaje ti si lud", "Noblesiti", "Fenserka", "Koko Šanerka"...

"Tesla" – izlog

Najsunčanije mesto u centru grada, od jutra do sutra, je bašta kafea "Tesla" u Dunavskoj 31. E tu se može baš onako svojski otpadati do mile volje. Dobroj atmosferi doprinose gomila šarenih jastučića. Unutra, u samom kafeu, ima još jedno divno mesto za one koji bi da se osame – sami ili u društvu nekoga. Izlog s dve stolice, s pogledom na Dunavski park i ulicu koja ga spaja sa Pozorištem mladih, nalazi se s desne strane odmah po ulazu u kafe. Plus im je što diskretno puštaju muziku, uglavnom neke bossa nova stvari. 

"Hamam" – krovovi Novog Sada

Kad se čovek popne u "Hamam", krovovima pod oblake, tu u Pašićevoj 1, ima utisak da gleda vrhove nekog, dobro ne baš Rima, ali možda Dubrovnika pomalo. Slapovi polucrvenih cigli prekrivenih tu i tamo posivelom mahovinom i memlom, zvonici crkava, tornjevi starih zgrada, reljefi na njihovim obodima, neveliki prozori iza kojih neko ispija, i jutarnje, i popodnevne kafe, isto onako kako se piju na egzotičnoj terasi ovog mesta. Logično, ovde se najbolja turska kafa pije iz fildžana. Totalni transfer u posebnu vrstu hedonizma doprinosi i egzotična muzika, koja se pušta iz "Cafe De Anatolia" džuboksa. Posebnost ovom mestu daju spa užici. Kad u "Hamam" danas uđe neko ko je krajem osamdesetih i početkom devedesetih otpadao po hodnicima ovog mesta, tada zvanog "Atrijum", hvatajući zajale i muške poglede, ne može da prepozna prostor u kojem je nekoć krao poljupce. Danas ima i raznih drugih dobrih razloga da se poseti ovo mesto...

"Betula" – furuna

Kvartovski kafei imali su oduvek svoj poseban šmek. Gosti su imali neupitnu konekciju s vlasnikom i konobarima, nekad se tu pilo čak i na crtu, a da li se "crta" i danas, znaju oni koji "crtaju", ako "crtaju". Kvartovski kafei danas nisu tek obični kafei, mnogi od njih imaju ozbiljno dobru ponudu kafe. Jedan dobar kvartovski kafe nalazi se u Marka Miljanova 13. Ima jako lepu, jednostavnu baštu sa stolicama poput onih u francuskim bistroima. Iznad njih, natkriljuje se gorostasno drvo koje premešta hlad, na jednu stranu – pre podne, a na drugu – posle podneva. Zbog pesama poput "Man of Constant Sorrow" u izvođenju Skeewiffa, sa albuma "Private Funktion", koje ume da pusti Branko, vlasnik "Betule", gost odmah shvati da nema posla s običnim kafedžijom. Zimi dobru atmosferu kafićem širi jedna raskošna furuna, čija toplota podseća na detinjstvo, na dedu koji loži vatru da ugreje smrznute nosiće unučadi. Ako bi bilo politički korektno rodno klasifikovati kafiće, "Betula" bi sigurno bio muški kafić. U njegovoj bašti večito je brdo muških duša. U čemu je štos, teško je dokučiti, ali je baš štos, bar za žene. I možda bi bilo štosno preko puta namontirati neku baštu gde bi se okupljale žene. Na koncu bi neki Muhamed prišao brdu, ako već brdo ne prilazi Muhamedu...

