Vojislav D. Dević, arhitekta: Novi Sad je inkubator nenasilnih energija i azil za sve one koji su morali da napuste svoja ognjišta

Vojislav D. Dević, arhitekta: Novi Sad je inkubator nenasilnih energija i azil za sve one koji su morali da napuste svoja ognjišta

Naš ovonedeljni sagovornik Vojislav D. Dević novosadski je arhitekta, istraživač, teoretičar i praktičar prostornog planiranja, urbanizma, arhitekture, zaštite graditeljskog nasleđa, ekologije, futurologije, kartografije i geostrateških projekata. Autor je 47 karata zbog čega je nagrađen zvanjem savetnika na Geografskom institutu SANU "Jovan Cvijić" u Beogradu. Takođe, napisao je 13 knjiga, od kojih su 11 štampane, a dve su izdate u elektronskoj formi na CD-u. 

Rođen je 1952. godine, kao četvrta generacija Devića u Novom Sadu i to u Almaškoj 18, u kući porodice Pejin, njegovih kumova. Razlog tome je što njegov otac nije dozvolio majci da se porodi u porodilištu pošto su se, kako kaže, već tada događale misteriozne zamene, "smrti" i nestanci beba. Sa tri godine se seli na Salajku u Kamberovu ulicu (Jovana Cvijića) gde je živeo punih 15 godina. 

Pohađao je osnovnu školu "Ivan Gundulić" i ističe da mu je detinjstvo do 14. godine bilo vreme bezbrižnog druženja. Pored školskih obaveza, slobodno vreme je provodio sa drugarima na ulici, a najčešće su se klikerali, igrali fudbal, a bilo je tu i igre sa štapovima i pikslom (čugari) i pingpongom u ajnfort kapiji kuće porodice Balašević

Obožavao je pecanje na koje je išao sa bratom od tetke Srbislavom Pajićem. Obično su išli na kanal i na Dunav, kada je u pratnji s njima bio i stariji rođak Duško, Sofije Paroški sin. Našem sagovorniku je Duško ostao u lepom sećanju, a posebno zbog toga što je on krajem pedesetih godina prošlog veka već nabavljao gramofonske ploče iz Engleske, a i prvi je u Novom Sadu vozio motocikl "Viktorija" od 500 kubika. Godine 1967. upisao je prirodni smer u "Zmajevoj" gimnaziji, koju je pohađao i njegov otac. Kasnije su se preselili u Šumadijsku 6 i Voja kaže da je u tom periodu morao i mnogo više da uči. 

 

Iz Novog Sada odlazite na fakultet u Beograd, kako se snalazite u velegradu?

– Bitka za sopstveni identitet, dokazivanje muškosti u alkoholu, duvanu i sa devojkama otpočela je na studijama Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Trebalo se izboriti za svoje mesto pod suncem prestonice i u sferi arhitekture. Mi generacija 1971. imali smo čast i prednost da studiramo u novoj školi arhitekture. Čitav dan smo provodili na predavanjima i vežbama na fakultetu, čak su nam dozvolili da u prvoj i drugoj godini možemo da crtamo, učimo, jedemo, pa i spavamo na fakultetu. Svaki student je imao svoj radni crtački sto i kasetu za pribor. Ja sam se već na drugoj godini opredelio za urbanistički smer jer su me zanimale uloge grada u razvoju civilizacije, grada kao pozornice za novostvorene vrednosti i različite stilove življenja. Slušali smo predavanja prof. Đorđa Petrovića kog smo zvali Đoka mašnica jer je uvek nosio leptir mašnu. On nam je predavao o teoretičarima proporcija i analogijama. Nažalost, Đoka je morao da pobegne u Montreal zbog političkog progona i tamo je pravio idejne projekte gradova na Mesecu i drugim kosmičkim telima za američku NASU. Takođe, pomno sam pratio i predavanja prof. Bogdana Bogdanovića o urbikacijama i urbanističkim mitologemama, a o konkretnom prostornom planiranju od prof. Vladimira Bjelikova koji mi je bio mentor na diplomskom radu "GUP Sremskih Karlovaca i DUP novog centra Sremskih Karlovaca" i prof. Dimitrija Mladenovića. Posebno sam zahvalan mome stricu arhitekti Vojislavu P. Deviću koji je živeo u Zagrebu a stvarao u Hrvatskoj, Gvineji i u SAD-u, koji me je učio "da je arhitektura babička veština kako uskladiti prirodnu sredinu, ono što je Bog stvorio, sa antropogenim kontekstom, onim što su ljudi izgradili, i sa onim što su želje investitora koga treba prosvetiti da nova građevina ne bude "prst u oko" ni Bogu, ni prirodi, ni precima, postojećoj građenoj sredini već njihovom međusobnom usaglašavanju, finom prostornom i funkcionalnom podešavanju". Naravno, išli smo na igranke u Klub studenata tehnike (KST), na izložbe u Studentskom kulturnom centru (SKC), na filmske predstave u Kinoteci i povremeno smo igrali fudbal. 

