Koliko smo samo puta poželeli da se nešto završi, nadajući se da će novi početak doneti sreću, mir i blagostanje koji su nam manjkali…

Međutim, ako se ne posvetimo rešavanju problema koji nas mori u kriznom periodu i ako to ne činimo na ispravan način, novi početak i ne postoji. Ništa nam neće značiti što je započela nova nedelja, mesec ili godina, postaće to tek još jedna pločica domina koja u nizu pada pod težinom prethodne.

Avgust je u Novom Sadu bio nestvarno opasan, vatren i krvav, sa obrisima srpske trobojke u pozadini. Opet se u našem gradu podigla lestvica nasilja i prvi put je upotrebljeno i vatreno oružje. Zastavnik Vojske Srbije je pucao iz pištolja u vazduh pred građanima Novog Sada. Zašto se on uopšte konfrontirao sa Novosađanima u protestu je pitanje na koje su nepotpune odgovore pokušali da daju na raznim nivoima vlasti, ali zastavniku Brkušaninu je najpotrebnije da na to pitanje sam sebi odgovori. Jednom. Kad god…

Deluje da je eskalacija započela kada su pristalice vlasti, “naoružane” kantama farbe i četkama rešile da građanima “nepokorenog galskog naselja” Liman prefarbaju fasade zgrada u boje srpske trobojke. Naravno, bez odobrenja pa i želje tamošnjih žitelja. Čisto da se “zapljune” teritorija. Stigli su potom i protivnici ovakve estetike, došlo je do tuče, pojavio se i Spajdermen, ali je tek policija uspela da ih razdvoji i omogući nesmetani rad molerima-fasaderima. Da ne bude zabune, ne preporučujem nikome da u prisustvu policije pokušava da naruši izgled fasada na novosadskim zgradama. Najčešće nisu blagonakloni. Zapravo, ne preporučujem da se to čini ni kad ne gledaju. Ionako se osim navijačkih i patriotskih pokliča više ništa drugo i ne žvrlja. Davno je prošlo vreme “Joko ovo, joko ono i ubiše Lenona” ili “Teda, volim te k’o teglu meda”.

I dok se ova situacija uz izvesnu vremensku distancu mogla minimalizovati i pripisati ostrašćenosti uz podsećanje na hit Stounsa u kojem Džeger peva da je “stiglo leto, pravo vreme za ulične tuče”, sve što su doneli naredni dani je bilo tužno i tragično sa nesagledivim posledicama za dalji suživot svih Novosađana, pa i ostalih građana Srbije. Bački Petrovac i Vrbas su poslužili kao “probni balon” novog pristupa i taktike vlasti. Do tada, uglavnom pasivni i koncentrisani na prostor oko Pionirskog parka u Beogradu, poklonici vlasti su odlučili da napadaju. Palice, pirotehnika u meso i policija da osigura poprište i posle hapsi. Samo one druge.

Ništa nisu značili snimci maskiranih batinaša i velikog broja automobila bez tablica da se neko trgne i pomisli da bi, ono što su svi Novosađani već jasno videli, trebalo sprečiti. Naredba je, čini se, bila drugačija. Nakon vatrometa u ljude uzvratili su i demonstranti, a onda je policija poslovično stala na stranu onih koji su bliži strukturama što odlučuju o visinama policijskih dnevnica i krenula u pendrečenje i hapšenja demonstranata. I ne samo demonstranata, već i svih ostalih koji su im se zatekli na putu. Povređeni su ljudi, uništavana je imovina sa sve onim neobeleženim automobilima i prostorijama vladajuće stranke i poodavno zasejano seme mržnje je pokazalo svoje otrovne i ružne plodove.

Gradonačelnik Novog Sada je prekinuo letovanje da bi bio sa svojim… “saborcima”. Interesantan izbor termina za upravnika drugog po veličini grada u Srbiji. Nije pomislio da bi bolji izbor bio “sugrađani” barem da uvaži, ako ne građane koji se na ulicama bore za odgovornost nakon pada nadstrešnice, onda onu tihu većinu koja nije “ratnički” raspoložena i koja u ovom trenutku samo strepi da li situacija može postati još nesnosnija i opasnija. Nadam se da će jednog dana u budućnosti izbori označiti borbu da se državom upravlja, a ne da se u njoj vlada. Možda bi takva leksička intervencija pomogla izabranima da u startu prepoznaju prioritete na dobrobit građana koji su im ukazali čast i poverenje.

U vazduhoplovstvu postoji izraz V1 koji označava brzinu nakon čijeg prelaska više nema bezbednog zaustavljanja. Kakav god problem da postoji u avionu, mora se nastaviti do poletanja jer bi odustajanje značilo sigurnu katastrofu, a poletanje nadu da bi se problem možda otklonio u vazduhu do prinudnog sletanja. Mi smo prešli tu brzinu. Ponestaje nam piste, ispred nas je zid i postaje jasno da nam je najbezbolnije da se vinemo u vazduh. Međutim, pilot se nećka. Kao da veruje da je za problem sam odgovoran i da bi mogao da dobije otkaz ako istraga dokaže njegovu krivicu. A opet… zid je sve bliži. A to neophodno poletanje su, bez ikakve dileme, kao u svakoj demokratiji suočenoj sa dubinskom i permanentnom krizom, prevremeni parlamentarni izbori.

Kada su bila neophodna hapšenja, vlast je insistirala na starosti “nerekonstruisane” nadstrešnice, kada su građani počeli da se okupljaju, pojavile su se tabadžije iz vladajuće stranke, kada su studenti stupili u blokadu i zatražili ispunjenje četiri zahteva, vlast je zamislila da o tome treba da se pregovara, kada su zatraženi izbori, vlast ih je proglasila izvršiocima naloga stranih službi… Uvek korak iza, uvek sa zakašnjenjem koje možda donosi neke benefite u stranačkoj borbi, ali je opipljivo pogubno za državu.

Danas protestuju svi. Studenti i zborovi su na ulicama već mesecima, odnedavno u proteste izlazi i vladajuća stranka… Da li postoji očigledniji pokazatelj da ovako dalje ne ide? Pokušalo se sa ignorisanjem, etiketiranjem, nasiljem, hapšenjima… I dalje traje. Pa, šta onda preostaje sem izbora!?

Tekst: Nebojša Regodić