Najlon – ni po babu, ni po stričevima

Možda po svetu ima sofisticiranije uređenih bolnica za dušu, ali na otvorenom bolje od našeg Najlona – nema. On je potpuni melem za dušu i sreća nam je što je u Novom Sadu jer, izludeli bismo inače. Dokučiv je petkom, subotom i nedeljom. Svega ima, od lekova prohujalih datuma do stvari iz prohujalih vremena. Dođeš na Najlon, prvo k'o čovek pojedeš mekiku. Onda opaješ Najlon, pa sedneš da odahneš dušom – uz kafu i još jednom baciš pogled na kupljeno. Izbor kafana nije mali, iako ne raskošan, ali kafa je kafa. Na Najlonu se ne cepidlači. Tu su i gospoda, i prosjaci isti, dobro, ovi prvi imaju para, pa utoliko nisu, ali svi se saginju da bi iščeprkali nešto iz nekih tuđih stvari što im se čini neprocenjivo važnim za njihov budući život. Jedna od kafana, gde se tri dana u nedelji, već od same zore, pije kafa, nalazi se na samom glavnom ulazu Najlona, s leve strane. U bašti "Morava roštilja" su one nenormalno ružne plastične stolice, ali ko mari – oduševljava kada se možeš nasloniti na sto prekriven stolnjakom na kockice. U bašti "Morave" je i jedno predivno drvo bele topole, dođe ti da ga zagrliš, ali će prolaznici pomisliti da si pušten iz neke zatvorene ustanove poput Skupštine Srbije, pa odustaješ. Vlasnik kafane nepogrešivo ume da proceni hoće li mu gost ostaviti 10 ili sto dinara bakšiša, je li vredan divana, ili samo obične usluge? Dok piješ kafu, oko tebe se širi miris roštilja i navodi te na razmišljanje, da li posle kafe da na brzinu "skuvaš"  neki ovdašnji ručak?!

 
"Cofee Dream" – mala turska kao supa

Ono što prvo upada u oči kad se sedne u "Coffee Dream", u Petra Drapšina 56, bilo u baštu ili unutra, je minijaturno drveće ispred kafea. Njegove fragilne grane skrušeno se, u slapovima, spuštaju ka zemlji. Nekako je tužno zimi, kad nema listova, ali kad ozeleni, ti oživeli liliputanci prave divan minijaturni park, usred kojeg je ušukana i klupa. Ova mala zelena oaza podseća na slično ukusno uređene prostore po Bratislavi, Beču i Pešti, sitne urbane kote omeđene kakvom gvozdenom ogradom, drvećem ili klupama, na kojima se može predahnuti dok čovek, u svojoj dnevnoj centrifugi, juri s jedne obaveze na drugu. Šteta što ih nema više u Novom Sadu. No ono što "Coffee Dream" čini drugačijim od ostalih kafe mesta je to kako se neštedimice odnose prema turskoj kafi. Ako kod njih poručiš malu tursku, dobićeš dozu kafe u kojoj je blagorodne tečnosti toliko koliko i u porciji žute supe koju ti obično odredi baka. Ali tu nije kraj, njihova srednja turska je doza kafe za ceo dan, a velika... pa to je gotovo bazen za kupanje. "Coffee Dream" ima i jako ljubazne konobare. Enterijer je vrlo elegantan i stolice su udobne. Imaju i lep, nekako vedar šank.

"Šećer i Soul" – kad je ime muzika

Kad čuješ ime "Šećer i Soul" jasno ti je da je to spoj kafe i muzike, da je neko seo i razmišljao o energetskoj vrednosti reči srpskog jezika. Taj neko razmišljao je i o izboru svetla za kafić, ali i o muzici koja se vrti, bar u njegovom unutrašnjem delu. Uvek je to neki ugodni, neagresivni džez koji daje šansu svakom razgovoru, svakoj ideji, svakom paru i neparu da kaže ono što misli dok pije neku od kafa na njihovoj adresi – Sutjeska 2. Imaju i jednu od najsunčanijih bašti u gradu. Super je kod njih sedeti zimi, ušuškati se nekim ćebetom i gledati kako karavani putuju - pozavideo bi i Štadtler, i Valdhof, onaj blesavi dvojac iz "Mapetovaca".