Da li vam je nedostajao Novi Sad?

– Pa onako, jer svaki drugi vikend provodio sam u Novom Sadu družeći se s umetnicima na Petrovaradinskoj tvrđavi, sa vajarima Jovom Soldatovićem i Baćom Vailjevićem, mada sam najviše posećivao atelje slikara Boška Petrovića. To je bilo vreme velikog učenja, životnih eksperimenata traženja sopstvenih granica i upoznavanja sa ličnostima iz sveta kulture, umetnosti i tehnike.

Kako kao arhitekta vidite Novi Sad, nekad i sad, koje su prednosti, a koje mane?

– Novi Sad, Srpska Atina, Neoplanta, Neu-Satz, Ujvidek, Ratzen stadt, Bistrica sve su to različita i slična imena za isti drevni grad na obali najveće evropske reke Dunava. Smatram da je naš grad brižljivo i povoljno zasađen u energetski organizam evro-panonsko-balkanskog Podunavlja, uvek uspevao da kao ptica feniks, vaskrsne iz pepela trudom i mudrošću svojih stanovnika. Brend Novog Sada nije samo golub mira sa maslinovom grančicom u kljunu, nego je i kreativna komunikativnost na svim nivoima i sa svim fenomenima. Staro jezgo Novog Sada urbanistički je oformljeno pomoću prepletanja i prožimanja arhetipskih simboličkih i prostornih obrazaca "drveta života", "atoma" sa sedam ljuspi i osam prstenova, "krsta" i "spirale". Zapravo, naš grad se po svom ustrojstvu prožimanja svetih i profanih prostora uvrštava u red najviših evropskih i svetskih urbanističkih dostignuća tolerantnog multinacionalnog, multikulturnog i multiverskog gradskog življenja. Istovremeno, smatram da je Novi Sad i inkubator nenasilnih energija dobrotoljublja, miroljublja i tolerancije i azil – mirotvorna oaza za sve one koji su bili prinuđeni da napuste svoja ognjišta (starosedeoci Novosađani, koji su u manjini, zovu ih dođošima) a privlačila ih je manje stresna urbana atmosfera od Beograda. Svi koji vole miran život, u Novom Sadu su pronašli svoje utočište i mogućnost različitog srednjeg i visokog obrazovanja za svoju decu.


A kako vam se čini naš grad danas i šta bismo mogli svi zajedno da uradimo da se popravi situacija? 

– Tempo života se ubrzao, svaka nova generacija živi sve dinamičnije i želi promene u prostoru, koje često nemaju milosti prema onome što se proglasi za staro i prevaziđeno. Prevaziđeni socrealistički urbanizam zamenjen je liberalno-kapitalističkim urbanizmom koji nije baš po meri potreba građana, nego je više po meri potreba investitora za profitom. To se naročito odnosi na smanjenje zelenih površina i drvoreda, a grad smo koji ima najveći broj stanovnika sa obolelim disajnim organima u Vojvodini, grad koji ima najveći broj stanovnika sa alergijskim reakcijama u Vojvodini, a i grad u kome je najveća koncentracija betona i asfalta u Vojvodini. Smatram da bismo primenom kriterijuma biourbanističkog planiranja ponovo mogli da uspostavimo ravnotežu između prirodne i antropogeno stvorene strukture prostora, tj. između svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a o tome sam pisao u naučnim referatima "Biopolis ili embrion nove geokosmičke civilizacije" koji sam predstavio na III Evropskom simpozijumu "Naselje i zdravlje" u Strazburu 1987. godine. 

