Maša Kuprešanin: Nakon Survivora, mislim da bih preživela sve

Još kao desetogodišnjakinja, ova Novosađanka sanjala je da učestvuje u Survivoru. Kad joj se prošle godine ukazala ta mogućnost, odlučila je da svoju novonastalu popularnost među mlađom populacijom iskoristi tako što će organizovati poligonske trke za decu i ušla je u ozbiljan projekat koji vidi kao svoju misiju.

Maša Kuprešanin je dvadesetšestogodišnja Novosađanka. Završila je gimnaziju "Svetozar Marković", a studirala je nutricionizam (smer za trenera) u Sakramentu, u Americi, gde je stigla pomoću sportske stipendije koju je dobila kao veslačica. Učešće u popularnoj emisiji Survivor promenilo joj je život, te sada oseća odgovornost da bude dobar uzor mladima, koje podstiče na zdrav način života, ali bez opterećenja.

Sa sagovornicom portala Moj Novi Sad razgovaramo o njenim snovima, školovanju, preživljavanju na ostrvu, ali i o tome kako danas izgleda njen život. Uz to, šalje jake poruke mladima, a posebno ženama...

O čemu si maštala kao devojčica?

– Sa 10 godina sam imala tri želje: da odem u Ameriku, da odem u Survivor i da se bavim profesionalnim sportom. Sve tri su se ostvarile i na to sam zaista ponosna.

Sport i Amerika su se poklopili, odnosno nadovezali jedno na drugo?

– Veslanje sam trenirala deset godina i prvo sam bila kritično loša (smeh), ali uz neki nenormalan trud, sreću i ljude koji su ušli u moj život, dobila sam priliku od trenera sa jednog veoma dobrog fakulteta da veslam za njih. Posle godinu dana, uz njihov sistem sam se znatno poboljšala i postala sam kapiten tima. To je bilo jedno gorko-slatko iskustvo, jer je živeti u Americi sam, bez igde ikoga, bilo izuzetno teško, ali me je ojačalo. Po završetku fakulteta, iako je trebalo da i petu godinu odradim tamo, vratila sam se kući, jer je počela korona. Shvatila sam da je moje telo reklo da je dosta i da moram da završim veslačku karijeru, ali verujem da je to bilo dobro iz nekog razloga.

Interesantno je da si, kao mlada i perspektivna osoba, ipak odlučila da ostaneš u Srbiji?

– Kad sam se vratila iz Amerike, shvatila sam da želim da ostanem u Srbiji, iako možda nije u najboljem stanju. Želim da budem jedna od onih koji će pomoći da se Srbija digne na noge, da mladi urade i postignu nešto. U tom trenutku postajem personalni trener u teretani u mom komšiluku, na Limanu. To je jedan "krvav" posao koji se radi po ceo dan. U toj nekoj monotoniji shvatam da mi je potrebno nešto dinamičnije.

Tada je i usledio poziv za Survivor?

– Da, u tom trenutku se otvaraju pozivi za projekat koja je moja višegodišnja želja. O tome sam bukvalno maštala kao klinka, umela sam da legnem u krevet i zamišljam sebe tamo. Mamilo me je takmičenje i preživljavanje u prirodi u teškim uslovima. Takvog izazova sam bila željna, i kada se to desilo, pomislila sam da je nestvarno. Na audicije sam odlazila sa potpunom sigurnošću da ja idem u Survivor, osetila sam da to mora da se desi, iako je bilo negde preko 30.000 prijava. I, stvarno se desio taj četvrti krug, gde su mi rekli da idem.

Koji su najjači utisci koje si ponela sa ostrva?