"Petrus" – enterijer

Kad bi srednjoškolac dobio zadatak da opiše kafić "Petrus" verovatno bi ga uporedio s "Alisom u zemlji čuda". Neki student istorije umetnosti opisao bi ga kao neverovatan spoj stilova, epoha i uticaja, a gastro hedonisti bi rekli da se tamo lepo jede, dok bi oni koji slatko podižu na pijedestal rekli da su tamo dobri kolači: "Nugat torta" im je zakon, a i "Lava kolač" je fantastičan. I  verovatno bi svi bili u pravu jer je ovo u pravom smislu reči jedno, enterijerski lasvegasovko mesto. Da li zbog visine plafona ili odlične ventilacije, u ovom kafiću, iako se puši, uglavnom nije zagušljivo. Prostor u Ulici Modene, koji je činio prvobitni kafić, ima neki neverovatno pozitivan vajb, kojem posebnost daju zidovi od stakla, duž kojih se u zimske dane spuštaju nizovi novogodišnjih lampica i nigde u gradu one ne izgledaju tako svečano i decentno kao na "Petrusu". Prošireni, noviji deo ovog lokala, đir je za nove generacije, one koje vole nouveau riche, splavovski glamur. Zapravo ta dva dela istog kafića čine oksimoron koji dosta dobro pokazuje ovdašnju intergeneracijsku kulturološku dvojnost. Kako god, neka cveta hiljadu cvetova, bio je u pravu Malo Ce Tung, naš nekadašnji drug!

"Mala radionica kafe" – kafa kao teorema na merenje

Kafa se uzgaja u više od 45 zemalja širom sveta. Sedam lationoameričkih država daje oko 85 svetske proizvodnje, a samo Brazil proizvodi trećinu. Industrija kafe u Brazilu zapošljava više od pet miliona ljudi te zemlje. Većina je zaposlena na kultivisanju i branju više od 3 milijarde zasada biljaka kafe. U ogromnoj svetskoj industriji proizvodnje kafe zaposleno je oko 20 miliona ljudi, a kafa je, posle nafte, drugi najvažniji artikal u svetskoj trgovini. Neka od tih zrna dospevaju i do Ćirpanove 11, gde se nalazi "Mala radionica kafe". Njihovi baristi čine deo svetskog kofeinskog bratstva. Njemu je jednu svoju kantatu posvetio Johan Sebastijan Bah, dok je Onore de Balzak kafu doživljavao još temeljnije imajući u vidu da je popio čak 50.000 šoljica dok je pisao svoju "Ljudsku komediju". Kafom je bio zaluđen i mađarski matematičar Pol Erdeš, koji je govorio da je matematičar mašina za pretvaranje kafe u teoreme. Jedan šraf u toj mašini pretvaranja kafe u teoreme odskora je i jedan Raša. Kod njih se, inače, može kupiti i kafa na grame. Dok čekaš da ti je spakuju diviš se kako izgleda šank ove kafeterije-pržionice. Kao Baltazarova laboratija je, s mnogo šoljica, lončića, posuda poput epruveta, poklopaca i levaka čudnih oblika i reljefa. Sve u svemu, opojno. Ispred kafea je klupa, malo je tvrda, ali je zdravo za kičmu.

"Foxtrot" – bašta nad baštama

Ima Novi Sad kafića s lepim baštama, ali takve kao u "Foxtrotu" nema nadaleko. Kultno rokersko mesto, s tradicijom od 1996. godine, jedna vredna ženska ruka učinila je i botaničkom baštom par excellence. Dragica je zaslužna za tu lepotu. Zbog šume ruzmarina i lavande, muškatli rakošnih boja, oleandera, tamjanike, kućne srećice i još kojekakvog raskošnog zelenila, "Foxtrotova" bašta leti odiše pomalo i mediteranskom atmosferom. Ugodnosti pod njenim okriljem doprinosi i to što nema muzike, ali i svetlost u vidu romantičnih fenjera i sijalica raširenih poput zavesa. Tu je i jedna mini fontana, ogrnuta – opet cvećem. Leti ovde može i hladan nes, a zimi "Fokstrot" drema  pod jednim markantnim platanom. Sve to – u Futoškoj 23.

