Zoran Gajić, GKP: Nasilje vlasti je zaštićeno nečinjenjem institucija i mi se zato osećamo tako loše

Grupa za konceptualnu politiku (GKP) je nevladino udruženje iz Novog Sada koje su 2011. godine osnovali lokalni aktivisti koji su u tom trenutku bili i predsednici skupština stanara u zgradama u kojima žive. GKP je osnovano radi ostvarivanja interesa u oblasti razvoja samoupravljanja, demokratije i nove politike udruženja građana u Srbiji i šire. Oni se zalažu za politiku na strani ljudi, lokalno samoupravljanje i direktno, neposredno učešće ljudi u upravljanju i odlučivanju u lokalnim i mesnim zajednicama.

Kako tvrde, Novi Sad je potpuno centralizovan grad koji ima svega dve opštine i kao takav je najveća opština u Evropi. U ovom trenutku, GKP se sa građanima bori za uspostavljanje principa otvorenosti mesnih zajednica u Novom Sadu, jer je slobodno učešće građana i inicijativa u njima zaustavljeno partijskom uzurpacijom ovih institucija lokalne samouprave. Stoga zastupaju ideju ohrabrenja građana da pokreću zakonima propisane instrumente njihovog neposrednog učešća u organima lokalne samouprave, kakvi su narodne inicijative i zborovi građana. Razgovaramo sa Zoranom Gajićem, jednim od članova GKP-a.

− Ne volim da odgovaram na biografska pitanja. Ljude kojima se obraćam javnim delovanjem to ne treba da zanima. Uostalom, zna se ko i kada u ovoj zemlji obaveštava javnost o našim privatnim stvarima i biografskim činjenicama. U tome možemo uočiti i razliku između nekad i sad. Danas je svako u situaciji da bude izložen javnosti i mimo svoje volje, a nekada si se morao baš potruditi i imati dobar povod za to – rekao je Gajić na početku razgovora.

Da li bi nešto dodali o GKP, osim onoga što piše o vama na sajtu udruženja?

− Zapravo je najbolje da ljudi posete sajtove i stranice koje uređujemo jer na njima ima i više od toga ko smo i s kojim ciljem smo se udružili. Tamo mogu videti ne samo šta mi radimo, već i šta radimo sa drugima. GKP i Inicijativa za lokalnu samoupravu su sajtovi koje smo postavili i putem njih obaveštavamo zainteresovanu javnost i pozivamo ljude da nam se pridruže. Osim toga, zajednički rad i saradnja su najbolji način informisanja. Ja nemam bogato aktivističko iskustvo pre osnivanja GKP, ali drugi su ga imali. Neki članovi i osnivači imaju iskustvo građanskog i NGO aktivizma i pre GKP-a, i ono je sticano u oblasti kulturnog stvaralaštva.

GKP se bavi i istraživanjem savremene politike i umetnosti i izdavaštvom?

− Nije potrebno biti profesor, pa ni fakultetski obrazovan da bi se mislilo, istraživalo i stvaralo. Neki se od nas znaju sa studija, a neki se upoznaju u "polju", kako to interno nazivamo. Polje nije ulica, ni livada. Čine ga javni prostori i dešavanja koja su i nastala individualnim i organizacijskim angažmanom ljudi koji se u njemu onda i upoznaju. Pripadnici smo različitih generacija, ali smo dovoljno događaja podelili da se može reći da imamo i isto iskustvo. Kada je ono i reflektovano, postaje usmereno i to je ono što nas drži na okupu. U tom smislu mi smo sve i prijatelji, i kolege, i kulturni radnici, i poznanici. Što se intelektualizma tiče, mi se trudimo da to podredimo radu i saradnji sa ljudima. Kategorija intelektualca nam ne znači ništa. Nije nam potrebna. Da bi se mislilo i politički angažovalo ne mora se biti intelektualac. Mi smo uvereni da je ta reč zastarela i da danas samo vređa razum. Izgubila je svoju vrednost i mislimo da je to dobro. Mnogo je simboličkog nasilja proizvela i ne treba za njom žaliti. Biće mišljenja i bez nje. Registrovani smo kao izdavači, ali je to izdavaštvo van komercijalnih aranžmana i tržišta. U pitanju su publikacije i knjige koje su u vezi sa našom radom i interesovanjima.

Tu je i zanimljiva publikacija “Stanar”?

− Oni koji uspevaju da dođu do svog primerka čitaju ga i javljaju nam se sa komentarima i predlozima, ali i kritikama. Bilo je i prozivki, ali su se one uvek razvijale u razgovore i diskusije kada ljudi i dođu do naših prostorija. Ono što je važnije je to da Novosađani učestvuju u stvaranju ovog biltena. Oni za njega pišu i u njemu se piše o onome šta im se događa i šta su pokušali da preduzmu u svojim lokalnim zajednicama i sredinama. Bilten se distribira na javnim događajima i putem kurirske službe stiže do poštanskih sandućića stanara. Tiraž je obično preko 20.000 primeraka. No, ne bi me čudilo da u zgradama dežurni botovi izlaze u hodnik kada broj stigne i uništavaju primerke namenjene ljudima, ali tu zaista nište ne možemo uraditi. Očigledno je svest o potrebi organizovanja razvijenija kod ljudi koji su predaniji vlasti nego javnom interesu.

