Vuk Marković, strip izdavač: Kad stvari koje voliš postanu posao, izgubi se uživanje

Vuk Marković, strip izdavač: Kad stvari koje voliš postanu posao, izgubi se uživanje

Većina čitalačke publike danas zna da se domaća stripska scena danas kreće u velikom zamahu i da se izdaju sve kvalitetniji, literarno vredni naslovi. No, pre samo desetak godina, jedina asocijacija na strip većem delu publike bili su poznati detektivi, avanturistički grubijani, duhovi sa sekirama i razni superjunaci. Međutim, početkom dvehiljaditih, grupica vrednih zaljubljenika u devetu umetnost revitavizovala je stripsku scenu kod nas, vratili je na pravi put i utabali stazu za dalje izdavaćke poduhvate.

Jedan od njih je i Novosađanin Vuk Marković koji stoji na čelu male ali plodne izdavačke kuće Komiko. Od 2006. godine pa naovamo, Komiko je obogatio domaće knjižare (i brojne kućne kolekcije) vrhunskim naslovima, bili to omnibusi istaknutih radova, opskurni naslovi ili evropski klasici. Ipak, možda najbitnije je to da smo uz pomoć Vuka uspeli da se upoznamo sa radovima odličnih domaćih autora za koje u suprotnom možda ne bismo ni znali. Zbog svega toga smatramo ga pravom gradskom facom, pa hajde da se upoznamo sa njegovom pričom, počevši od odrastanja uz stripove, pa sve do druženja sa nekim od najvećih svetskih imena devete umetnosti.

- Odrastao sam u centru, pa nikada nisam baš ni upoznao ostale delove Novog Sada. Moj brat i ja smo uvek bili tu, u starom delu, okruženi mahom starijima, može se reći ušuškani, jer u centru nije bilo puno dece. Obojica smo pohađali osnovnu školu “Đorđe Natošević”, onda sam upisao Jovinu gimnaziju, i konačno studije engleskog jezika na Filozofskom fakultetu – kaže nam na samom početku razgovora Vuk. 


Kad si uspeo da se "navučeš" na strip?

- Moj put je malo drugačiji od onog kojeg obično čujete od ljudi iz sveta stripa. Naš ćale je bio zaljubljenik u strip, tako da su se kod nas stripovi čitali oduvek. Dobar deo detinjstva smo proveli u potrazi za stripovima koji nam fale. Od moje osme do, recimo, dvanaeste godine smo imali ritual da svake nedelje ujutru idemo na Najlon i tamo tražimo željena izdanja, cenjkamo se, popunjavamo i sređujemo kolekcije. Najlon je uvek imao dobru ponudu retkih starih izdanja koje sam ja tražio, a to su izdanja iz ‘30ih, ‘40ih i ‘50ih. Skupljali smo i čitali svašta. Kod nas su ljudi obično odrasli uz Zagora, ali mi nismo, pa ni nemam nostalgičarsku notu prema Bonelijevim izdanjima i ne smatram ih mnogo bitnim. Brat i ja smo odrasli na onom klasičnom francuskom i američkom novinskom stripu i avanturističkim romanima.

Stripovi su se u našoj porodici oduvek čitali  


Pretpostavljam da je tokom osamdesetih, u godinama kada si odrastao, i ponuda bila nešto jača?

- Osamdesetih je bilo jakih izdavača i stripovi su izlazili relativno redovno. "Dnevnik" je radio “Zlatnu seriju”, mada sam ja više pratio izdanja “Dečjih novina”, “Eks almanah” sa američkim superherojima, “Stripoteku”, “Politikin zabavnik”. To je sve postojalo, ali nije bilo tako stabilno kao što to danas predstavljaju. Dovoljno je da pogledaš samo datume publikacija retrospektivno i da vidiš da je sve to išlo neredovno, sa po tri do šest meseci pauze, da se menjao papir, da su se urednici u svakom trećem uvodniku izvinjavali zbog finansijske situacije. Sa druge strane, ipak se nešto konstantno dešavalo. Redakcije su postojale i kad bi ukinule jednu stvar, započele bi nešto drugo i pokušale da prate neki trend. Strip se tada konzumirao, mada ni približno masovno kako to deluje s ove tačke. U mom razredu, pa skoro i u celoj generaciji, uopšte nisam imao sagovornika, niti su stripovi bili kul. Oduvek je to bilo nešto geeky, kao i danas.



