NOVOSAĐANI: Omiljeni gradski konobar ima osmeh i toplu reč za svakoga

Oni ugostitelji koji čine da se kod njih osećate kao kod kuće. Oni koji prepoznaju vaše želje i rado ih ispunjavaju. Oni koji vas cene i svoj posao rade sa lakoćom. Ti se pamte i izdvajaju u moru drugih.

Dragomir Mitrović, kojeg ceo grad od milja zove Gagi, preko dve decenije radi u ugostiteljstvu. U Novom Sadu živi 12 godina i od tada je zaposlen u čuvenom novosadskom restoranu “Maša”. Koga je Gagi uslužio makar jednom, garantovano ga je zapamtio. Njegov prijateljski ali nenametljiv nastup, spontan i šaljiv način komunikacije uz vrhunsku uslugu i profesionalnost, čine da ga osetite kao svog. Zato mu se gosti uvek rado vraćaju.

U svojoj karijeri dočekao je i ispratio mnoge parove, gledao kako se grade porodice, prisustvovao prosidbama, devojačkim i momačkim večerima, kumovanjima, rođendanima. Svoje goste je služio i slušao, sa njima slavio i tugovao. I za svakog imao toplu reč.

– Ovim poslom sam počeo slučajno da se bavim dok sam živeo u Kuli. Radim kao konobar u kafićima, restoranima i hotelima već 21 godinu, a u “Maši” sam od početka svog života u Novom Sadu. Od tada se ovde promenilo skoro sve. Ko je dolazio ranije, seća se da je prostor bio mnogo manji, u međuvremeno smo dobili drugi deo restorana koji je zastakljen i zadnju baštu, a kuhinju smo podigli na sprat. Svake dve tri godine se lokal širio i u njega se stalno ulaže. Međutim, ono što se od samog početka nije menjalo jesu dobri gosti i topla atmosfera. To je ono što “Mašu” čini poznatom – gosti različitih profila među kojima su i porodični ljudi i studenti, društva različitih interesovanja i stila, pa sve do poznatih političara, pevača, glumaca… – izdvaja Gagi.

Kod tako šarolikog društva najvažnije je pronaći pristup za svakog od njih. Našem sagovorniku to ne predstavlja problem.

– Najbitnija stvar je da voliš ono što radiš, jer džaba ti sve ako na posao ideš nervozan i ljut. Ja jedva čekam da dođem ovde. Kada se presvučem i obučem radnu košulju drugi sam čovek. Najbitnije mi je da su mi gosti nasmejani, raspoloženi i da odu zadovoljni. To me ispunjava i čini srećnim. Pristupam im na drugarskoj osnovi, kroz šalu, ništa zvanično, sve spontano i normalno. Mislim da je u tome poenta. Svako ima svoj pristup i mišljenje, ali ovo je moj način. Ja pokušavam da gostu ugodim i da mu ništa ne fali. Naravno, ima sto ljudi i sto ćudi, i dešava se i da neko nekada dođe nervozan ili ljut, ali opet se trudim da ispeglam sve i učinim da se oseća prijatno. Nije to da budeš samo konobar, moraš da budeš psiholog i da proceniš kako ćeš sa kim, ne možeš sa svakim isto. Ali je najbitnije da sa svima budeš ljubazan i da maksimalno ispoštuješ gosta, zato što si ti tu zbog njega, a ne on zbog tebe – napominje naš sagovornik.

U svom radnom veku puno je životnih priča čuo, ali i postao deo nekih od njih. Gagi izdvaja samo neke od anegdota koje rado pamti.