– To iskustvo je stvarno nešto što ne umem ni da objasnim. Nemanje hrane je prvi faktor, nešto što mi danas u ovom komformizmu nikad ne osetimo. Sama ta činjenica da nemaš da jedeš i da konstantno razmišljaš o nečemu tako jednostavnom je bila jedna od najtežih stvari. Iako sam i pre toga odlazila od kuće i razdvajala se od mojih ljudi, a poprilično sam emotivna i vezana za moje ljude, nisam ni slutila koliko će to zaista biti teško. Desilo se da nam pred odlazak na ostvro javljaju da počinje rat između Rusije i Ukrajine, a znamo da smo odsečeni od sveta i da nećemo imati pojma šta se dešava kod kuće. Nismo znali ništa, živeli smo u nekom svom mehuru. Tada su mi se dešavale i neke noćne more, jer generalno puno brinem o mojima, imam taj zaštitnički stav, a zaboravila sam i svoje hormonske tablete. Ipak, sjajno je iskustvo proći sve u najgorim mogućim uslovima i ojačati iz toga. Imala sam takvu školu da mislim da sam ostarila za jedno 30 godina, što se iskustva tiče. Saživot sa ljudima koje ne poznaješ, gde već prvu noć spavate jedni uz druge, borbe i takmičenja u kojima kao da se bukvalno boriš za život, osećaj jedinstva i zajedništva, to je stvarno nešto prelepo. Taj osećaj kad smo pobeđivali i osećali se toliko moćno je nešto što, u stvari, današnji ljudi nemaju gde da osete. Mislim da je to bila kruna koju sam mogla da stavim na svoju sportsku karijeru.

Kada se Survivor završio, a ti se vratila kući, šta se promenilo? Kako izgleda tvoj život sada?

– Po povratku kreće skroz neka nova etapa života. Prvih nedelju dana nisam izlazila iz kuće, a onda sam otišla da posetim moju mamu u osnovnu školu u kojoj radi i dobila šlog kad mi je pritrčalo 300 dece u dvorištu i nije me puštalo (smeh). Nisam uopšte očekivala toliku popularnost, niti sam razmišljala o tome, pa je s početka nisam bila ni svesna. Ja sam ceo život volela decu, a sada mi je ta ljubav uzvraćena. Kad sam čula od njih reči kao što su "idol" i "uzor", koje nose veliku odgovornost, to je probudilo nešto veliko u meni. U tom periodu sam dala sebi oduška da shvatim čime želim da se bavim i matematički sam izračunala da, ako imam ljubav i pažnju od njih i ostvarujem određeni uticaj na mlade generacije, da to moram iskoristiti na najpametniji mogući način. Jer, kako menjati Srbiju drugačije, ako ne početi od korena, a baš ti osnovci su grupa kojoj moramo da se posvetimo najviše. Razmislila sam šta je to što je njih najviše oduševilo u emisiji i shvatila da su to poligoni. Deca su se zaljubila u taj vid takmičenja, u to navijanje, podržavanje... Poželela sam da organizujem poligonske trke baš za njih.

Poligonske trke za najmlađe su tvoj projekat i nešto što ima budućnost?

– Krenula sam u tu priču, počela da "vučem za rukav" sve ljude koji su uspešni u tome i da tražim savete. Nije bilo nimalo lako krenuti u takav projekat. Prva trka se desila u Beogradu, krajem avgusta prošle godine. Iako nismo imali sponzore, bila sam ponosna što su deca koja su učestvovala izašla odatle nasmejana. Sledeća trka je organizovana posle mesec dana, u Novom Sadu, gde smo imali 270 takmičara u pratnji roditelja. Pored poligona, imali smo i propratni sadržaj, pa smo promovisali manje popularne sportove, poput mačevanja, streljaštva, veslanja... Imali smo i prvog sponzora, jednu IT firmu koja je rekla da veruje u projekat. Bio je to ogroman zalogaj za mene i malo sam i "pregorela", ali smatram da one moraju da se nastave. Verujem u ovaj projekat. To je nešto što sam ceo život tražila, da budem strastvena u poslu i da osećam da donosim neku dobrobit. Tako smo došli na ideju da pravimo četiri trke tokom godine, celog proleća, i da budemo putujući Survajveri. Prva ovogodišnja trka biće psolednjeg vikenda u martu, na Zlatiboru, u aprilu će biti u Subotici, u maju u Beogradu i, finale, 25. juna u Novom Sadu.

Postala si i deo projekta "Najveći gubitnik"?

– Nakon prve trke u Novom Sadu, pozvali su me da vodim "Najvećeg gubitnika", kao trener. Bila sam počastvovana time, jer je šou jako gledan i ima lepu poentu. Pomagati ljudima koji imaju problem sa gojaznošću i gledati svaki dan kako napreduju, kako prerastaju u jače i bolje ljude, je nešto neverovatno. Rad sa tim ljudima mi je bio nagrada i motivacija. To je potrajalo dva i po meseca, a oni su postigli sjajne rezultate.

