Želimir Žilnik, reditelj i scenarista: Trudim se da demistifikujem proces pravljenja filmova

On upire prstom i ukazuje na društvene, političke i ekonomske probleme. Osvešćuje i opominje na zaboravljene i odbačene. Razgolićuje ono pred čime zatvaramo oči i osvetljava nove uglove gledanja. Jezikom filma, već više od pola veka, stvara svedočanstva dragocena za razumevanje našeg naroda i istorije.

Želimir Žilnik je začetnik žanra doku-drama, autor 55 igranih i dokumentarnih filmova, koji je u našu zemlju još šezdesetih doneo "Zlatnog medveda" sa Berlinskog filmskog festivala. Rođen je 1942. godine u Logoru Crveni krst u Nišu, kao sin narodnog heroja i aktivistkinje Komunističke partije Jugoslavije ali tu činjenicu nije posebno isticao niti koristio u svoju odbranu, čak ni kada je bio žrtva cenzure u vreme SFRJ. Radio je za TV Novi Sad i TV Beograd i sarađivao sa brojnim produkcijama i značajnim autorima domaće i inostrane scene. U njegovim filmovima igrala su prepoznatljiva imena srpskog glumišta, ali su se, zahvaljujući njemu, neki i proslavili u filmskoj industriji. Pokretne slike iz Žilnikove radionice prikazivane su na skoro svim meridijanima, a brojni radovi uvršteni su u kolekcije inostranih art galerija i muzeja savremene umetnosti. On je čovek spreman da uvek i po svaku cenu bude na strani pravde i humanosti, i zato zaslužuje da bude naša prva Gradska faca u 2020. godini.

Sticajem nesrećnih okolnosti i sudbine koja je zadesila vaše roditelje, babu i dedu, vi ste se još kao dete doselili u Novi Sad. Kakva vas prva sećanja vezuju za ovaj grad i kako je izgledalo vaše odrastanje u njemu?

– Rođen sam 1942. godine. Do oslobođenja sam živeo sa tetkom Mirom i tečom Stevom Petrovićem u Dragutinovu, u Banatu, jer su mi i majka i otac poginuli kao partizani. Po oslobođenju, Mira je postavljena za direktorku ženskog internata u Novom Sadu, u Nikolajevskoj ulici, a Steva je imao svoju privatnu lekarsku praksu. Sećam se, imao sam 5–6 godina, kako smo svako jutro, sa domarom internata, u dvokolicama koje je vukao magarac, odlazili na pijacu, gde se nabavljala roba za kuhinju. Krompir, lukac, kupus. Novi Sad je drugačije izgledao. Pruga je išla kroz Petrovaradin, pa preko mosta, kroz Radničku ulicu, do današnje Limanske pijace, gde je bila železnička stanica. Tokom rata je teča pomogao sestrama moje majke da takođe dođu u Banat, gde su rođeni moj brat i sestra od tetke, Mirjana i Nikola.

Ujak me je vodio u pozorište od malih nogu

– Kada je trebalo upisati osnovnu školu, 1949. godine, odveli su me kod babe i dede, po majci, u Zemun. Deda, prota Stevan Šuvaković i baba Soka, živeli su u Gornjoj varoši. Išao sam u školu "Nada Dimić", gde sam završio šest razreda osmoljetke. Deda je iz Sremskih Karlovaca, baba Soka iz Zemuna. Sa nama je živeo i ujak, Milenko Šuvaković, koji je kao pozorišni reditelj prvo zaposlenje imao u Jugoslovenskom dramskom. Godine 1954. je dobio poziv da pređe u Srpsko narodno pozorište, u Novom Sadu. Tu je bio reditelj, pa direktor Drame i prvi selektor "Sterijinog pozorja". On me je vodio u pozorište, od malih nogu. Baba Soka i deda Steva su umrli ‘55 i ‘56, te sam se vratio u Novi Sad. Živeli smo zajedno, tetka, teča, ujak i ja, u Železničkoj ulici broj 62. Kuća je srušena, zbog prosecanja Bulevara Oslobođenja, 1968. godine. Novi Sad se ubrzano razvijao. Završio sam poslednja dva razreda osnovne škole "Đorđe Natošević" i upisao gimnaziju "Moša Pijade", u Futoškoj ulici. Posle gimnazije, upisao sam i završio Pravni fakultet u Novom Sadu, koji je tada imao prostorije na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Kada ste počeli da se interesujete za kulturu i umetnost, s obzirom da ste već nakon srednje škole postali urednik Tribine mladih?

