JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Farbanje mržnjom Novog Sada

Želeo bih da verujem da vandali koji su ižvrljali naš grad brojnim porukama mržnje i uvreda nisu iz Novog Sada.

Iako mi je savršeno jasno da dubinske podele i netrpeljivost nisu zaobišle ni ovo parče naše zemlje, ipak se nadam da su ovi skaredni počinioci došli po zadatku iz nekih drugih sredina jer neshvatljivo mi je da postoji novac zbog kojeg ćeš zagaditi, uznemiriti i naružiti sopstveni grad. A opet… Ako istinski voliš svoju, nećeš skrnaviti ni varoši u kojima žive neki drugi ljudi. Biće da je to ipak pitanje ljubavi kao takve – imaš je ili ne? Voliš li još nekog osim sebe, poštuješ li još nešto osim sopstvene imovine?

Ne mogu reći da sam neki ljubitelj grafita. Da su projektanti i graditelji smatrali da je njihovoj tvorevini potreban i poneki grafit, verovatno bi ga sami naškrabali. To što nisu, govori mi da su smatrali da njihovih ruku delo bolje i lepše služi Novom Sadu (ili bilo kom drugom mestu) bez dodatnih poruka, slika i sličica. I malo je onih (ako uopšte postoje) koji  bi  šarali po nečemu što su sami stvorili.

Manje ljubavi, a više mržnje

Ipak, na nekim napuštenim objektima, oronulim fasadama, mogu da budem tolerantan pa i da pozdravim neku simpatičnu misao ili interesantan mural, no takva dela bespovratno uzmiču pred najezdom navijačkih izliva (manje ljubavi, a više mržnje) bilo da je reč o sportskim klubovima ili političkim opredeljenjima ili u krajnjem slučaju bilo čega gde naš građanin može da iskaže privrženost nečemu i mržnju prema nečemu drugom i različitom.

Poruke mržnje po pravilu ne govore ništa o onima koji su porukama targetirani, nego isključivo o onome ko ih upućuje. Nisu “blokaderi” nikakve ustaše, teroristi, štrokaderi, niti je Včć pdr, ali oni koji takvim škrabotinama ruže naše zgrade, mostove, šetališta… pokazuju u najmanju ruku svoje nevaspitanje i bahatost, često i nemoć i inferiornost, ali svakako lošu nameru i bezobzirnost.

Problem postaje veći kada shvatimo da je ovo farbanje mržnjom Novog Sada zapravo orkestrirana akcija grupe ljudi, a ne bešnjenje kakvog pojedinca jer jedna osoba ne može da preko noći oplavi lukove novog Žeželjevog mosta ili zidiće na keju… Neko to naredi pa izvršioci nesmetano žvrljaju. Ko nas toliko mrzi da naredi jednu takvu… e to je pravo štrokaderstvo… kampanju?

Besmislice i zločin

Ponekad imam utisak da smo uvučeni u neobičnu i mračnu igru u kojoj pravila postoje, ali ona nemaju ama baš nikakvog smisla, te da umesto da igru prekinemo, grozničavo nastojimo da naučimo sva pravila. Volter je napisao da “oni koji mogu da te nateraju da veruješ u besmislice, mogu da te nateraju i da počiniš zločine”. Bojim se da nemali broj ljudi već uveliko u besmislice samo i veruje, a da li ćemo se uz sve ozbiljnije incidente suočiti i sa ozbiljnijim zločinima, u ovom momentu se ne bih usudio da negiram. Na jednu Vučićevu izjavu gde poziva na obuzdavanje strasti sledi hiljadu toksičnih koje upućuju njegovi verni podanici (pa i on sam), slede nova gaženja i nove flaše…

Kao srednjoškolac sam prvi put pročitao Orvelovu 1984. Postoji ta slika koja mi se poput neželjenog, ali opet vrlo svesnog , gledanja u stravične prizore saobraćajne nesreće urezala u pamćenje, slika kojom visoki funkcioner O’Brajen tokom ispitivanja dočarava Vinstonu zvaničnu viziju budućnosti i kaže mu “Ako želiš sliku budućnosti, zamisli čizmu koja gazi ljudsko lice – zauvek”.

Zver je u nama

Nisu pisci vidovnjaci, nemaju oni ta bunovna onostrana proviđenja ili kako ih se već ponekad želi percipirati… Oni samo istražuju jednu mogućnost, jedan mogući put i u meri u kojoj se nalaze na pravom tragu i koliko vredno “kopaju” po fenomenu, to nam se njihov prikaz prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti čini uverljivijim. Da li će se ovaj oksimoronski prikaz ljudskog društva sa ugaženom ljudskošću kojim me je davnih dana uplašio Orvel obistiniti ne zavisi samo od nas, ali ponajviše i ponajpre zavisi od nas jer…  da opet prizovem u pomoć jednog književnika, ovog puta Goldinga: “Zver nije nešto što dolazi spolja. Ona je u nama”.

Sve može i drugačije. Iako ne podržavam ovu vlast i želim im brzo napuštanje iste, akcija razvijanja transparenata na čamcima nasred Dunava je bila i kreativna i efektna i pristojna – bez uvreda, uz stranačka obeležja i njihovu referencu na “prvorođeni” slogan druge strane.

Nije problem biti na suprotnim stranama dok god na drugoj strani vidimo ljude. Ako su nam u pogledima ustaše i ćacad, onda ljudi i nema, samo stoka i fašistički krvoloci.

Ako ljudi nema, šta će nam i Novi Sad!?

Nebojša Regodić