ŽMURKE I MASNE FOTE NA NOVI NAČIN: Kako bi izgledale popularne dečije igre u svetu odraslih

U skladu s vremenima, dali smo potpuno novo značenje omiljenim razbibrigama iz vremena naše mladosti...

Detinjstvo za većinu predstavlja period najveće bezbrižnosti i najmanjih problema, srazmernih tek uzrastu same dece. Svi smo igrali žmurke, klikere, lastiš, školice i između dve vatre. Na spisku imamo i one sa malo ekstremnijim nazivima, poput Trule kobile, Janine i slanine, Nemaca i partizana, Masne fote i sl. Svaka od igara obeležila je određenu epohu razvoja našeg društva sve do danas kada su ih, mahom, zamenili računari.

O važnosti razvoja psihomotorike upotrebom lopte, vijače, kao i o snazi nadomešćivanja nedostajuće “opreme” za igru dečjom maštom i kreativnošću ne treba posebno ni govoriti. Jasno je da nas je sve ovo oblikovalo kao ličnosti i složićemo se da bi bilo dobro da i našu decu podstaknemo na korišćenje sopstvenih resursa, ne samo kod osmišljavanja igara, već i kasnije, kod koncipiranja ostalih segmenata života.

Ipak, nešto se očigledno dogodi zbog čega iz sveta igre pređemo u svet problema, strahova, preživljavanja i borbe. Šta nas to preusmeri da sa izazova životne okolnosti počnemo da interpretiramo kao probleme (uglavnom nerešive)? Da li je školski sistem kriv za uniformnost mišljenja sa kojom đaci iz školskih klupa izlaze u realan svet? Možemo li ikako naučiti da se ponovo igramo dokle god ne izgubimo i poslednji život?

Razmišljajući o slikovitom prikazu ove degradacije, sastavili smo spisak igara i dali im potpuno novo značenje – viđeno očima odraslih. Evo kako bi to otprilike izgledalo.

Žmurke – brojiš do 10 da ti ne pukne film odmah dok žmuriš pred svim problemima i sakrivaš se od kamata, kredita, komšijskih osuđujućih pogleda, zaovinog poziva i taštinog ručka.

Klikeri – naučiti se klikeraškom načinu razmišljanja kako bismo se na vreme domogli porculanaca – treba imati lep osmeh za insta-selfie.

Lastiš i igre prstića – igra bi startovala držanjem lastiša sa četiri prstića, a završavala se najtežim nivoom kada se lastiš pridžava samo sa jednim prstom. U realnom životu proces je obrnut, a igra počinje tek kad se otvoriš 5 prstiju i više.

Čaralice raznih oblika u odraslom dobu zamenilo je gledanje u šolju.

Hulahop: “Neka mu je slava i hvala.” – Starleta.

Zuce – u školi igraš na malom odmoru sa vršnjacima, kasnije u životu igraš sam protiv života koji te zvizne dok trepneš. Pogodiš iz prve zbog jačine udarca da je on krivac, ali jednostavno neće da stane na mesto igrača da i ti njemu vratiš istom merom.

Janine i slanine – to je ono kad te ispreskaču na ispitu, na razgovoru za posao, prilikom inauguracije u Jehovine svedoke “ali, ali, ali…“… I bi voda... vatra… vazduh… kršten si. Poljubi mladu i usvojeno dete. Jer život.

Šuge – to se ne igra, to se leči i tretira.

Igra “šuge” u jednoj vezi: ti njega vijaš, on vija drugu, druga vija trećeg koji vija tebe. Zatim se krug okreće u drugom poluvremenu života. I tako do smrti.

Masne fote – sve ono “masno” čemu smo se u detinjstvu kitotali, odralo doba odnelo je novijim generacijama odmašćivača (old school verzija – masna soda). I dok smo detinjstvu pristajali na izazove, a sada bismo dali sve da drugi prihvate istinu: “ružna si, izduvao ti se silikon, glupa su ti deca, nezanimljive su ti fotke, koga briga”.

Između dve vatre – dupli poslovi jer drugačije ne može da se preživi; svuda oko tebe je vatra, a male zarade na kasičicu služe ti samo da ugasiš najrasplamsaliji deo požara. U ekstremnim slučajevima (napredni nivo): imaš i dva momka jer ne možeš da sastaviš jednog valjanog. Uspešni igrači ovog nivoa hendluju igru zvanu imeđu četiri vatre (jer je između dve vatre samo za početnike).

Školice – 1, 2, 3, 4, 10. Pobedaaaaaaaaaaaa! – “Čekaj, a gde su 5, 6, 7, 8 i broj 9?”

A, pa to je kompenzovano:

1. tatinim prezimenom koje nosim i zbog kog su me po defaultu primili u istu firmu;
2. muževljevim uspehom – jer “s kim si, takav si”;
3. švalerovom taktikom ućutkivanja.

Pravi đaci takođe da razmotre igru prave “školice” u slobodno vreme kog imaju i pregršt zbog čestih štrajkova prosvetara.

Monopol – naučio nas je životu u Srbiji.

Nešto smo izostavili? Imate još ideja? Pozivamo vas da spisak sa pripadajućom interpretacijom sastavite i pošaljete u komentaru ispod teksta. Poseban akcenat stavljamo na igre koje su bile popularne u Novom Sadu, napišite nam svoja ili iskustva svojih rođaka, baka i deka, roditelja itd. Za početak, evo ideje za razmišljanje – šta bi u svetu odraslih bio Picigen koji igramo na Štrandu (izuzimajući činjenicu da ga igramo i kada “omatorimo”)?

Tekst: Cveta Majtanović