– Na redovnom bioskopskom repertoaru smo gledali opuse velikih reditelja – Bergmana, Felinija, Bunjuela, Orsona Velsa, Pazolinija, Eliju Kazana. Francuski novi talas. Na repertoaru pozorišta ste mogli da gledate Sartra, Joneska, Beketa. Novosadska Tribina mladih je bila najotvoreniji kulturni punkt u Jugoslaviji, od kraja pedesetih, pa jedno deset godina. Tu smo sretali Oskara Daviča, Dušana Matića, Ervina Šinka, slikare, muzičare, filozofe, iz svih republika. "Sterijino pozorje" bio je najznačajni pozorišni festival u zemlji. Naša gimnazija je imala nastavu na srpskohrvatskom i na mađarskom jeziku. Pravili smo izložbe slika, zidne novine, priredbe sa muzičkim grupama i amaterskim pozorištem. Moj prvi "umetnički angažman" prepoznat je od profesorke likovnog Bogdanke Poznanović. Na pokrajinskoj izložbi srednjoškolskih radova, 1958. godine, dobio sam nagradu. Moguće je da je to bio razlog, zbog kojeg su mene i Lasla Vegela pozvali da vodimo Tribinu mladih, na kraju školske godine, 1961. U ono vreme, urednici su se smenjivali svake dve-tri godine. Za mene i ekipu, to nam je bio, možda, najveći izazov i najteži posao u životu. Nismo bili zaposleni ali smo radili svaki dan dve smene, a nekada bismo i spavali na Tribini, u Katoličkoj porti. Smišljanje programa, organizovanje gostovanja slikara, orkestara, pozorišnih i filmskih projekcija. Dovođenje gostiju, haos. Tribina je bila poznata i tražena, bilo je komičnih scena: dobili bismo auto od Opštine Novi Sad, da dovezemo goste iz Beograda. Automobili su bili retkost. Sednem sa šoferom, grupa pesnika nas čeka u bašti hotela "Moskva", u Beogradu. Branko Miljković, Brana Petrović, esejista Buca Mirković. Pored njih, na auto navali Miodrag Bulatović, sa dvojicom, trojicom. Guraju se, hoće i u gepeku da se voze. Cirkus. Na Tribini sam video i prve alternativne filmove. Iz Kino-kluba Beograd, iz Zagreba i Splita. Kao autore beogradsih amaterskih filmova, sreo sam Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Mihovila Pansinija, Lordana Zafranovića. To je bio podstrek da pristupim Kino-klubu Novi Sad i počnem sam da tražim teme, skupljam ekipe, da pravimio 8 i 16mm filmove.

Zbog čega ste odlučili da studirate pravo i koliko vam je znanje iz ove struke koristilo u daljem radu?

– U ona vremena se na Akademiju za pozorište i film studiralo tako što ste prethodno završili takozvani normalan fakultet. Gotovo svako od reditelja generacija ispred mene pohađao je neki drugi fakultet. Makavejev je psiholog, Živojin Pavlović je primenjeni umetnik, Aleksandar Petrović je istoričar umetnosti, Marko Babac je lekar... Pravni fakultet je bio koristan jer sam upoznao funkcionisanje institucija i države. Razumeo sam kako bi trebalo da možete da se branite. Zanimljiv i važan element je bio odlazak na praksu u sud. Tu čujete slučajeve raznih drama, nasilja, prevara, kriminala. Zbog toga je veliki novosadski pisac Aleksandar Tišma, sa kojim sam se družio, išao da sluša sudske rasprave. Kasnije, kada sam imao zabrane filmova i razne optužbe, fakultetsko znanje je bilo od koristi.