Koliko ljudi čini Grupu za konceptualnu politiku?

− Formalno nas je četvoro. Neformalno, ima nas šest. Ja sam jedan od potpisnika, a Branka Ćurčić je drugi. Funkcije definišemo samo kada to od nas projektna aplikacija zahteva, ali ipak postoji nekakva podela rada. Ona se uspostavila prema afinitetima, ali se trudimo da o svakoj aktivnosti i proceduri svi budu obavešteni i dovoljno upućeni u nju da mogu uskočiti kad zatreba.

Ima li reakcija sugrađana na vaš aktivizam?

− Reaguju ljudi na to što radimo, a posebno oni kojih se to tiče. To su ljudi oko nas, naši sugrađani, bili oni publika, građani, aktivisti ili sam đavo odnosno vlast, sa kojom imamo posla budući da je naš angažman i politički. Problem je što građani ne znaju da političke partije nisu jedini način da politički deluju i da se udružuju. Pravo na udruživanje je jedno od osnovnih političkih prava, ali ga se ljudi odriču i kada ih niko na to ne tera. To je posledica partizacije društva i politike u našoj sredini i zbog toga danas nemamo više ni jednu partiju osim vladajuće. Politika se, što je takođe važno, ne svodi na vlast. Odbijanje da se i to vidi i prizna dovelo je do toga da danas ljudi misle da, ako nisu na vlasti ili uz vlast, ne raspolažu i nikakvom moći. I vidimo šta se događa: svako ko nije u vladajućoj partiji ili odmah uz nju, nema prava na politiku. Kriminalizovan je i progonjen. Orbanova izjava da "narod nikada nije u opoziciji" u Srbiji se čuje kao "ko nije u vlasti i nije narod". I to je esencijalizacija rata koji počinje devedesetih godina i koji se još nije završio. Politika izvan vlasti i države ne postoji, jer ono što je navodno izvan vlasti ili države je rat i, prema tome, ko je izvan države – izdajnik je i saradnik narodnog neprijatelja. I nema tu ničeg misterioznog niti metafizičkog. Ljudi koji su vodili ratove vladaju, a ne nekakve slepe sile i determinacije. Ako ih i ima, one traže svoje verbalno i subjektivno posredovanje.

 Pravo na udruživanje je jedno od osnovnih političkih prava, ali ga se ljudi odriču i kada ih niko na to ne tera

Da li se stanje u društvu od vašeg osnivanja do danas pogoršalo?

− Nismo očekivali ovakvo pogoršavanje situacije. Niko nije očekivao da će se u procesu pridruživanja EU događati ovakva institucionalna razaranja. Nakon raspada Jugoslavije, u zemljama koje nisu ušle u EU, proces raspadanja se nastavio i on ovako izgleda kada nema oružanih sukoba. Da se kojim slučajem dogode, imali bismo situaciju kakva je danas u Siriji. Pandemija je pokazala o kakvom se režimu radi i o kakvom institucionalnom i organizacionom kapacitetu ove države je reč. Čak je i kapacitet represivnih aparata takav da su oni efikasni samo nad običnim građanima, civilima. Novi Sad je ukinuo opštine i sada smo najcentralizovaniji grad u Evropi. To sad možemo tumačiti kako hoćemo, ali je činjenica da je onih sedam ukinuo Miloševićev režim, što nas ponovo podseća na vreme kada se država gradila razaranjem. A kakve države nastaju razaranjem, danas sasvim jasno vidimo. Mesne zajednice su zaposeli da bi ih zatvorili za građane i rezervisali isključivo za promotivne partijske aktivnosti. Od 2017. godine se vlast zatvorila u nešto što je nalik na tvrđavu i spaljuje sve mostove prema ljudima koji i dalje misle da im je država oteta. Ali to možda nije tačno. Možda je ovo prava mera periferne države koja je organizovanim kriminalom priključena na centar, a ne više privredom i izvlačenjem viška vrednosti iz neke legalne proizvodnje.

Otud i ideja da se aktivirate oko izbora za savete mesnih zajednica?

− Mi smo do mesne samouprave došli baveći se stanovanjem i održivošću stambenog fonda. To od prvog koraka nije moglo bez lokalne samouprave, a pogotovo ne bez mesne samouprave. Stambene zajednice bi takođe trebalo misliti i tretirati, čak i zakonom, kao deo sistema lokalne samouprave. Bez toga se sfera stanovanja potpuno pretvara u privatnu, a ova je dakako direktno izručena tržištu. Sa profesionalizacijom uprave tržište se direktno uvuklo u upravljanje stambenim zajednicama koje su kolektivne jedinice, ali ne samo stanovanja, već i odgovornosti. I na ime takve, dakle kolektivne odgovornosti, koja je predata profesionalnoj i tržišno orijentisanoj delatnosti, vi stanare politički razoružavate. Ljudi se u ovakvom sistemu suočavaju sa državom isključivo preko faktura i tužbi ukoliko ih ne plate. To je raspon institucija koje su ostavljene pojedincu, vlasniku stana i podstanaru. U tom smislu je i naš angažman povodom izbora za savete mesnih zajednica. Mi pozivamo i ohrabrujemo ljude da se angažuju i kandiduju jedni druge i ne dozvole da za njih to rade partije, pošto one imaju sasvim druge i drugačije interese. U Srbiji zapravo i ne postoji partijski politički život. To su organizacije koje su klanovski povezane i ciljevi su im isključivo ekonomski. Vlast koju osvajaju ne služi javnom interesu, već interesu klanova od kojih su sačinjene i kroz njih se razvijaju aktivnosti zloupotrebe zakona u cilju sticanja dobiti. Zbog toga se na njih žale svi. I ekonomisti, i privrednici, i radnici, jednom rečju građani.

 
Mesne zajednice su zaposeli da bi ih zatvorili za građane i rezervisali isključivo za promotivne partijske aktivnosti

Jesu li se Novosađani javljali za izbore u četiri mesne zajednice dok nisu odloženi zbog pandemije?

− Slabo, tek po koji. U tim mesnim zajednicama nemamo saradnike i prijatelje, pa nije bilo nikoga ko bi se lično založio i zatražio podršku svojih komšija. Ljudi inače misle da mesne zajednice nemaju nikakvu moć, ali kada im nešto zatreba ne zaobilaze ih kao mesto na kome će se požaliti. Vlast takođe širi uverenje da mesne zajednice ne služe ničemu, ali zato ne propušta priliku da ih zauzme i sve druge odvrati od korišćenja resursa mesne zajednice, a pre svega da odvrati ljude od korišćenja svog prava na lokalnu samoupravu. Zato nema demokratije u Srbiji. Postoje samo izbori i partije, što se i dovršilo partijom-državom koja sada i sve druge stranke inkriminiše, a ljude koji su angažovani uništava javnim blaćenjem. Vlast u Srbiji je kriminalna. Ona slobodno vrši kaznena dela protiv ugleda i časti. Prema tome, čovek je u Srbiji ponižen i egzistencijalno, i pravno. I sad zamislite, ovakva vlast sebe naziva patriotskom.

Hoće li GKP učestvovati i na lokalnim izborima?

− Grupa za konceptualnu politiku je nevladina organizacija, a ne skupštinska organizacija. Nas ne interesuje vlast kao teren osvajanja, niti parlament kao zakonodavno telo političkog sistema. Mi ne idemo na izbore, mi nismo stranka. A da li će ljudi da se organizuju po pitanju izlaska na neke izbore, to je na njima. Grupa građana koja se okupila povodom mesne samouprave je grupa ljudi koji nisu stranka, niti nameravaju da se kandiduju za opštinske ili neke druge izbore, već za izbore za mesne zajednice. I za to će biti potrebno da svako od ljudi koji su se okupili oko ove ideje najpre pronađe komšije koje će ga podržati i kandidovati, jer je to i po zakonu jedini dozvoljen način izlaska na ove izbore. Stranke to ne rade na taj način, već mobilišu ljude i za ove izbore i na taj način izigravaju zakone ove zemlje i statute ovog grada i njegovih mesnih zajednica. Skrivaju da prave pritisak na ljude i da se mobilišu stranačkim kanalima komunikacije. Nasilje vlasti je zaštićeno nečinjenjem institucija i mi se zato osećamo tako loše i bespomoćno. Naša malodušnost, strah i osećanje nesigurnosti nisu medicinski, već politički i egzistencijalni problem.

 Mi pozivamo i ohrabrujemo ljude da se angažuju i kandiduju jedni druge i ne dozvole da za njih to rade partije

Do kada će građani biti uplašeni i ćutati?

− Ćutaće dok god se najodvažniji među njima ne udruže i povežu. To teško ide i to građani ne samo da vide, već i sami učestvuju u deobama koje zapravo sprovodi vlast. Ljudi ne shvataju da politika nije ideologija i da nema veze sa načinom života. Razmišljanje koje računa sa konceptom „politizacija“ je pogrešno. Postoji politika, a ne politizacija. I sami smo bili zavedeni tim izrazom, ali je on recidiv akademizma i teoricizma. Pravili smo se pametni da ne bismo ništa preduzeli, već smatrali da šta god da činimo, politički delujemo. To se pokazalo i pogrešno, i opasno. No to većina ljudi i dalje radi, a intelektualci među aktivistima u tome prednjače. Zato kažem da za intelektualizam ne treba brinuti, danas su svi intelektualci.

Šta treba učiniti da se to promeni?

− Treba neko da kaže “Svi za mnom!”, a ne “trebalo bi ovo, trebalo bi ono”. Evo vidite, i sam sam rekao "treba!". Problem je onda u pitanju. To pitanje možda ne treba više postavljati.