Zaštitar ste novosadskih trgova, grobalja i crkava, kao i zastupnik opšteg graditeljskog nasleđa Vojvodine i civilizacijskog nasleđa Podunavlja. Pojasnite nam o čemu se radi i na koji način se trudite da zaštitite ova kulturna dobra?

– Moram priznati da sam se više trudio i stvarao ideje, projekte i info karte, kako zaštititi graditeljsko nasleđe Novog Sada, Vojvodine i civilizacijsko nasleđa Podunavlja nego što sam uspeo da ih realizujem. No, ipak bilo je i pozitivnih rezultata. Na primer, kao uzbunjivač osamdesetih godina prošlog veka spasao sam Almaško groblje od iskopavanja preko 800 grobova i kosturnica starih Novosađana preko kojih je trebalo planski da prođe automobilska saobraćajnica. Takođe, spasao sam Almaški kraj odnosno da pored Almaške crkve ne prođe automobilska saobraćanica sa četiri trake, a iste godine sam kao uzbunjivač sa koleginicom istorije umetnosti, Verom Jovanović i pravnikom Ostojom Dražićem spasao Trg galerija od izgradnje višespratne garaže. Naravno, kao uzbunjivač i osnivač Društva za zaštitu Fruške gore, održao sam i nekoliko konferencija za štampu sa direktorom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, Milanom Paroškim gde sam uspeo da spasem Svetu Frušku goru da ne bude prodana na 109 godina zarad eksploatacije i deponovanja radioaktivnog otpada za račun trećih italijanskoj firmi GEA. U okviru te svoje borbe, napisao sam i "Strategiju ambijentalne zaštite zone Grada Novog Sada". Ovu kartu sam napisao 1993. godine kada sam radio u Zavodu za urbanizam Novi Sad. Takođe, napravio sam i  "Strateških projekat za buđenje, obnovu i održivi razvoj Sremskih Karlovaca", a koji sam 2006. godine uputio tadašnjem predsedniku Sremskih Karlovca M. Filipoviću. Bilo je tu još pet projekata, ali o tome bi mogla da se napše knjiga, a ne novinski članak. I da naglasim, svaki od tih projekata je spreman za realizaciju kada ih građani, institucije i oni koji odlučuju prepoznaju kao suštinsku vrednost i korist za Novi Sad, AP Vojvodinu i Podunavlje, odnosno kada odobre i ulože sredstva u njihovu realizaciju.

Neke od karata čiji je autor: Kulturno-istorijska info karta Međunarodnog centra književnosti za decu Zmajeve dečje igre (dvojezična srpsko-engleska), Kulturno-istorijska info karta Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (dvojezična srpsko-engleska), Kulturno-istorijska info karta Muzeja Vovodine (dvojezična srpsko-engleska), Kulturno-istorijska info karta Pozorišnog muzeja Vojvodine (dvojezična srpsko-engleska), Kulturno-istorijska info karta Spomen zbirke Pavla Beljanskog, Naučno-istraživačka info karta sakralnog blaga manastira Svete Fruške Gore kao potencijala hodočasničkog turizma, Kulturno-istorijska info karta Muzeja Vovodine, Kulturno-istorijska info karta Pozorišnog muzeja Vojvodine (dvojezična srpsko-engleska)...

Koji su vaši trenutni projekti vezani za Novi Sad?

– Ima ih dosta, a neki od njih su "Kula Svetilja, Muzej Dunava i Promo centar podunavskih gradova i država", zatim "Japan polis na novosadskom delu Dunava", a pokrenuo sam i inicijativu za realizaciju projekta novosadskog mirozvornog zvonarijuma koji bi se prema mom projektu nalazio na Trgu slobode. Isto tako, pokrenuo sam inicijativu za izradu bezbednosne ograde na novosadskim mostovima kako bi se onemogućila potencijalna samoubistva odnosno skokovi sa mostova u reku. Bavio sam se dosta i Petrovaradinskom tvrđavom i shodno tome uradio sam i projekat "Brendiranje i unapređenja Petrovaradinske tvrđave u turist Polis i evropsku tvrđavu mira i kulture", a radio sam i na projektima "Novi Sad evropska prestonica mira", kao i na onom koji se odnosi na uređivanje urušenih i zaboravljenih objekata u starom jezgru grada. Praktično, u tom projektu sam obuhvatio sve građevine od oronule barake Izviđačkog doma u Dunavskom parku do zgrade Bele lađe u Njegoševoj ulici. U okviru svog urbanističkog rada bavio sam se i novosadskim trgovima, pa sam napravio i za njih projekat pod nazivom "Funkcionalno, estetsko i simbolično unapređenje i kompletiranje 17 novosadskih trgova". Osim toga ponosni sam vlasnik plana u kom predstavljam nedostajuća spomen obeležja koji podstiču kulturu sećanja. U svojoj bogatoj zbirci radova, imam i projekat za Štrand, a odnosi se na njegovu namenu i zimi i leti. Ima tu još što šta, ali zaista nema mesta u jednom članku. Inače, svi ovi projekti su spremni za dalju razradu, dopunu i realizaciju, a na korist i novostvorene vrednosti Novog Sada, Novosađana i Novosađanki.


Na koji način bi Novi Sad mogao da se uvrsti u turističku mapu sveta?
Svojevremeno ste predlagali da to bude kroz kroz kulturni turizam. Zašto smatrate da su Domovi kulture baš taj potencijal i na koji način bi se sve to realizovalo?

– Novi Sad je već upisan u turističku mapu sveta kao administrativni, privredni, kulturni, naučni i turistički centar AP Vojvodine, drugi grad po veličini u Srbiji. Novi Sad posetioce privlači svojom uređenošću, sigurnom ukotvljenošću uz Petrovaradinsku tvrđavu, Gibraltar na Dunavu, i izuzetnu prostornu kulturno-istorijsku i urbanu celinu, različitim jezicima koje govore njegovi stanovnici i različitim ritmovima i stilovima življenja u njemu. U okolini urbanog gradskog jezgra koje obeležavaju barokne, neorenesansne, klasicističke i bauhaus građevine, su izletišta, očuvani eko sistemi, kompleks pravoslavnih manastira na prostoru Nacionalnog parka Fruška gora i Sremski Karlovci, rezervna prestonica srpskog naroda. Salaši, čarde i vinski putevi na obodima Novog Sada dostupni su posetiocima. A kada je reč o domovima kulture valja se podsetiti da su oni u U SFR Jugoslaviji bili osnovna jedinica razvoja kulturne infrastrukturne mreže, kroz koju su se reflektovale aktuelne društvene ideologije. Kroz programske aktivnosti Komunistička partija je podizala svest stanovništva u pravcu ideoloških stremljenja političkog vrha, a i kontrolisana je potrošnja slobodnog vremena radničke klase.    Od devedesetih godina prošlog veka, uspostavljanjem višepartijskog demokratskog i neoliberalnog kapitalističkog sistema i razvojem elektronskih medija i internet društvenih mreža, izgubio se smisao i značaj Domova kulture. Samim tim, smanjila se poseta, smanjeni su budžeti i zgrade su počele da propadaju ili da se koriste za neke druge namene. Stoga danas imamo veoma mali broj ovih ustanova koje su nastavile da budu glavni centri okupljanja za lokalno stanovništvo. Stanje je zabrinjavajuće, ali još uvek nije kasno da se spasi i revitalizuje njihova postojeća mreža, gde samo u Vojvodini imamo preko 450 domova kulture. Shodno tome sam imao izložbu "Domovi kulture za 21. vek u AP Vojvodini" koja je bila otvorena u Digitalnom omladinskom centru u Novom Sadu, od 12. decembra 2022. i trajala do 11. januara 2023. godine. Posle izložbe, čelni ljudi u gradu i prigradskim mestima prepoznali su značaj Domova kulure, kulturnih centara, kulturnih stanica i kulturnih džepova i uopšte svih ostalih institucija kulture – biblioteka, galerija, pozorišta, bioskopa, muzeja, arhiva i nevladinih organizacija koja se bave kulturom, te se sada ulažu znatna finansijska sredstva u njihov rad. Uostalom, to je dokazao zasluživši titulu Evropsle prestonice kulture 2022. godine.

Često govorite i o Petrovaradinskoj tvrđavi koja bi mogla da postane i turistički biser? Da li mislite da je vaše otkriće o tunelu ispod Dunava jedan od turističkih potencijala? 

– Nadzemna i podzemna sofisticirana i lavirintska građena struktura Tvrđave u sebi krije tajne prošlih milenijuma i vekova koje predstavljaju izazov svakoj novoj generaciji arheologa, istraživača, korisnika i posetilaca. Zaštićena je kao spomenik kulture 1949. godine, a 1991. je proglašena za prostorno kulturno-istorijsku celinu od velikog značaja. I pored svih ulaganja i truda Vojske Srbije, Javnih preduzeća i zavoda Novog Sada, muzeja, arhiva, ugostitelja i hotelijera, umetnika korisnika ateljea i stanovnika Podgrađa, potencijali Tvrđave se danas nedovoljno i neadekvatno koriste. Tvrđava i po svojoj suštini i istoriji i značaju pripada i evropskom i svetskom pejzažno-kulturnom i istorijsko-spomeničkom nasleđu a od 1951, otvaranjem svojih kapija za civilnu upotrebu, počela je da živi svoj "deveti" život i da se postepeno preobražava od bojeve gotovosti i spremnosti za ratna dejsta u mirotvorno-kulturnu gotovost i spremnost da postane stalni EKSPO arheologije, istorije, umetnosti, komunikacije i susretanja civilizacija, kultura i religija, to jest Tvrđavu nenasilnog mira. Da bi ona bila uvrštena u svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom Uneska, neophodno je da i grad Novi Sad, Pokrajina i Republika pokažu veću spremnost za ulaganje i očuvanje integriteta ove raritetne i jedinstvene prostorno kulturno-istorijske celine. Za preobraženje ovog strateškog vojnog fortifikacionog kompleksa celishodno je izraditi strateški civilni sinhroni i dijahroni plan upravljanja i očuvanja sa studijom izvodljivosti i isplativosti. Time bi se stvorila čvrsta osnova za pravilno i optimalno održivo upravljanje nad ovim javnim spomenikom kulture, uskoro prekategorizovanim, od izuzetnog značaja i brendom Novog Sada, Vojvodine, Srbije, Podunavlja i čitave Evrope.

Mnogi tvrde da postoji Tunel ispod Dunava, šta vi mislite o ovoj legendi? 

–  Eh, već dva veka Novosađani pričaju legendu o podzemnom tunelu ispod Dunava koji spaja levu i desnu obalu Dunava, Novi Sad i Petrovaradinsku tvrđavu, a prstom nisu mrdnuli niti da je dokažu niti da je ospore. Legenda koja se provlači kroz čitav 19. i 20. vek govori da je ulaz u podzemni tunel ispod Dunava sa Petrovaradinske strane bio u podgrađu Petrovaradinske tvrđave u rimokatoličkom samostanu Sv. Jurja, sadašnjoj Župnoj crkvi (u podzemnoj kripti ili iza oltara), a izlaz, sa novosadske strane, na mestu nekadašnje crkve Sv. Jana Nepomuka u nekadašnjem mostobranu, Brukšancu, koja je srušena tridesetih godina 20. veka. Stoga smatram da bi trebalo sprovesti istraživanje stručnim i naučnim putem kako bi se proverila verodostojnost te legende. Plan istraživanja podrazumeva saradnju stručnjaka i naučnika. Najbolje bi bilo da se u istraživanje uključi nauka odnosno stručnjaci sa Univerziteta u Novom Sadu, sa FTN-a, neki fizičari koji bi sa detektorima ispitali oba ta potencijalna mesta ulaza-izlaza u podzemni tunel ispod Dunava kao i pretpostavljenu trasu tunela između ta dva sakralna objekta. Kao arhitekta, istraživanje sam sproveo sa Tošom Ninkovim, direktorom i vlasnikom firme za istraživanje podzemnih ruda, nafte i gasa koji je utvrdio da na trasi između ta dva sakralna objekta o kojoj svedoči legenda postoji neka podzemna konstrukcija na dubini od 6 do 9 metara ispod dna Dunava. No, nije urađen 3D model te konstrukcije, a direktor Ninkov, nažalost je, preminuo 2022. godine. Tako da za sada ostaje da se sačeka da neka naučna institucija u posedu georadara nastavi tamo gde smo stali.