Znanje s pravnog fakulteta mi je bilo od koristi kada sam imao zabrane filmova

Kako ste došli na ideju za vaš prvi film "Žurnal o omladini na selu zimi", ostvarenje čiji citat "Odem u gostionu, našikam se i pravim haos" živi i nakon pola veka?

– Zapamtio sam rečenicu Roze Luksemburg, koju nam je citirala profesorka filozofije Prodanović: "Najrevolucionarnija stvar koju čovek može da uradi, kada se bavi javnim poslom, jeste da ne preskoči istinu, da gleda istinu u oči i da je saopšti drugima". Posmatrao sam i družio se sa mladićima i devojkama iz prigradskih naselja i sa sela, koji su iz poljoprivrednih familija. Bili su skromniji, uvek u drugom planu, nisu bili deo "vladajuće radničke klase". A u ono vreme, ta je populacija bila bar polovina stanovništva Jugoslavije. Zato sam odlučio da sa njima, u selima oko Novog Sada, napravim dokumentarac  posvećen njima. Tako je nastao moj prvi profesionalni film. Retko se neko fokusirao na taj deo stanovništva te je "Žurnal" izazvao dosta zanimanja i polemika. Osetio sam koliko je film moćno sredstvo, umetničko i informativno. Ali je dokument vremena, pre svega.

– Kada sam pročitao intervju Jonasa Mekasa, američkog eksperimentatora, koji kaže da pokušava da napravi, umesto pisanog dnevnika, filmsku slikovnicu života u Njujorku, odlučio sam da krenem po njegovom savetu. Moj filmski dnevnik biće o Novom Sadu, Vojvodini, Srbiji, Jugoslaviji, i šire. I evo, za 50 godina, snimili smo niskobudžetne filmove: u Bukovcu i Krčedinu; na Titelskom bregu, u Kovilju i Melencima. U Vršcu, Subotici, Pančevu i Vojlovici. U Tutinu i Sjenici, Bajinoj Bašti i Valjevu; u Srpskoj Crnji, u Vojvodi Stepi, Irigu, Beočinu, Plavu i Gusinju. Stigli smo i do Trsta ("Tvrđava Evropa"), Istanbula ("Kenedi se ženi"), Budimpešte i Cetinja ("Kud plovi ovaj brod"), Moskve ("Jedna žena jedan vek"), Minhena ("Inventur i Raj"), Beča ("Najlepša zemlja na svetu"), Pariza ("Etrangee"), Njujorka ("Stara škola kapitalizma"), Berlina ("Pirika na filmu"), Beograda ("Lijepe žene prolaze kroz grad" i "Tito, drugi put među Srbima")…

Posle sovjetske okupacije Čehoslovačke osetio se kulturno-ideološki pritisak na Jugoslaviju

Iako ste jedan od mlađih predstavnika crnog talasa, u njegovoj istoriji ste odigrali značajnu ulogu. Tu su bili Živojin Pavlović, Makavejev, Saša Petrović... kako ste svi vi videli vaš zadatak u tom trenutku?

– Od sredine šezdesetih prostor je bio otvoren za domaću autorsku filmsku scenu. Tada su urađeni najsnažniji filmovi Saše Petrovića, Makavejeva, Krsta Papića, Pavlovića, Bate Čengića... Situacija se promenila posle 1970-72 godine, u smislu zatvaranja i dogmatizma. Posle sovjetske okupacije Čehoslovačke 1968, osetio se kulturno-ideološki pritisak na Jugoslaviju. Tada su naši, već napravljeni filmovi, koji su u svetu prepoznati kao "novi jugoslovenski film", političkim diskvalifikacijama bili prozvani "Crni talas". To je, na jedan primitivan način, objašnjeno – autori gledaju stvarnost kroz crne naočare za sunce. Kada su krenule optužbe i "diferencijacija", nije bilo slobode i prostora za javnu polemiku. Ja sam imao jedan igrani film, "Rani radovi", i nekoliko dokumentaraca koji su takođe stavljeni na spisak.

