Ispovest Novosađanina koji je sa porodicom bežao od požara na Rodosu

Aleksandar Seničić, direktor YUTE, potvrdio je za Blic da se preko 70 naših državljana uspešno evakuisalo sa požarom pogođenog područja.

Među njima je bila i porodica Glavaški iz Novog Sada, koja je prošla kroz pravi pakao usled vatrene stihije.

– Sve je bilo super, savršen hotel, savršena usluga, uživanje. Ali već nakon dva-tri dana videli smo da ima dima na nebu. Niko nam ništa nije govorio, a i svi smo mislili da je daleko od nas, znali smo da su tamo negde požari. Međutim, u petak je taj dim bio gušći i veći, približavao se, pakao je bi koliko je bilo toplo – započeo je svoju priču Boban Glavaški o agoniji turista i lokalnih žitelja koji su usled vatrene stihije morali da beže.

Kako je rekao, tokom boravka na ostrvu uveravali su ih da je požar lokalizovan. Međutim, odjednom je tokom ručka počeo da pada pepeo po njima, prenosi Blic.

– Međutim, u subotu oko 13:15 bio sam sa decom na plaži, a taj moj drugar u hotelu na ručku, kada sam primetio da je dim baš gust i crn. Poslao sam mu poruku da vidi na recepciji da li smo bezbedni jer ne ide na dobro. Rekli su mu da ne brine, da pokušavaju da obuzdaju vatru i da će nam javiti ako bude potrebe da nas evakuišu. A na mapi koju smo pratili videli smo taj veliki požar i te crvene tačke kako nas se brzo približavaju i za kratko vreme prelaze velike razdaljine. Odjednom je počeo da pada pepeo po nama, garež svukuda po plaži – rekao je on u razgovoru za Kurir.

Ubrzo je, prema njegovim rečima, počeo metež i evakuacija.

– Trčao sam s decom sa plaže, sirene za uzbunu već su se upalile. Jezivo, alarm, metež na sve strane. Kako je to ogroman rizort, bili smo nekih 200m od ulaza u hotel, pa mi je to u toj gužvi izgledalo predugo. Otrčao sam u sobu, uzeo za decu gaće, čarape, patike, za ženu majicu, pasoše, pare iz nesesera. U dva dva ranca sam natrpao šta sam mogao, na leđa dva-tri peškira. I otrčao na plažu. Delili su nam maske, one hirurške, koje znamo iz korone, vodu, stvarno su se sjajno organizovali ljudi iz hotela – kazao je.

Već po dolasku na plažu, na daljini oko 400 metara, mogla se videti vatrena stihija koja je zahvatila ovaj deo Rodosa. Kako nisu znali šta da rade, čekali su instrukcije kuda da krenu i šta da rade.

– Nakon desetak minuta odjednom smo videli da sa druge strane, odakle dolazi dim, trči horda ljudi prema nama. I mi smo onda uzimali decu pod ruke, crn dim svuda, sunca nigde, ništa se ne vidi, ne možeš da dišeš. Trčali smo uz more. Ne znaš kuda ideš. Dolazi jedan trajekt, ljudi se guraju, bitka da se ukrca. Nismo uspeli ni da priđemo. samo smo uzeli decu u ruke, bojali smo se da neko ne strada – nastavio je Glavaški.

Objasnio je kako su trčali na glavni put sa ogromnim brojem ljudi.

– Ne znaš šta te čeka iz ćoška. Usput, sa strane, pobacani koferi. Decu smo polivati vodom po glavi i pojili ih. Ulazili smo u kuće pored puta da uzimamo, da ih kvasimo i trčali dalje. Sigurno smo nekih dva i po kilometra trčali s decom. Ćerka je plakala, imala je napad panike, bio je strašno, istraumirano dete. Sin je manji, on nije ni shvatao sve, mislio je da bežimo od lave. Kad su malo odmakli, kad su videli da je malo bezbednije, svako je tražio neki hlad da se skloni i predahne – opisao je Boban.

Zatim je ugledao pik ap vozilo i zamolio čoveka da ih pusti unutra sa decom i odveze na bezbedno.

– Svo osmoro smo ušli u taj pik ap sa nekim strancima. Bukvalno je dao pun gas. Odvezao nas je do neke taverne nekoliko kilometara dalje, gde je vazduh već bio drugačiji, moglo je da se diše – kazao je on.

Tu su čuli da treba još da pešače da bi stigli do organizovanog prevoza za dalje.

– Čekali smo neka dva sata, naišli smo na osoblje iz našeg hotela, poznata lica. Organizovali su autobuse. Nismo uspeli da uđemo u prvi autobus, prednost su naravno imale bebe i najmanja deca, ali smo ušli u drugi. Inače, naš hotel je 62 km udaljen od glavnog grada Rodosa i u redovnim okolnostima, kraćim putem putuje se 40 minuta. Sada su nas vozili skroz okolnim putem, tri sata i 15 minuta je trajao put. Smestili su nas, obe porodice, u hotel koji pripada njihovo grupaciji hotela. Odmah su nam dali vodu, hranu, restoran je radio sve vreme. Stavili su pomoćne ležajeve u hol, maksimalno su bili pristupačni. Dobio sam od njih i majicu. Dali su nam da uđemo u zauzete sobe, da se bar istuširamo. Sad se možemo smejati. Pakao je prošao – rekao je on između ostalog.