Šta bi se dogodilo kada bi se zaista utvrdilo da je ispod Dunava postojao taj famozni tunel? 

– Ukoliko bismo utvrdili i dokazali tačnu trasu tunela, bilo bi neophodno ući u tunel i spumpati iz njega vodu, ojačati ga, postaviti izolaciju, rekonstruisati, osvetliti i ubacivati pomoću ventilatora dovoljno vazduha kako bi smo onda imali vrhunsku turističku atrakciju jer bi bili jedini grad sa najstarijim podzemnim tunelom ispod Dunava na čitavom toku Dunava. Petrovardinska tvrđava, dunavski Gibraltar, krije mnogo tajni, otkrijmo za početak barem ovu jednu. 

Uradili ste dosta interesantnih studija o zdravlju Novosađana, a na osnovu njih ste i osmislili projekat za zdravo stanovanje. O čemu se konkretno radi i kako bi se on realizovao?

– Smatram da nije svejedno gde čovek gradi ili kupuje kuću ili stan, da nije svejedno od kakvih materijala je dom sačinjen i da nije svejedno koje i kako su sprovedene tehničke instalacije. Važno je da su i mesto i struktura stambenog prostora i njegova opremljenost, pre svega, po meri zdravstvene bezbednosti i egzistencijalnih potreba a zatim i specifičnih želja njegovih žitelja. Zato sam u okviru ovog projekta sa prof. dr Belom Buranjijem, tada direktorom Instituta za epidemiologiju, imao pilotska istraživanja, koje smo sprovodili tokom 1984. i 1985. godine, a kada sam bio zaposlen u Zavodu za urbanizam. Ustanovili smo da distribucija prevalencije (prijavljenih umrlih) od svih lokalizacija malignih neoplazmi na ukupno 2.301 slučaj u petogodišnjem periodu (1978–1982) nije jednomerna na teritoriji gradske zajednice opštine Novi Sad. Razlike u frekvenciji dostižu skoro četvorostruku vrednost između minimuma i maksimuma nakon upoređenja standardizovanih podataka. Karta pojave raka na levoj obali Dunava pokazala je da postoje tri zone sa najmanjom frekvencijim pojave ove bolesti a to su zona između ulice Kraljevića Marka i Bulevara oslobođenja, zona oko ulice Dušana Vasiljeva i zona Grbavice. Takođe postoje i tri zone sa najvećom frekvencijom pojave kancera a to su Satelit, Avijatičarsko i Vidovdansko naselje. Sledeće istraživanje koje je rezultiralo kartom pojave infarkta, pokazalo je da u Novom Sadu, na levoj obali Dunava, postoje zone u kojima stanovnici dobijaju infarkt tri i po puta više nego u nekim drugim zonama. Moj i pokušaj prof. Buranjija da animiramo širu zajednicu i tadašnju Samoupravnu interesnu zajednicu za naučni rad nisu naišli na odobravanje i nisu dobili nikakvu, ni finansijsku, ni naučnu, ni društvenu podršku, jer tada nije bilo kritične mase svesti i savesti u tadašnjem društvu. Konkretno, jedan vrlo dobro osmišljen projekat iz 1986. godine "Verifikacija uticaja geopatogenih efekata na frekvenciju nekih masovnih oboljenja na teritoriji gradske zajednice opština Novi Sad i njihovo uslovljavanje fundamentalne promene u pristupu generalnom i detaljnom urbanističkom planiranju i projektovanju" odbačen je od svih nadležnih institucija bez ikakvog obrazloženja.