– Način da se odgovori na hajku video sam u formi dokumentarca. Okupili smo ekipu bliskih saradnika, krajem januara 1971. Pozvao sam ih da napravimo socijalni eksperiment. Da izađemo na ulicu tokom noći i nađemo ljude koji žive bez krova nad glavom. Spavaju po ćoškovima i kapijama. Nismo znali koga ćemo naći. Oko ponoći, skupili smo šestoricu. Rekli smo im da bismo snimili film kojim bismo pokušali da im nađemo smeštaj. A dok ne dobiju zaklon, da dođu kod mene u stan, na Limanu, da prespavaju. Hteo sam da pokažemo "komad istine i praktikovanje solidarnosti". Da vidimo, ko je taj koji krije istinu. Tako je nastao dokumentarac "Crni film". Bio je provokacija i skandal. Proizveo je efekat. Kao filmski eksperiment je i danas u filmskim antologijama.

Hteo sam da pokažemo "komad istine i praktikovanje solidarnosti"

U vašim filmovima često igraju naturščici, šta je ono što oni mogu da ponude u odnosu na školovane glumce?

– Još kao mlad čitao sam o istoriji i teoriji filma. Sećam se velike debate – da li je film snimljeno pozorište ili je autentičan medij koji ne govori simboličnim jezikom, nego snima tok vremena. Prolaznost života. To je pristup gde su glumci koji igraju, ljudi koji žive segment svog života pred objektivom kamere. Kada smo gledali francuski "Novi talas" imao sam utisak da je film Fransoa Trifoa "400 udaraca" igrani film u kojem, pored glavnih glumaca, igra i Pariz i prolaznici. Saobraćaj i kafane. Policajci i prodavci. To mi se dopalo. Uzmimo, za primer, najveće autore. Orson Velsa i njegov film "Građanin Kejn". To je delo  snimljeno sa "naturščicima". Ni Vels nije bio glumac, već spiker na radiju. Takođe Čarli Čaplin, zabavljač u cirkusu. Pogledajte filmove Felinija, Pazolinija.

– Nisam izbegavao rad sa profesionalnim glumcima, kada je bilo mogućnosti i potrebe. Snimali smo sa Ljubom Tadićem, Milenom Dravić, Rahelom Ferari, Lazarom Ristovskim, Snežanom Nikšić, Mijom Begović... Razume se, lakše je raditi sa profesionalcima. Ali ima zadataka i uloga gde su potrebna znanja i veštine, koje ne nađete kod školovanih glumaca. U poslednjem filmu, rađenom u Austriji prošle godine, trebali su nam glumci koji govore arapski, farsi, somalijski, dari jezik i nemački. Jedino rešenje – naturščici. U "Kenedi se vraća kući" glavni junak treba da znai talijanski, srpski, albanski, romski i nemački. Mora naturščik. U "Vrućim platama" glavni junak jede sijalice, bicikle, a opkladio se i da ce da pojede fiću. Rešenje – Kareli, naturščik. To danas u filmu i na televiziji nije nikakva retkost.

U poslednjem filmu trebali su nam glumci koji govore arapski, farsi, somalijski, dari jezik i nemački

Zanimljivo je i da je jedan od najboljih srpskih novinara Bogdan Tirnanić debitovao u vašem filmu "Rani radovi".

– Kada smo radili taj film, u jesen 1968, bio sam debitant. Prvo smo kontaktirali tada najpoznatije glumice i glumce. Nisu prihvatili da rade sa početnikom. Morao sam prihvatiti da radimo sa naturščicima. Znamo da glumci talenat treba da pokažu pre nego što upišu Akademiju, na prijemnom ispitu. Glumački talenat vam je kao i muzički talenat. Osnovno je urođena sposobnost. Škola usavrši tehniku. Autentičnost i ekspresivnost koju su pokazali protagonisti "Ranih radova" bitan je element uspeha tog filma. I njegovog dugog trajanja. Tirnanić je svoju ulogu odlično odigrao. Kao i ostali.