Sa kim si ostala u kontaktu iz Survivora?

– Sarađujem sa Stevom, to ćemo tek da objavimo uskoro, jer smo sad u početnoj fazi, ali nešto "kuvamo". On je neko sa kim rado sarađujem. Ostala sam u kontaktu sa njim, sa Stefanom i sa Minom. To su lepa prijateljstva koja će ostati.

Više ne stižeš da budeš personalni trener?

– Jako mi je žao što me vrlo često ljudi pitaju za treninge, a ja to više ne mogu da pružom, jer to iziskuje mnogo vremena. Teško mi je što moram da odbijem ljude, a znam da mogu da im pomognem, ali sada gledam da stvorim nešto veliko na duže staze.

Imala si uvek veliku podršku svoje porodice?

– Imam sestru koja mi je kao sijamski blizanac, živimo zajedno i volim njeno društvo. Među nama je tri godine razlike i stvarno se jako lepo nadopunjujemo. Sa roditeljima isto imam divan i zdrav odnos, iako su razvedeni. Sa mamom treniram svaki dan, ona mi je kao najbolja drugarica. Sve su to odnosi koje jako negujem i svakodnevno se trudim oko njih. Mnogo je lakše gurati u životu kad imaš takvu podršku.

Promovišeš zdrav stil života, kojim i sama živiš, i na društvenim mrežama?

– Instagram mi je u fazonu zdravog života, ali nikako ne treba biti opterećen time. Namerno prikažem i to da ja umem ponekad da pojedem i nešto ne toliko zdravo i da je to sasvim ok, da volim da odmorim ako mi se ne trenira... Danas se prečesto plasira da sve mora da bude savršeno i strogo. Početak treniranja svakako treba da bude malo disciplinovaniji i čistiji, da bi čovek ušao u rutinu, ali ljude koji žive u rutini ne moraju uvek da budu striktni. Podstičem mlade da se posvete tome, ali iz nekih pravih razloga. Da devojčice treba da treniraju da budu jake, brze i moćne, a ne da bi bile najzgodnije. Pokušavam tim mladim devojčicama da dam do znanja da ono što se danas plasira nije realno, da smo okruženi operacijama i estetskim ulepšavanjima, gde devojke često idu u krajnost nekog bezličnog savršenstva i liče jedna na drugu. Trudim se da bar na taj način budem neki dobar uzor mlađima.

Da li ima nešto što ljudi ne znaju o tebi, a da bi im bilo zanimljivo?

– Moj tata je oduvek hteo sina, a dobio je dve ćerke i on me je odmalena zvao Milorade, Miško. Kad god smo išli u prirodu, dok su devojčice igrale lastiš, ja sam uzimala luk i strelu. Od malih nogu sam bila mali divljak (smeh), ali mislim da me je to očvrsnulo. Ipak sam imala i tu neku ženstvenost, a sve ostalo mi je pomoglo da izgradim samopouzdanje.

Koliko te je promenilo učešće u pomenutim emisijama, ali i sama popularnost? Da li se osećaš snažnijom?

– Ja se i dalje ne osećam kao neka javna ličnost, a ljudi koji me upoznaju se iznenađuju što sam normalna (smeh). Dobila sam mnogo veću odgovornost. Nakon Survivora, promenio mi se prag tolerancije i straha. Tamo sam morala da trpim i kad mi je hladno, i kad sam umorna, i gladna... Niko te ne pita da li imaš menstruaciju ili te nešto boli... Sve te to ojača. Mislim da bih sada preživela sve.

Koliko je danas, u vreme komfora, ipak potrebno da žena bude jaka, fizički i mentalno?

– Žena treba da nauči da bude jaka, a to će naučiti upravo kroz najteža iskustva i situacije u životu. Sa druge strane, pametna žena koja nauči da bude jaka, mora da zna da ne sme sve i ne treba sve sama. Ceo život sam mislila da moram sve sama, a onda sam shvatila da niko od nas nije programiran da bude sam. U srećnoj sam vezi sa momkom koji zna koliko sam jaka, ali i dalje volim da podelim muku sa njim. Žene, slobodno podelite posao sa nekim, nećete biti ništa manje jake!

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Maše Kuprešanin