Da li je bilo još istraživanja na tu temu? 

– Kako da ne, već sledeće je usledilo 1994. godine kada sam napravio istraživanje na temu "Zdravstvene karakteristike i razlike među naseljima GZO Novi Sad", a koji sam radio za potrebe Prostornog plana Novog Sada, knjiga 2 – Valorizacija prostora". Tada niko nije komentarisao rezultate i pitanja u ovome radu kao, na primer, zašto se maligne neoplazme najviše pojavljuju u Ledincima i Kisaču, a najmanje u Budisavi i Veterniku ili zašto je najveći pokazatelj mortaliteta na Čeneju i u Kisaču, a najmanji u Veterniku i Budisavi ili zašto je najveći broj obolelih od zaraznih bolesti u Sremskim Karlovcima i Rumenci a najmanji u Budisavi i Kisaču. Od tada je prošlo četiri decenije i ako bi smo ponovili sva ta istraživanja ne znamo kakve bismo rezultate dobili danas. U međuvremenu se promenila ekološka situacija, usled posledica NATO bombardovanja Novog Sada 1999. godine i zbog povećanja zračenja dalekovoda visokih napona, baznih stanica mobilne telefonije, rutera, satelita, povećanog zagađenja hrane, vode i vazduha i psihičkih zagađenja bombardovanjem negativnim informacijama koje izazivaju strahove, pornografskim slikama koje izvitoperuju nagone i osećanja i kič umetnosti koje banaliziju pogled na svet i čoveka.

A koji su vaši konkretni projekti u vezi sa ovom problematikom? 

– Iskreno da vam kažem, bilo ih je dosta, a inicijator sam i pokretač kampanje za skidanje radioaktivnih gromobrana sa stambenih zgrada u Novom Sadu 1984. godine. Autor sam naučnog referata "Energetski tokovi tla i primer ortobiološkog stanovanja u AP Vojvodini" prezentovan 1985. godine u Strazburu, u Francuskoj na prvom evropskom simpozijumu "Naselje i zdravlje", a takođe autor sam karti incidencije kancera i infarkta u Novom Sadu (1984/85) i koautor (sa prof. dr Belom Buranjijem) naučnog projekta "Verifikacija uticaja geopatogenih zona na zdravlje stanovnika u Novom Sadu". Takođe, autor sam projekta "Biopolis ili embrion nove geokosmičke civilizacije" koji sam predstavio na III Evropskom simpozijumu "Naselje i zdravlje" u Strazburu 1987. godine. Osim toga napravio sam studiju i kartu "Četrnaest ekoloških rizika Novog Sada" 1991. godine. Isto tako, koautor sam studije sa prof. dr Svetolikom Ilijćem i prof. dr Marom Đukanović "Strategija upravljanja otpadom u u 21. veku za Grad Novi Sad", a koju smo radili 1995. godine za Izvršni odbor Skupštine opštine Novog Sada. Bilo je tu još dosta projekata koji za sada nisu naišli na pozitivne reakcije celokupnog društa. Ipak, ne odustajem i dok sam radno sposoban trudiću se da sve moje isteram do kraja kako bi buduća pokoljenja imala svetliju budućnost.

Oceni vest:
26
7

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Beše nekad, cenjeni arhitekto...

    pre 34 dana i 4 sata

    Novi Sad više nije Novi Sad.
    Svi ti koji su došli, više ne podržavaju razmišljanje Novog Sada, da je za sve.
    Formirali su svoje... grupe unutar njega.
    Inače, arhitektura je moja omiljena umetnost. Šteta što je nisam studirao.

    Oceni komentar:
    2
    7
  • Goks

    pre 24 dana i 20 sati

    Profesore,kao da čitam sanskrit,a ne Vaše uspehe.Ovo je 21 vek,profita...Ne lepog i potrebnog.

    Oceni komentar:
    0
    1