Od početka ste prikazivali stvarnost takvom kakva jeste i ukazivali na društvene političke i ekonomske probleme. Zbog toga vas je cenzura "oterala" u Nemačku, gde ste uradili nekoliko filmova koji su se pretežno bavili temom gastarbajtera. Kako sada gledate na taj period?

– Sedamdeset prve i sedamdeset druge godine ovdašnja politička garnitura se trudila da se pokaže kao najažurnija u uništavanju svega što je diglo glavu. Od predsednika Zajednice kulture APV dobio sam pismo: "Druže Žilnik, pošto su vaši filmovi povučeni iz distribucije od strane organizacije Saveza komunista Neoplante, i kako vaš umetnički rad nije javno dostupan, oduzima vam se status socijalnog osiguranika". Bio sam osiguran kao "slobodan filmski umetnik", ali mi je sloboda da radim bila oduzeta. Posle tog pisma shvatio sam da treba da krenem onim putem kojim je krenulo više stotina hiljada naših radnika, pa sam se uputio u Nemačku. Očekujući da ću naći neki fizički posao. Međutim, u Minhenu sam sreo dosta kolega, koje poznajem sa festivala, Aleksandra Klugea, Edgara Reica, Vendersa, Fasbindera. Imali su registrovane filmske produkcije. Uz razgovore i praćenje situacije, počeo sam da radim filmove o gastarbajterima. Urađeno je sedam dokumentaraca i jedan igrani film.

Ovdašnja politička garnitura se trudila da se pokaže kao najažurnija u uništavanju svega što je diglo glavu

U tom periodu ste sarađivali sa braćom Vranešević iz Laboratorije zvuka, a krajnji rezultat je bila "Gastarbajter opera" koja je svoju premijeru doživela 1977. godine. Kako je došlo do te saradnje?

– Ja sam bio komšija sa braćom Vranešević. Živeo sam u Železničkoj ulici a oni su bili tu, u Braće Ribnikar. Njihova muzika mi je bila zanimljiva pa sam ih pozvao u "Neoplantu". Upoznali su i druge autore pa su radili mnogo više muzike za Karpa Godinu i desetine sjajnih animiranih filmova. Sticajem okolnosti uradili smo jedan film zajedno. To je "Sloboda ili strip" 1971. godine, koji je zabranjen u proizvodnji tako da nikada nije izašao. A "Gastarbajter opera" je nastala u Nemačkoj, gde sam pozvao Peđu. Gledajući šta se radi u njihovim pozorištima, odlučili smo da, na bazi onoga što saznajemo od naših prijatelja gastarbajtera, napravimo pozorišni komad. Zanimljivo, u "Teatru K" u Minhenu, gde smo počeli probe, naišli smo na dogmatske komentare i pokušaj cenzure. Nismo nastavili rad. Vratio sam se u Novi Sad '76. godine u jesen. Tada se desio neočekivan susret i poziv. Miloš Hadžić, direktor Srpskog narodnog pozorišta, koji je bio jedan od najkreativnijih direktora u Jugoslaviji, me je pitao što ne dođem kod njih sa nekim pojektom. Rekao sam da imamo napisan komad sa Peđom Vraneševićem. Doneli smo u SNP tekst i muziku. Njima se dopalo i počeli smo probe. Premijera je bila 1977. godine. Komad je igran sa velikim uspehom i mnogo gostovanja.

Nakon povratka u našu zemlju, snimili ste značajan broj filmova za televizije Novi Sad i Beograd. Da li ste bili iznenađeni tim angažmanom?