– Često nam dolazi jedna porodica sa klincima, njihov dečak ima četiri, pet godina. Jedan dan su došli i pitali me “Znaš li šta smo radili sinoć?” – “Ne znam” – “Igrali smo se Gagija. On je bio Gagi, mi smo sedeli za stolom i morali da govorimo šta ćemo da pijemo, a onda bi on uzeo tacnu i služio nas.” (smeh). Sećam se i jedne porodice iz inostranstva, bili su tu muž i žena sa sinom i kćerkom. Došli su ovde slučajno i ja sam ih služio dva, tri dana. Četvrtog dana sam došao na posao, a oni su me dočekali i rekli, “Pomerili smo put za večeras, klinci nisu hteli da odemo dok se ne pozdrave sa tobom”. Kupili su mi dve čokolade i čekali da dođem na posao, i tek nakon toga otišli na put. Srce mi je bilo ogromno. Ne postoje pare koje mogu da kupe taj osećaj.

SITNICE KOJE NEMAJU CENU: “Prosidbi je bilo puno, ali izdvojio bih onu kada je drugar ovde zaprosio devojku. Naša poslastičarka je specijalno za tu priliku napravila tortu, ja sam je nosio sa vatrometom i prskalicama, a kolega je išao iza mene i snimao, da bi ostao upamćen taj lepi trenutak. Kada sam prolazio, devojka je gledala u mene i u tortu, što je momak iskoristio da čučne sa druge strane i izdvadi prsten. Onda smo je zaprosili… dobro, on ju je zaprosio (smeh). Dobri smo drugari, to su naši stalni gosti i zato mi je bilo posebno drago da se to desilo baš u našem lokalu. Zanimljivo je i to što su me pre nekoliko meseci gosti pitali koliko dugo radim tu. Onda je žena rekla, ‘Ja sam rekla 12, a moj muž 11 godina, jer smo se mi upoznali u ‘Maši’, slavili smo ovde godišnjicu veze, posle svadbe smo bili ovde na ručku, posle rođenja oba deteta smo takođe slavili kod vas i, verovao ili ne, u 80% slučajeva si nas ti služio. Za svaki nama važan događaj u životu uvek si ti bio tu da nas dočekaš i uslužiš‘. Tako nešto kad čuješ, to su te sitnice koje nemaju cenu” – kaže Gagi. 

On ističe da se njihov restoran izdvaja po konstantnom kvalitetu usluge, hrane i pića. Zbog toga imaju veliki broj stalnih gostiju koji iz dana u dan raste. Ali smatra i da je novosadsko ugostiteljstvo na visokom nivou.

– Kvalitet hrane, ukus jela i veličine porcije su na zavidnom nivou i ljudi su to prepoznali, zato i dolaze godinama. Imamo stalne goste, ali uvek dolaze i novi, ipak smo mi u Zmaj Jovinoj ulici, to je pešačka zona u kojoj uvek ima turista i puno ljudi cirkuliše. Mada, mislim da 90% lokala u centru ima vrhunsku uslugu i ponudu, da je izbor hrane i namirnica odličan. Dok nije bilo korone jako je puno stranaca dolazilo, i kada vidiš da ni oni nemaju zamerke, onda mi se čini da tu nema nekih velikih problema. Reko bih da je Novi Sad na evropskom nivou što se tiče restorana i klubova. A i Novosađani su, mislim na sve ljude koji ovde žive, divni gosti i nemam nijednu lošu reč ili zamerku za njih.

U slobodno vreme Gagi voli da šeta, uživa u druženju, smehu i lepotama našeg grada.

– U Novom Sadu volim stari deo grada, volim Kej i tvrđavu, ali najviše volim ljude. Taj osećaj kada izađeš sam na ulicu ali nikada nisi sam, uvek je neki žamor ljudi oko tebe i lepa atmosfera, nasmejani i raspoloženi ljudi. To mi je super i zbog toga i jesam ovde tako dugo. Za kraj još samo želim da se zahvalim svim našim gostima, što su takvi kakvi jesu, što dolaze u naš restoran i pomažu da ovo bude jedna jako dobra priča. Hvala svima od srca – zaključuje naš sagovornik sa osmehom na licu.

Zabeležila: Sonja Slijepčević
Fotografije: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Dragomira Mitrovića