"Kombinat" – štrudle

I u "Kombinatu", na Bulevaru Mihajla Pupina 5, piju se razne kafe, ali one nemaju smisla ako se ne piju uz njihove fantastične štrudle. Tankih kora, decentno rumenih, krckavih, sočnih iznutra, one su čist blagoslov protiv kapitulacije šećera. Ispunjene su najfinijim jabukama, višnjama, ili pak orasima. Šešir u vis za onog ko ih pravi. U "Kombinatu" imaju i zanimljive bagete.

"Ferdinand knedle" –  slatke, po slane se mora u Beograd

U Miletićevoj ulici, na broju 4, otvoren je, ne tako davno, lokal čiji su proizvodi zaludeli Beograd još 2016. godine. "Ferdinand knedle" koncept osmislila je i, prvo u beogradskoj ulici Gavrila Principa, otvorila Lana Nedeljković. Za kratko vreme, knedle slane i slatke, postale su obavezna gastro azbuka svih onih koji se ne klanjaju maniji teretana i ne brinu za poneki višak na struku. Njihove knedle su revija zanimljivih ukusa. I dok se u njihovim beogradskim lokalima mogu pojesti i slane (preporuka je kombinacija rukola/pršut/sir), u Novom Sadu se prave samo slatke, a njih je najbolje pojesti uz kafu, koja se može popiti u prozračnom, ukusno doteranom enterijeru, čiji je deo i jedan mali gracilni separe – izlog. 

"Čarolija" – ljuljaška i lusteri

U "Čaroliju" je dobro svratiti bar zbog četiri razloga: zbog dobre kafe, jedne ljuljaške na kojoj, dok sediš, kafa ima još bolji ukus, te zbog zanimljivh lustera koji su pravi praznik za oči. Ako se tome doda da se na samo par koraka od njihovog kafea nalazi i njihova istoimena pekara "Čarolija", eto povoda da se svrati u Fruškogorsku 18. Uveče imaju dosta prigušena svetla, što može biti zgodno za sveže ljubavne parove, dok se danju kafa kod njih ispija uz bistrinu pogleda kroz zidove od stakla.

"The Pub"/"Big" – plazma za desetku

Nema Novi Sad baš neko istureno poslastičarsko odeljenje, bljesne tu i tamo tek poneka slatka fora i fazon, ali kafić "Pub" u TC "Big" izdvaja se po "Plazma torti" koja je za čistu desetku, a koja se mora jesti uz njihovu kafu. Ako sve to još uspeš da aranžiraš u udobnim foteljama, za koje se gosti otimaju, hedonističlom tripu nema kraja. "Plazma" im je toliko dobra da čoveku nije teško da samo zbog nje "spuca" s Naselja il' Limana. Posle tog domaćinskog parčeta bude malo problema s konfekcijskim brojem, ali... jednom se živi... Eto, peške ćeš kući...

Ne "luvku", sloboda cibetkama

"Kafa 'luvak', koja nastaje tako što cibetke jedu kafu, koja se nakon njihovog digestivnog procesa osuši i prodaje, nije prava prava priča po meni. To je samo marketing o životinjama koje jedu kafu, jer, realno, te životinjice su stvarno jele kafu, ali samo određenu zrelost zrna, pa kad to završi na zemlji kao izmet, starosedeoci Indonezije su uspevali da se domognu malo kafe i isprže za sebe. A Englezi, koji su izvodili klasičnu pljačku svake zemlje koju su kolonijalizovali, izvozili su svašta, pa kad su provalili šta domoroci rade, i to su želeli za sebe. Sve te jadne životinje bacali su u kaveze, kljukali ih kafom, zrnima različitih tipova zrelosti. Životinje su verovatno bile uplašene i istraumirane, ograničenog kretanja i izbora hrane, tako da... 'Luvak' se danas prodaje u različitom klasiranju i zato mu ne pridajem značaj.", kaže Miloš, koji uvek pre nego što posluži kafu, u pravilnim intervalima, prvo donese čašu vode gostima, a kada napitak stigne, pridruži mu obavezno i neku zanimljivu kafe storiju iz svog barističkog arsenala.

I tu nije kraj...

U gradu je još brdo mesta gde se pije kafa, koja uvek nude i neku dodatnu perspektivu na fenomen njenog ispijanja. "End kafe" u okviru "Arene Cineplex", jedinstven je kafić zbog prilike da se u njemu, posle premijera, sretnu glumci. Ne samo da se tu mogu sresti domaći filmski bogovi, već i priznati nonselebriti filmski stvaraoci poput Aleksandra Reljića, autora izuzetnog dokumentarca "Mamula, all inclusive". Kafa, naravno, ide, i pre, i posle filma. Postoje i kafići koji traju sto godina, poput "Flying Dutchmana", na Bulevaru oslobođenja 52. Tamo su u doba jedne mladosti izlazili najbolji gradski frajeri, koji su u međuvremenu postali kao "dobro staro vino", koje je, u doba njihove krize srednjih godina, nakratko otpila, a onda odbacila neka druga mladost-ludost. Ne postoje verodostojno ažurirani podaci o brojnom stanju dobrih frajera tamo, to ne bi mogao da utvrdi ni "Fake News", ali zato, provereno, u "Dačmenu" danas ima dobrih sendviča. Posle, ili uz njih, uvek je dobro popiti kafu. Među omiljenim gradskim kafićima, posebno za novinare, u vreme dok je još bio na Spensu, nekada je bio "Makijato". Srž redakcija "Blica", Glasa javnosti", "Danasa", "In radija" uvek je ispijala kafu na tom mestu. Samo vrućina je celu tu ekipu umela da preseli na kafu u obližnji "Oblomov", u Vojvođanskih brigada 16. "Makijato" je posle izranjao u drugim kvartovima grada, na Limanima, a danas postoji i u Železničkoj ulici 10. Na tom mestu skućio se u dobro renoviranoj kući, koja čuva arhitektonsku tradiciju svog rođenja. Novinari danas kafu piju i u "Bezecu", u Zmaj Jovinoj 4, daleko im je, npr, da odu do "Kibic kornera", kod kula na Beogradskom keju 33, iako je tamo ispijanje kafe moguće uz fantastičan pogled na Tvrđavu i Železnički most. Tu na keju je i "Hamon", u kojem se pre kafe može pojesti odlična fokača. Neretko su i hosteli mesta gde se može popiti vrlo pristojna kafa. Jedan od njih je "City Hostel" u Radničkoj 21, u čijoj se instagramično ušuškanoj bašti možeš kriti do mile volje. Itd, itd...

Kofeinska mesta za pse

Mnogi od kafića iz ove priče su pet frendli, ali samo zbog našeg fantastičnog sistema, koji raznim stupidnim pravilima ugnjetava pse, vlasnike kafića, pa time i one koji piju kafu, i to onako kako nikada ne proganja, recimo, kriminalce, mnogo opasnije od svih opasnih pasa zajedno, pet frendli adrese ovde nisu naznačene.

A što se tiče odgovora s početka teksta, na pitanje – gde kafu piju najbolji novosadski frajeri, to je pitanje za milion dolara... Možda kod kuće, sa ženom svog života. Donesu joj je ujutro u krevet. Zato i jesu najbolji novosadski frajeri.
 

Tekst i fotografije: Snežana Miletić