NOVOSAĐANI: Žare od ljudi stvara trkače i menja im živote

NOVOSAĐANI: Žare od ljudi stvara trkače i menja im živote

"Ako želiš da osvojiš nešto, trči 100 metara. Ako želiš da doživiš nešto, trči maraton."

Ove reči češkog dugoprugaša, četvorostrukog olimpijskog pobednika Emila Zatopeka, možda najbolje opisuju atmosferu u klubu "Fit Complete" odnosno, u njihovoj školi trčanja

Za osnivača kluba i trenera Žarka Marjanovića, članovi će reći da je fantazija, pre svega dobar čovek, blag i metodičan mentor. Da ju ekipi trkača postoji neverovatna hemija, svedoče pehar s natpisom "Najbolji trener, prijatelj i čovek velikog srca" i stihovi iz pesme "Naš trener Žare" odštampani na majici – "Čak ni oni što nisu rođeni za trkače, od ekipe koju je stvorio Žare, ne mogu da se otkače", koje je dobio povodom 10-godišnjice kluba od svojih pulena.


Ovaj omiljeni trener je master sporta i fizičkog vaspitanja sa fizioterapijom iza sebe ima 17 godina profesionalnog rukometnog staža i isto toliko je prisutan u fitnesu, odnosno funkcionalnim treninzima.

U rukometu sam igrao na više pozicija, a jedino nisam bio golman. Voleo sam da budem što univerzalniji igrač, a to činim i u životnim aspektima. Na fakultetu je profesor rekao da onaj ko kaže da je rukomet grub sport, pada ispit. Jeste malo tvrđi, moraš biti spreman, pa čak i takav imaš šanse da se povrediš. Urgentni centar mi je bio kao dobar dan. Dva puta godišnje sam završavao tamo zbog posekotina, istegnuća, iščešenja, pucanja arkade. I pored toga me nije odbijao jer mi je delovao kao muški sport a ja, momak u odrastanju, sam se osećao jakim. Tokom treniranja rukometa najviše sam voleo kondicione, bazične pripreme jer sam osećao napredak. Nikad nisam skraćivao trening i išao prečicom već sam i dodatno pojačavao vežbe. Na taj način sam pobeđivao sebe – rekao je Žarko na početku razgovora.

Od 2005. godine naš sagovornik počinje da se bavi i fitnesom. Držao je grupne treninge u raznim klubovima, ali i personalne. Kasnije postaje i trener trčanja. Sledeći korak je bio otvaranje kluba, 2014. godine.

Jednostavno sam video kod svih generacija da im fali klub, iako se teretane i fitnes centri otvaraju na svakom ćošku. Ljudi su slabi, nisu izdržljivi, ne kreću se, a treningom podižete kvalitet života, povećavate produktivnost i produžavamo mladost, da tako kažem. Manje od 5 odsto ljudi vežba organizovano. Minimum tri puta nedeljno treba vežbati, a moralo bi četiri. Sve ispod toga je lažna fizička sprema. Klub sam prvo otvorio u Futogu, da bi ga posle godinu dana preselio u Novi Sad. Tad uvodimo i trčanje kao aktivnost. U teretani može sve da se postigne, ali najčešće se radi na mišićnoj masi. Kod čoveka imamo četiri glavne sposobnosti – mišićna snaga, kondicija srca, izdržljivost mišića i fleksibilnost. Trčanjem najviše razvijamo kardio sposobnost i mišićnu izdržljivost. Meni je trčanje u poslednjih sedam godina postala primarna aktivnost – objasnio je Žare.


Škola trčanja sa organizovanjem zimskog i letnjeg semestra počinje 2017. godine. Zastupljena su četiri nivoa, a naspram testova članovi se raspoređuju u njih. To su totalni početnici koji ne mogu ni 200 metara da pretrče, sledeći je malo napredniji nivo, zatim oni koji već trče polumaraton i poslednji su najiskusniji koji imaju dobru bazu i mogu da rade pripreme za maraton.

Prvi smo u Novom Sadu počeli sa školom trčanja i mislim da smo najmasovnija organizovana grupa trkača. Ima još škola i individualaca sa manjim grupama, pa i organizacija koje grupno trče, ali ne vežbaju zajedno. Super je što je trčanje sve masovnije, a jedni druge podržavamo na trkama. Počeli smo stidljivo sa grupom od desetak ljudi, a sada imamo 60 aktivnih trkača. Brojke se stalno povećavaju i svaki novi semestar je masovniji. Kad god se završi semestar, skoro svi stari članovi ostaju za sledeći, a priključuju se i novi, te se otud povećana brojnost. Na treningu prvo učimo da budemo redovni, kako dišemo, kad odmaramo, koliko često treniramo, koju dužinu biramo, pa i kako se hranimo. Trke nisu obavezne, ali dođu kao neka nagrada za uloženi trud i rad. Svakog vikenda neko iz kluba negde trči trku jer nema dovoljno vikenda koliko ima trka. Često čujem od polaznika da hoće da trče zbog forme i da ih ne zanimaju trke, što sam i sam mislio, ali kad osetiš atmosferu i adrenalin na trci, dobiješ medalju, onda shvatiš da je trka kruna jednog procesa. Dosta ljudi misli da je trčanje prevaziđeno i staromodno jer sad postoje sprave i teretane. Međutim, trčanje je sve popularnije jer je to najprirodnije kretanje – čuli smo od iskusnog trenera.


