Poremećaji ishrane, poput anoreksije i bulimije, najsmrtonosnije su psihijatrijske bolesti, ali su i dalje tabu tema u Srbiji.

Jasan signal da je vreme za buđenje svesti jeste alarmantna stopa smrtnosti kod obolelih od anoreksije i bulimije, među kojima je veliki broj mladih. Stoga je važno da se o tome više govori u javnosti, a obolelima treba pomoći da izađu iz začaranog kruga.

Teodora Joksimović imala je 14 godina, kada joj je hrana postala “neprijatelj”, a mršavost opsesija. U protekle četiri godine, nijedno jutro joj nije prošlo bez merenja na vagi, brojala je svaku unetu kaloriju, piše RTV.

– Svakako da ima tih nekih strašno bolesnih obrazaca kod osoba sa anoreksijom, recimo do toga da kada se rasplačeš i progutaš suzu, aha, ja sam sada progutala so, to stvarno ide u neke nenormalne situacije razmišljanja – rekla je Teodora Joksimović.

Sa svega 39 kilograma shvatila je da je vreme za reprogramiranje svesti, jer je zbog anoreksije hospitalizovana na odeljenju psihijatrije.

– Svakako da sam imala jaku želju da iz toga izađem, mada sam bila svesna da to moje dobijanje kilograma ne znači da sam ja zdravija. Dakle, ja iako imam 50, 60 i 70 kilograma, ja i dalje mogu da imam anoreksiju – ističe Teodora.

Milena Mitrović je kalorije ubijala emotivnim prejedanjem, a potom povraćanjem, strah od gojenja nije je napustio od tinejdžerskih dana.

– Najteže je kada izgovorite prvi put ja imam bulimiju, ja se lečim, ja pijem lekove, ja idem kod psihijatra, da se suočite sa prijateljima. Bolest je nešto što je intimno, to je nešto vaše – smatra Milena Mitrović.

Anoreksija i bulimija su opasne dijagnoze, koje često imaju fatalne ishode i statistički se približavaju gojaznosti, koja je postala epidemija 21. veka.

– I jedni i drugi poremećaji imaju specifičan odnos prema hrani, u smislu da jedu mnogo, previše, ili ne jedu, nasilno povraćaju. U osnovi jednih i drugih poremećaja jeste osećanje stida, inferiornosti, nezadovoljstva sobom, nezadovoljstvo telom – objašnjava dr Marija Đurović, psihijatar i psihoterapeut.

Ono što često usporava ljude sa ovim problemima da se obrate za pomoć je to što su su stigmatizovani u društvu. Upravo je to ono što ih sprečava da izađu iz “začaranog kruga.”

Doktorka Đurović je istakla da su šanse za izlečenje veće ukoliko se i roditelji uključe u proces.

Takođe poručuje da bi kao društvo trebalo da se vratimo tradicionalnim vrednostima, gde fokus nije isključivo na izmenjenom ili savršenom izgledu.