Nenad Jezdić, glumac: Nikada nisam imao ovakvu ulogu

Sinoć je pred novosadskom publikom, u bioskopu Cineplexx Promenada, premijerno prikazan film “Vikend sa ćaletom”, reditelja Miroslava Momčilovića. Tim povodom popričali smo sa Nenadom Jezdićem, koji igra glavnu ulogu u ovom ostvarenju.

Kašika, sredovečni beogradski kriminalac, pripadnik stare škole, zarobljen u vremenu kada je bio u punoj snazi, žarko poželi da provede vikend sa Ognjenom, jedanaestogodišnjim sinom iz prethodnog braka. Bivša supruga mu izlazi u susret jer je svesna činjenice da se Kašiki bliži kraj i da je to verovatno poslednji susret sina sa ocem. S obzirom na to da ga nije viđao pet godina jer je zbog “malih komplikacija” imao zabranu prilaska dečaku, Kašika pokušava da po ubrzanom kursu u sina utisne sve ono što on smatra važnim za život i preživljavanje na ulici i da istovremeno iz malog istera sve ono što je po njegovom mišljenju mekano, slabašno i devijantno.

Ognjen, odrastao u savremenom wi-fi okruženju, iz virtuelnog, munjevito, bez vremena da dođe do daha, upada u podzemni svet svog oca koji pokušava nemoguće – da u nekoliko dana isporuči svu toplinu, iskustvo i mudrost koje poseduje, istovremeno pokušavajući da kao “pravi beogradski šmeker” od malog sakrije svoju bolest.

Živopisan lik Kašike, maestralno je odigrao naš proslavljeni glumac Nenad Jezdić, koji je za portal Moj Novi Sad govorio o pristupu ovoj ulozi, osobinama glavnog lika i prepoznavanju svih nas u nekim njegovim postupcima.

Šta vam je bila polazna tačka za tumačenje ovog lika?

– Generalno, čini mi se, polazna tačka u svakom glumačkom tumačenju je istina i ono što je moguće. Ovo je potkazivanje i otkrivanje života i ovo je jedna igra koja ne traži nešto jeftino, ne traži nešto površno, nego daj zaista da vidimo šta je istina kada su ovakvi karakteri u pitanju, kada je ovakav jedan nesrećni sticaj životnih okolnosti u pitanju. Gde je tačka polazna a gde prelomna kada život kreće nizbrdo? Ili se već zakotrljao, samo nismo prepoznali tu tačku. Kako se vratiti na to polazište?

Gde je tačka polazna a gde prelomna kada život kreće nizbrdo?
 

– Bez obrzira na provenijenciju, bez obzira na znanje, bez obzira na životni i intelektualni status, ovo je ipak čovek. Kao što smo svi mi. Čovek koji strada, čovek kojem se bliži kraj i čovek koji je propustio iskonske, prave šanse, da da ljubav i da je primi. I to ne od bilo koga, nego od svog deteta. I onda u rekordno kratkom vremenu čini tu grešku, čini taj fatalni kompromis da nekome u roku od 72 sata 72 puta naglasi da je neko njegova krv. A to nije dovoljno da bi se krv očuvala. Da bi krv bila zdrava, potrebna je ljubav. A ljubav opet traži vreme, vreme opet traži trud a trud opet traži one sve vrline koje se završavaju u onu tačku u koju uviru, u onu tačku koja se zove ljubav.

Dešavaju li se ovakvi preokreti u stvarnom životu?

– Ono što je inače nemoguće u ljubavi je moguće. Često deluje da je nešto nemoguće, da su šanse propuštene, da je vreme izgubljeno, da se život zatvorio, ali za kajanje nikad nije kasno. Kajanje podrazumeva ljubav za istinu, kajanje podrazumeva ljubav za bližnjeg svog, ljubav za vrlinu.

 Ono što je inače nemoguće u ljubavi je moguće

Zbog čega se vama dopada ovaj scenario i zašto biste ga preporučili našim sugrađanima?

– Zato što je tako turbulentan, zato što je nepredvidljiv, zato što je Kašika neočekivan, razoran lik, poprilično autodestruktivan a u isto vreme je emotivan, ranjiv, čežnjiv, željan ljubavi. I svi smo mi to na svoj način. Krijemo se u nekim svojim putokazima i dobro znanim stazama namirivanja sopstvene sujete i sopstvenog ega. Zalazimo vrlo vešto u te staze pa i zaboravljamo da smo zašli preduboko u neku šumu iz koje nas samo može izvesti, ona malopre spomenuta ljubav.

– Nikada nisam imao ovakvu ulogu. Naravno, u onim najlepšim snovima, u onom laskanju, u sopstvenom egu i sujeti često sebi u sebi izgovoriš da možeš sve i da je u tebi, kao glumcu, moguće sve a ovaj zadatak mi je zapravo bio pravi ispit da vidim da li mogu to što jeste Kašika. Da li mogu biti prek, nepredvidljiv i ekscentričan a u isto vreme i toliko zapravo ranjiv, da ne kažem plačljiv. Zato što, u one tri elementarne ljubavne situacije: prema majici, prema ocu i prema sinu svom, Kašika plače. Mića je to fantastično napisao, tu nije bilo ništa da se oduzme ili da se doda, samo je trebalo da se prepustimo.

U prethodnih godinu dana radite na puno filmova i serija. Da li vam je vanredna situacija došla kao odmor ili vas je omela u stvaranju?

– Kada je bilo ono dramatično stanje bili smo svi izolovani, svako na svoj način, u svom okruženju i u okruženju svojih alternativnih interesovanja. Imam dosta drugih aktivnosti, gluma nije moj jedini svet. Ja sam svoj svet poprilično opteretio nekim svojim ambicijama, da ne kažem paralelnim ljubavima. Bilo je rano proleće, radio sam i tražio utehu u onim poslovima kojih je u martu, aprilu i maju puno. U prirodi, u selu, na zemlji, u voćnjacima.