Prema njegovim rečima, trčanje je sport u kojem nema predaje, nema varanja jer što daš trčanju, toliko i dobiješ od njega, pa nijedan minut treninga nije uzaludan. Pored Žarka, u klubu su treneri i
Aleksandar Lazić, Vojka Torbica, i Ivana Klevernić Vujić i, kako kaže, uvek je neko od njih, a nekad i svi, prisutan na vežbanju jer se trening nikad ne odlaže. 

Prvi polumaraton sam istrčao 2017, da dokažem sebi da mogu, iako sam znao da sam spreman. U toku trke sam rekao sebi: "Nikad više" ali, kad istrčiš jedan, nema povratka. Kad prođe neko vreme već tražiš sledeću trku. Kod nekih brže, kod nekih kasnije, ali jednog trenutka odlučiš da trčiš maraton. Razlika između 0 i 21 kilometar je mnogo manja, nego između 21 i 42 kilometra. Maraton skoro svaki čovek može da istrči, ali je potrebno određeno vreme da se trenira i bude disciplinovan. Tako sam 2019. istrčao prvi maraton u Ljubljani. Osećao sam se kao dete pred polazak u školu. Uzbuđenje, iščekivanje, trema, uživanje, pa i strah. Kroz trku proživiš mnogo toga. Trčanje nije samo sport tela već i glave. Mislio sam to je to, ali sam za dve godine istrčao sledeći maraton, pošto me je pandemija sprečila da to bude ranije. Onda je došao treći, četvrti, a nedavno u Beču peti gde sam postavio lični rekord 3 sata i 10 minuta. na svakom maratonu pomeram granice. Vreme prvog mi je bilo 3 h i 45m – u dahu je rekao novosadski maratonac.


Žare je siguran da će trčati još, iako je svoj trkački cilj ispunio. Plan je po dva polumaratona i maratona godišnje jer želi da popravi vreme, a ne da ima tek još jednu upisanu trku. Važno mu je i da maraton ne završi povređen već da posle nekoliko dana bude funkcionalan. 

Iako ovo sve doživljavam kao hobi, klub mi je zapravo druga porodica. Rasli smo i održali se zbog ljudi. Svi su dobrodošli, ali na neki način, biramo ko će biti član kroz usmeravanje i odnos prema polaznicima. Kvalitet ljudi koji dolaze je neverovatan i to nema cenu. Najteže je raditi s ljudima, ali i najlepše. Zbog 95 odsto ljudi ne bih radio, ali tih pet posto svojom snagom i energijom nadjača veliku većinu. Potrebno je uklopiti toliko različitih karaktera, ali tokom cele karijere se trudim da budem fleksibilan, a opet strog. Vrednost trenera je jako bitna jer ga ne može zameniti sprava od 100.000 evra. Osim što daje instrukcije, trener je taj koji motiviše, ali mora biti i primer drugima. Veće su šanse da dobijem sedmicu na lotou, nego da ne dođem na trening koji sam zakazao. Uvek sam kod biranja trenera prvo gledao da je čovek, kako bi tu ljudskost preneo na članove jer se znanje može naučiti, a ljudske osobine ne. Trčanje mi je promenilo život na bolje. Upoznao sam mnogo dobrih ljudi, a i dalje ih upoznajem. Sve vreme dobijam zahvalnost od članova i osećam to kod njih. Ipak im ja menjam živote – iskren je Žarko.


Ubeđen je Žare da će svi protrčati, pre ili kasnije, bez obzira na godine. Po njemu, potrebna je čelična volja, disciplina i maksimalna odgovornost da bi se krenulo sa trčanjem, a da bi se opstalo u njemu, važno je s nekim zajedno početi jer ne kaže se bez razloga da je "trčanje najindividualniji sport sa najproduktivnijom podrškom". 

Novi Sad је jedan od najlepših gradova za trčanje. Ima sjajne uslove. Kej, Tvrđava, tu je Dunav, a imamo i malo šume. Mislim da u narednom periodu moraju da se otvore bulevari za maraton, gde god može. Civilizovani ljudi će razumeti da se taj dan na nekoliko sati za saobraćaj zatvori deo grada. Svima je u cilju da budemo svetski grad. Samim tim, Novosadski maraton će postati masovniji i tek onda će moći da se oseti duša grada tokom trke jer će trkači imati širinu, i pogleda, i staze. Ovako imaš osećaj kao da bežiš i skrivaš se od nekoga. Ruta se može iscrtati na više načina i nijedan krug se ne bi ponavljao – objasnio je prekaljeni trkač.

Na trčanju sve zavisi od tebe, ističe Žarko i napominje da u trčanju nema mehaničkih povreda već mogu biti upale i istegnuća, što je normalno jer je sve to proces. Ni kiša nije prepreka za trčanje, već se zapravo osećaš moćno kad shvatiš da vreme ne može da utiče na tebe.  


Imao sam saobraćajnu nesreću, pa mi je pukao pršljen, ali se srećom nije pomerio. Bukvalno sam bio 24 sata u krevetu, a tek posle dva meseca sam krenuo s laganim treninzima. Teško je da mirujete kad nedeljno imate od pet do sedam treninga. Mentalno sam se spremio da to izguram, a motivacija mi je bila da se vratim u stanje pre povrede. I uspeo sam sve da nadoknadim, čak i dignem formu na viši nivo. U septembru 2022. sam se povredio, a u aprilu 2023. godine sam bio na stazi. Želja mi je da okupim 300 trkača Novog Sada. Naravno da na trkama bude mnogo više ljudi, ali da njih 300 trenira zajedno, to se nije desilo. Nas je najviše bilo 65 na treningu i prizor je neverovatan, kad svi sinhronizovano krenu da tabanaju – zaključio je Žare. 

Zabeležio: Dejan Ignjić

Oceni vest:
24
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan