“Idemo kod Firčija!” Tom rečenicom su naši sugrađani, željni dobrog zvuka, završavali vikend večeri u gradu a započinjali provod uz đusku do jutarnjih časova. Sve do pre nekoliko meseci.

Gostovanja muzičkih imena svetskog glasa, nezaboravne žurke, pozorišne predstave, književne i filmske večeri, humanitarne akcije i bazari ručnih radova – sve to može da ponudi “Firchie Think Tank studio”. Tačnije – mogao je da ponudi, dok na vrata kluba nije stavljen katanac koji je najavio konačno gašenje ovog multimedijalnog, kulturnog prostora.

Ko je doneo odluku o zatvaranju i iz kog razloga pitali smo Ivana Fecea Firčija, vlasnika lokala. Razgovor sa njim je protekao u ironičnom, montipajtonovskom tonu. Istinu ćete pročitati između redova.

– Klub ne radi od marta ove godine, odnosno od kad se pojavio korona virus radili smo samo dva, tri vikenda. A sada ne radi jer smo mi kao, kako nas je gradonačelnik nazvao, “poslednji Mohikanci” dobili papirologiju o prinudnom iseljenju. Iseljeni smo zbog renoviranja Kineske četvrti, jer je cela ova četvrt u vlasništvu Grada Novog Sada.

Da li to znači da će ovaj lokal biti srušen?

– Ja to ne znam, to pitanje treba postaviti gradu, Upravi za imovinu ili Fondaciji Novi Sad 2021. I pored najbolje volje to ne može da se sazna. Mi ovde smo svedoci realnih dešavanja u poslednjih par godina. Svejedno je ko šta priča kada mi vidimo šta se dešava ispred nas. Tu se nešto rušilo, nešto nije, nešto je nazidano… tako da ja nemam odgovore šta će dalje biti.

Prema vašim saznanjima, kako radovi u Kineskoj četvrti napreduju?

– Kovid je u tolikoj meri sve poremetio da je onima koji bi voleli da odugovlače sve išlo na ruku. Neko ti pokloni neodređeno vreme zbog svetske pandemije i onda imaš opravdanje “Jao nismo mogli“. Svaka čast onima koji rade, ali pošto sam ja godinama bio građevinac, mogu da kažem da sam iskopao kosti moje babe da bih sa tim kostima brže sve napravio. Ali to je ipak standard naše zemlje. Bitno je da se vidi da se nešto radi, ali da li je to po mojim standardima – naravno da ne. Moje ideje očigledno nisu iste kao njihove.

– Recimo ovde se nalazi predivna zgrada iz 1922. godine sa gredama od 20, 25 metara u komadu, koje bi u svakoj zemlji bile pod zaštitom države kao retkost. To se kod nas seče i nosi za ogrev i onda se stavlja stiropor i vinil prozori da bi to izgledalo lepo i autentično. Moj duboki naklon dizajnerima i arhitektama. Kada čovek pogleda ono što je do sada urađeno, mislim da će dolaziti iz celog sveta da se dive estetskim dostignućima i rešenjima koja su ovde napravljena, u cilju boljeg stana za kulturu. Arhitekte će dolaziti da se slikaju ispred zgrade i da kažu “Alal vera Novosađani, ovako nešto još nismo videli“. Mislim da će otići i do Firence i Rima i predložiti da sve oblože stiroporom i navuku jedan sloj cementa, zbog ravnina i otpornosti na zimu. Takva moderna dostignuća stvarno treba da ponudimo svetu i da se oni konačno probude i krenu našim putem.

…da sam iskopao kosti moje babe sa tim kostima bih brže sve napravio…

Klub postoji već sedam godina, koliko je uloženo u njega?

– Mi smo realno u prostoru deset godina. Malo ljudi zna da sam ja još od 1977. godine ovde prisutan. Tu sam pravio prve bubnjeve, sastavljao i rastavljao razna vozila, ovde smo svirali prvi put… Imam dug istorijat sa Kineskom četvrti i mnogi ljudi koji su ovde bili su mi dragi prijatelji. A uloženo je više nego što biste mi verovali. Radi se o mnogo nula. Ali nije stvar u tome, pare dođu i odu, ono što je uloženo jeste ljubav i rad. To ne može niko da naplati. Niti je bilo namenjeno naplati.

Da li vam je ponuđen neki prostor u zamenu, ako ne sada, onda kada gradnja Kineske četvrti bude okončana?

– Imao sam razgovor sa visokim funkcionerom Fondacije Novi Sad 2021 koji me je pitao “Firči, ti kada farbaš kuhinju da li i jedeš u kuhinji?” – “Ne, jedem u dnevnoj sobi. A ti kada farbaš stan u zgradi jel iseliš celu zgradu?”. Metaforički rečeno, predlog je bio da ja ostavim svoju ženu na neodređeno vreme, oni će je ljubiti, kupati, češljati i oblačiti. Sve što treba. I onda će me, za neko vreme, zvati da je ponovo zaprosim. Ona će biti bolja, ona će biti onakva kakva oni misle da moja žena treba da bude. To zapravo nije ni bila ponuda, niti tu neko pita da li na nešto pristaješ. Nego ti se kaže, u najblažem mogućem obliku te reči, da će tako i tako biti. Hteo ti to ili ne.

“Firči, ti kada farbaš kuhinju da li i jedeš u kuhinji?” – “Ne, jedem u dnevnoj sobi. A ti kada farbaš stan u zgradi jel iseliš celu zgradu?”

Očekujete li da će nova četvrt ispuniti planiranu namenu?

– Ja očekivanja već odavno nemam. Kada se jedna veća celina, u bilo kom delu sveta, pretvori u kulturni centar to je uvek dobro ali u ovoj zemlji je kultura izvršila samoubistvo. Ona nije ubijena, ona nije suzbijena, ona je bukvalno izvršila samoubistvo. Zato što je videla da nema kome. Po svim načelima demokratije, mi smo najdemokratskija država na svetu. S obzirom na to da ovde, kao i u svim demokratijama, većina odlučuje. A većina je odlučila da nama ne da ne treba kultura nego je treba po svaku cenu ugušiti na svim mogućim nivoima.  Smanjiti sva izdavanja i srezati sve budžete jer šta će nam kultura kad već to imamo. Jel ima muzike? Ima. E sad koja je i kakva je… Isto i sa pozorištem i filmom. Otprilike slična situacija kao sa urbanističkim razvojem Novog Sada koji je, koliko se sećam, obustavljen 1965. godine. Sada se prave nova naselja u kojem dva poni bicikla ne mogu da se mimoiđu.

– U svakom slučaju, svaka pohvala svima koji na ovome rade, vidi se trud i vidi se da ekipa koja to radi radi savršeno. Ne može bolje od toga. Kada slušaš kako govore pa to ni Aristotel ne bi bolje rekao, Marko Aurelije se ne bi lepše izrazio na temu – šta smo sve postigli i koliko je to nešto najbolje na svetu. Mi smo uvek naj i uvek u superlativu. Kada staneš ovde i pogledaš oko sebe, pa ovo je divno zar ne? Možemo da parimo oči ovom lepotom i savršenstvom u kojem nema mesta doradi.

U ovoj zemlji je kultura izvršila samoubistvo. 
Ona nije ubijena, ona nije suzbijena, ona je bukvalno izvršila samoubistvo.
Zato što je videla da nema kome.

Šta Novi Sad gubi zatvaranjem jednog ovakvog prostora?

– Ništa. Ja saosećam sa obojicom istomišljenika ali opet se pozivam na osnovne tekovine demokratije – “Šta se vas dvojica bunite kad nas 1.200 ne želi tako?”. S tim odrastao čovek mora da se pomiri i to je prosto tako. Ako se dobro sećam na koncertu Cece na Ušću je bilo 100.000 ljudi. Navedite mi jedan događaj, koji nije tog karaktera, da je okupio sličan broj ljudi. Nemam ja ništa protiv “Guče”, ali koliko ljudi ide tamo? Pa se onda stalno postavlja to pitanje “Exit” ili “Guča”? Pa što ne bi oba postojala. Ali to samo mi mislimo da treba da postoji i jedno i drugo. Oni ne. Oni bi zabranili “Exit” i zadavili sve one koji odlaze na njega, tako da ostane samo “Guča”. Individualizam i sloboda mišljenja i izraza je nešto što njima apsolutno ne odgovara.

Da li je Novi Sad spreman da bude nova prestonica kulture?

– Novi Sad, poslednjih trideset godina, pokušava da bude grad i nikako da mu uspe. Stalno se trudi ali grad ne čini broj stanovnika. Po toj logici bi i Sirijski logor bio grad. Stav, urbanost i pogled na svet, čine građane građanima a onda oni čine grad. Kada jednom usereš treba ti 150 godina da to opereš. Mi smo sada na prvoj, drugoj, trećoj stepenici naplate tekovina devedestih godina. Nema tu pranja. Ovo što sada pokušavaju je kapljica u moru ničega. Šta se dešava? Ništa. Njih 15 rade najbolje na svetu a ostali, kako bi se reklo, dobijaju prosečnu platu od 500 evra što izađe 25.000 dinara. Ovde je upravo tako kao što treba da bude. Pobedila je volja i želja većine. Pobedili su oni koji misle da su odgovori u crkvama, manastirima, rakiji i slanini. Šta ja tu sad imam da dodam? Ja ću samo da budem fusnota u moru nečitanosti i neobraćanja pažnje.

Razgovarala: S.S.