ZANATSKA RADIONICA "CUPRUM": Bez kazana sa Salajke nema dobre rakije (FOTO)

Iako stari zanati polako zamiru, u porodici Poparić iz Novog Sada umeće kazandžijskog zanata prenelo se već na treću generaciju. Pre više od 72 godine posao je započeo pradeda Dušan, kojeg je nasledio unuk Nenad, a sada je zvanje majstora preuzeo i praunuk Igor. Njihova ručno pravljena remek-dela od bakra i dalje osvetlavaju obraz čuvenih novosadskih kazana, poznatih u celoj bivšoj Jugoslaviji, a kako nisu odoleli da neke od svojih kazana upotrebe, otvorili su i malu destileriju u kojoj proizvode sopstveni brend – rakiju "Medusa".

Majstor kazandžija Nenad Poparić započeo je 1974. godine sopstveni biznis, izradu rakijskih kazana. Zanat je izučio kod svog dede, čuvenog novosadskog kazandžije Dušana Mandarića. Godinama kasnije nasledio ga je sin Igor, te možemo reći da je kazandžijski zanat u ovoj porodici već veoma duga tradicija.

– Izučio sam zanat kod dede odmah posle osnovne škole, a nakon vojske počeo da radim kao njegov pomoćnik. Kad se on penzionisao, ja sam nastavio dalje, a posle 40 godina nasledio me je sin. Već 12 godina sam u penziji, ali i dalje sam tu kad zatreba, jer taj zanat stvarno volim. Dobili smo i sertifikat za stare zanate, koji su danas sve ređi, jer stare majstore nema ko da nasledi – kaže za portal Moj Novi Sad majstor Nenad.

On je, ipak, imao sreće, jer je njegov posao nastavio da obavlja sin Igor, koji ne samo da je nasledio zanat svog oca, već je pored toga otvorio i malu porodičnu destileriju koja proizvodi voćne rakije.

– Odmalena sam usmeren ka kazandžijskom zanatu, jer je radionica uvek bila u dvorištu naše kuće, pa je moj izbor nekako bio i logičan. Sa druge strane, imamo kazane, pa je bilo očekivano i da neki od njih iskoristimo za svrhu za koju služi, te je tako 2014. godine nastao naš brend, rakija "Medusa", a proizvodimo je od dunje, kajsije, kruške viljamovke, šljive, jabuke i loze. Pored toga, pružamo i usluge pečenja rakije svim komšijama koji žele da imaju svoju rakiju, ali nemaju kazan i opremu koja ide uz njega – priča Igor.

Od oca i sina Poparića saznajemo da mladi više nemaju gde da se školuju za ovaj, kao ni za većinu starih zanata, te u Novom Sadu danas postoji svega dve kazandžijske radionice. Nekada je, prema rečima starog majstora, čitava današnja ulica Jovana Subotića bila poznata kao "Kazandžijska ulica", u vreme kad je Novi Sad bio poznat kao zanatlijski grad. Iz cele nekadašnje Jugoslavije dolazili su upravo ovde da kupuju kazane, koji su od drugih odskakali i po kvalitetu i po izgledu. Raspadom zemlje, izgubio se i dobar broj mušterija.

Iako kazandžija u našem gradu danas ima malo, kupaca i te kako ima. Nekada su se pravili manji kazani za domaćinstva, a oko dve decenije unazad najviše se traže kazani od 350, 400, 500 i više litara, uglavnom za mini destilerije koje postoje širom Srbije.

– Imali smo jednog kupca koji je već dugo u Americi i došao je na ideju da tamo otvori destileriju i peče rakiju. Naručio je od nas dva kazana: prvi od 400, a drugi od 750 litara i veoma je zadovoljan tim biznisom tamo – priseća se Igor.

Mladi kazandžija tvrdi da je sav majstorluk oko kazana zanimljiv i kreativan, ali i fizički težak. Ipak, veoma mu odgovara što svoj radni dan može da kreira kako mu odgovara. Kada je gužva, dešava se da u radionici bude do duboko u noć, ali onda može da bude slobodan i dva naredna dana. I Nenad i Igor se slažu da ovaj posao nikad nije jednoličan, a dobar kazandžija mora da savlada i tajne kovačkog, limarskog, bravarskog, tokarskog, modelarskog i zavarivačkog zanata.

– Svojevremeno nam je došao jedan antikvar iz Beograda, za kojeg smo uradili neki ram oko stola. Sećam se da je rekao kako sarađuje sa strancima i kako bi oni ljubomorno čuvali jednog takvog majstora i dali mu razne beneficije. Trebalo bi i kod nas više čuvati i negovati zanate – poručuje Nenad.

Pored rakijskih kazana, u radionici Poparića mogu se naručiti i bakarni sudovi, poput oranije, kotlića ili bakrača, koji mnogo bolje čuvaju toplotu od gvožđa. Takođe, njihove vešte ruke proizvode i ukrasne bakarne predmete.

– Ručno rađeni kazani veoma su dugotrajni i ne mogu da se porede sa onima iz industrijske proizvodnje. Oni su ne samo funkcionalni, nego i estetski dopadljivi. Još u svom maturskom radu sam napisao da su kazandžije majstori umetnosti. Ponekad napravim i mali ukrasni kotlić kao poklone prijateljima, pa se oduševe, a radili smo i ukrasne elemente za pojedine zgrade i crkve – veli za kraj naše priče majstor Nenad, na šta njegov sin dodaje i da su imali slučaj gde su im došla komšijska deca u nameri da im napravi viteška odela.

Nedavno su novosadske kazandžije imale i jedan specifičan zahtev od strane jedne naše žene iz inostranstva, koja je sa svojim timom radila dizajnerski projekat na temu prohibicije, gde je naručila kazan za rakiju koji, kad se rasklopi, ima upotrebne delove kao što su kanta za zalivanje ili šerpa. U Beču nisu mogli da nađu majstora koji bi im to napravio, ali su  vredni Poparići  rado izašli u susret tom izazovu i napravili pravo čudo, koje je i naša ekipa imala prilike da vidi.

Ukoliko želite da se počastite njihovom rakijom "Medusa" ili naručite kazan u kojem biste spremali sopstvenu, sve informacije naći ćete na sajtu ove novosadske kazandžijske radionice, koja je ime dobila po latinskom nazivu za bakar.

Tekst je napisan u okviru projekta "Jačanje solidarnosti kao odgovor na COVID 19 epidemiju u Srbiji" koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Kraljevine Norveške. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne moraju nužno predstavljati stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju i Fondacije Ana i Vlade Divac.