– Atmosfera se, posle strepnje i žalosti zbog smrti Tita, opustila u medijskoj sferi u prvoj polovini osamdesetih. Ja sam zakucao na vrata televizije Novi Sad '77 godine. Rekli su: "Da, treba nam program, ti si radio problematične stvari, ali daćemo ti da probaš". Snimio sam masu dokumentarnih teve filmova i šest dugometražnih televizijskih filmova. To su "Bolest i ozdravljenje Bude Brakusa", "Vera i Eržika", "Prvo tromesečje Pavla Hromiša", "Posrnule ovčice", seriju u tri dela, "Vruće plate" i "Crno i belo". Isto toliko i za Televiziju Beograd.

"Ti si radio problematične stvari, ali daćemo ti da probaš"

– Neočekivano, sada posle toliko godina, na velikim retrospektivama, kao prošlog maja u Parizu, sa 23 filma, ili pre četiri godine u Lisabonu, sa 49 filmova (dugih i kratkih), organizatori kontaktiraju naše televizije i traže da pokažu nešto od te produkcije. Inače, kada sam počeo da radim za televizije, suočio sam se sa komplikovanim pitanjem. Kako naći metod i sadržaje koji će ostati u sferi interesovanja koja me intrigiraju, a da to bude urađeno tako da može da se gleda u milionima familija. U ono vreme je  prosečna gledanost televizijskih programa emitovanih na JRT bila oko pet miliona ljudi. Rešenje sam našao u metodu igrano-dokumentarne strukture. U ono vreme, to je bio inovantan pristup. Sada se koristi često.

Moglo bi se reći da je najkontroverzniji period vašeg stvaralaštva bio krajem osamdesetih i devedesetih godina, počevši od filma "Tako se kalio čelik", pa do ostvarenja "Stara mašina", "Tito po drugi put među Srbima" i drugih. Kako ste predvideli političke i socijalne promene, ratni period i ulogu Miloševića u svemu tome?

– "Tako se kalio čelik" smo radili na temu rastakanja entuzijazma, elana i vere radnika "da će biti bolje", jer su nicali nestručnjaci i špekulanti koji su polako uništavali firme. Film je u žanru satire. Imao je dobar komercijalni uspeh. Čujem da se na televizijama pokazao, više desetina puta. I dalje ide. A najkontraverzniji film "Lijepe žene prolaze kroz grad" smo snimili u leto 1985. Moj jedini futuristički film. Dešava se 2041. godine. U uvodu se eksplicitno kaže, "Posle ratova devedesetih, kada je razbijena država i bombardovan Beograd". Priča filma je da Balkanom vladaju rigidni diktatori. Ljuba Tadić, glavni junak, organizuje otpor, ustanak protiv diktature. Film je izašao 1986. u Puli i izazvao mnogo kontroverzi.

– Sećam se, zatim, leta '88. godine. Čujem od komšije da se, oko Banovine, dešavaju demonstracije. Došla je grupa sa parolama i zastavama. Okupilo se par hiljada ljudi. Vidi se da su došli organizovano, da ruše, kako kažu, autonomiju Vojvodine. Lokalno, ovdašnje rukovodstvo ste mogli smatrati dogmatskom birokratijom. Imao sam dugih i oštrih polemika sa njima, a i zabranjenih filmova. Ali ovi koji su stigli, operišu zahtevima i parolama, koje su mi se činile opasnijim i destruktivnijim. Rastrčao sam se da skupim tehniku i ekipu, jer se tada snimalo komplikovanim filmskim kamerama, koje su bile teško dostupne. Novosadska Televizija me je odbila kada sam predložio da se ta zbivanja dokumentuju. Uz pomoć kolega van Novog Sada, uradili smo film "Stara mašina", koji je precizno zabeležio početak rastakanja Jugoslavije. Gledajući materijal, Aleksandar Tišma je imao komentar: "Bojim se da ovo što se dešava može dovesti do reprize proleća 1941. Imao sam 18 godina tada. U mom je razredu bilo Srba, Jevreja, Mađara, Nemaca. Bili smo najbolji drugovi. Posle samo tri meseca počela je klanica. Od razreda, živih je ostalo manje od polovine".

Vi odajete počast "običnom" čoveku ali ste uvek među prvima otvoreno govorili o tabuima i predstavljali, na ljudski način, one koji nisu nailazili na razumevanje u društvu. Primer za to je film "Marble ass", u kojem je glavnu ulogu imao prvi javno deklarisani transvestit u Jugoslaviji. Kakve su bile reakcije domaće javnosti na ovaj film?

– U jesen '94. godine smo taj film snimali u Beogradu i Novom Sadu. Dok smo ga radili, mislili smo da će to ostati van javnosti. Kao dokument i komentar o uvrnutom, zlom periodu. Ali desilo se, da se pojavila vest u novinama da je malo srpskih filmova izašlo te godine, te je Ministarstvo za kulturu donelo odluku da svaki završeni domaći film može da dobije besplatnu premijeru u Sava centru. Odemo mi u Sava centar i zakažemo premijeru krajem decembra. Nismo očekivali da će se sala od 4.000 ljudi napuniti. Međutim, bila je dupke puna. Atmosfera nabijena energijom. Neki su došli da protestuju što se prikazuje "ružna slika Beograda", a drugi su bili oni što pripadaju ili komuniciraju sa gej i lezbijan scenom. Kada je projekcija završena, pola sale je urlalo protiv filma, pola ga podržavalo. Izašli smo na scenu, mi iz ekipe i protagonisti. Uzeo sam mikrofon i zamolio sve ljude iz gej i lezbijan populacije da dođu da pozdrave publiku. Na binu se popelo 300–400 ljudi! U tom momentu je film iz andergraund mraka došao pod reflektore. Dobio je mogućnost da bude u kinima i po lokalnim televizijama. Pozvan je na Berlinski festival. Imao je odličan publicitet. Dobio je važnu nagradu "Teddy bear" i obišao ceo svet.

Kada je projekcija završena, pola sale je urlalo protiv filma, pola ga je podržavalo

U filmu "Destinacija Srbistan" prikazujete migrante koje idu "trbuhom za kruhom" ali ne ostaju kod nas jer, kako kažu, "plate su male, jedva da preživiš". Da li ste kroz njihovu priču želeli da ukažete i na našu bedu i siromaštvo?

– Naš način je da pokažemo ono što postoji, ali se krije. Nisam ja držao niske plate u Srbiji (smeh). Priča koju smo podvukli, jeste to da je laž ono što je plasirano u medijima – da svi mrze migrante i da ih smatraju opasnim. Špartali smo od Novog Pazara do Subotice. Sreli smo mnogo ljudi raspoloženih da komuniciraju sa migrantima. Mnogo našeg sveta je bilo vrlo sentimentalno u susretu sa migrantima. Setili su se starog prijateljstva i veza, sa novooslobođenim zemljama Afrike i Azije. Setili su se ekonomske saradnje. Kada su naše firme davale tehničku pomoć. Zidali gradove, elektrocentrale i puteve, u Iraku, Libiji, u mnogim zemljama Afrike. Kada su i ljudi i firme iz Jugoslavije bili visoko cenjeni. I kada su dobro zarađivali. Taj smo film snimali 2014. godine. Nije bilo bodljikavih žica, nije bilo brutalnosti policije, jer je to bila godina kada je Evropa imala nadu da će dolaskom u EU stotine hiljada izbeglica rešiti problem manjka radne snage, u Nemačkoj, Austriji, Skandinaviji...

Vratimo se na "Rane radove" i poruku "Oni koji revoluciju izvedu do pola samo kopaju sebi grob". Čini se da je ideja ovog filma vrlo aktuelna, može li se reći da smo mi sebi u "nedovršenim" revolucijama iskopali grob?

– "Rani radovi" su film jednog vremena. On je snimljen u izuzetnoj godini, kada je posle velikih studentskih demonstracija u Francuskoj i Nemačkoj bio toliki strah da će socijalizam zavladati kao sistem i Zapadnom Evropom, da je najveći svetski državnik tog vremena, Šarl Degol, pobegao iz Pariza u strahu od studenata i "socijalisticke revolucije". Danas je drugačije. Od Amerike, preko Evrope i širom sveta nema straha da će se pojaviti socijalistička snažna partija, pokret ili ideja. Prisutan je drugi strah – da desničari, sa dozama fašističkih primesa, vladaju značajnim delom sveta danas. U jesen 1968. radili smo film "u isčekivanju autentičnog, demokratskog socijalizma". Danas bi se mogao raditi film o opasnostima ponovnog dolaska fašizma.

Najznačajnije teme, koje su tabu u igranom filmu, danas rade dokumentaristi

Jedan ste od začetnika žanra dokumentarna drama. Da li je u današnje vreme teže ili lakše dokumentovati priču na ovaj način, uhvatiti emocije i preneti ih na filmsko platno?

– I danas se rade odlični dokumentarni filmovi. Najznačajnije teme, koje su tabu teme u igranom filmu, rade dokumentaristi. Taj žanr nije umro. Danas je tehnički lakše raditi dokumentarce, zbog pristupačnije tehnike i jednostavnije digitalne montaže. Moguće je da je prisutnost dokumentaraca manje vidljiva, na prvi pogled. Ali su masovno dostupni preko internet portala, preko društvenih mreža i onlajn distribucije.

Prema vašem mišljenju, na kom nivou je srpska produkcija danas i da li novac iz budžeta, namenjen filmskoj industriji, dobijaju oni koji to zaslužuju?

– Kada se oslonite isključivo na podršku konkursa, a sredstva dolaze iz budžeta, uvek ima prigovora i nezadovoljnih. Srećom, zbog tehnologije, koju sam pomenuo, ima mnogo više privatnih inicijativa i ulaganja, nego u stara vremena, kada smo zavisili od skupe trake, laboratorije, svetla, nedostupnih kamera. Ukupno govoreći, mlada generacija u Srbiji, a i u ostalim delovima bivše zemlje, radi solidne filmove. Ima uspeha i van zemlje ali je to manje vidljivo nego nekad. Iz razumljivih razloga – svetska produkcija se proširila na ogroman broj novih filmskih centara: Kina, Indija, Južna Koreja, Singapur, Tajvan. Zatim velika tržišta, ali i produkcija u Južnoj Americi i Africi. Evropa je, pre 60 godina, bila centar filmske kreativnosti i rezultata. Više to nije. Sada se takmičimo u mnogo većoj konkurenciji. Moja praksa je da ako ne dobiješ podršku od fonda, traži televiziju, sponzora ili koproducenta. Ako dobro kreneš, proširiće se informacija na društvenim mrežama. Podrška će se pojaviti.

Film nikada ne radi jedan autor, film je proizvod kolektivne energije i kreativnosti

Šta savetujete studente i mlade koji dolaze na vaše radionice i predavanja?

– To što sam malopre rekao. Trudim se da demistifikujem proces pravljenja filmova. Obično kažem: koncentrišite se na temu, na priču koju želite da ispričate. Nju je najteže izabrati. Zatim, okupite oko sebe saradnike: ispred kamere trebaju vam glumci, ili učesnici dokumentarne priče. I oni moraju da budu motivisani, a vama da su zanimljivi. Slušajte ih. Učite od njih. Jer film nikada ne radi jedan autor, kako se piše. Film je proizvod kolektivne energije i kreativnosti. Druga grupa koju treba da pridobijete su vaši saradnici iza kamere: producent, snimatelj, tonac, montažer... Ta dva kolektiva treba usaglasiti i motivisati. To je posao autora. Treba da ih pridobije za svoju ideju. Da od njih ta ideja bude prihvaćena i obogaćena. Kada završimo filmsku montažu, prvo rezultat pokažemo celoj ekipi. Moje iskustvo je: ako je ekipa zadovoljna i kaže – "okej smo to uradili", film ce obići ceo svet.

Razgovarala: S. S.
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Želimira Žilnika