Profesionalna karijera odvela te je u nešto drugačijem pravcu. Danas prvenstveno radiš kao profesionalni prevodilac i profesor engleskog jezika. Kako balansiraš sve svoje karijere?

- Radio sam kao predavač u jednoj privatnoj školi još tokom studija, da bih po diplomiranju počeo da radim kao prevodilac u Veću. Bio je to pravi kancelarijski posao gde sam svakodnevno radio zvanične prevode, simultane i pismene. Godine 2004. počinjem da radim na Medicinskom fakultetu kao profesor engleskog jezika gde sam i danas. Tamo predajem stručni jezik prilagođen potrebama različitih studijskih grupa, i to mi je sve vreme osnovni posao. Komiko je ipak više hobi. Tako je startovalo, tako ga i dalje posmatram. Njime se bavim koliko mi posao dozvoljava i trudio bih se da ostane tako. Kada stvari koje voliš postanu posao, onda postaju i obaveza i izgubi se uživanje i sve ono lepo. Da nije hobi, da me neko tera da to radim, dao bih otkaz u Komiku odmah! (smeh)
 

"Komikom" se bavim koliko mi posao dozvoljava i trudio bih se da tako i ostane

Sam si prevodio nekoliko izdanja. Sa lingvističke strane gledano, koliko se prevođenje stripa razlikuje od prevoda klasičnih literarnih dela? 

- To je zanimljiva stvar koja se ovde nije dovoljno izučavala, mada sam na Filozofskom fakultetu kao gostujući profesor držao par predavanja na tu temu. Kod prevođenja stripova postoje neke posebne zakonosti zbog čega je i zanimljivo, a po specifičnosti bi se moglo tretirati kao prevod poezije. Možda je najbolje poređenje prevod filma, jer kada prevodite titl, ograničeni ste vremenom i to neupitno utiče na izbor reči, konstrukciju rečenice i slično. Tako je i u stripu. Imate zadat prostor i prevod morate da uskladite sa njime, ali da istovremeno, jer se u stripu najčešće radi o dijalozima, pazite na to da likovi govore prirodno i uverljivo. Tekst koji likovi izgovaraju mora da bude usklađen sa njihovim statusom, pozicijom, godištem, sa njihovim učešćem u priči. Morate da podešavate sve te registre i da vodite računa da neće na isti način govoriti neka baka, neki tinejdžer,i krimos ili učenjak. Naravno, interakciju likova vidite na tabli, kao i emociju koja prati tekst.

 


Imaš li favorita među svojim prevodima?

- Volim da prevodim Danijela Klauza. Njegov “Svet duhova” je bio prvi prevod koji sam uradio i zadovoljan sam rezultatom. Odgovara mi njegov ritam i lako su mi dolazila rešenja. Nedavno sam radio njegovu novu knjigu “Strpljenje”, ali nisam imao vremena da je prevodim i žao mi je što nisam, mada sam dosta uticao na prevod koji je na kraju objavljen. Sviđa mi se kako Klauz zvuči srpskom, iako bi neko možda pomislio da njegov jezik na srpskom ne bi bio dovoljno uverljiiv. Međutim, prevod nekako klizi, što meni samo govori da je on dobar pisac. Nekad stvari ne idu tako lako, pa prevodailac mora često da se vraća i da “ore” po tekstu, ali sa njim to nije slučaj. “Svet duhova” je i dalje najprodavaniji Komikov naslov i verovatno ću objaviti i treće izdanje.


U svet izdavaštva si ušao daleko pre Komika. Bio si član Udruženja za promociju i produkciju stripa UPPS i sarađivao si sa Belim putem. Može se reći da su te godine bile ključne za dalji razvoj srpske stripske scene koja danas stoji na daleko stabilnijim nogama. Kako je taj period izgledao iz tvoje perspektive?
 

UPPS sam zajedno sa nekoliko drugara osnovao, mislim, 2005. godine i to je bio moj prvi izlet u izdavačke vode. To je bio klasičan NGO sa nas šest do sedam članova, i zanimljivo je da smo skoro svi i dalje na sceni. Vlada Tadić, Milan Jovanović i Vlada Ćuk su urednici u Darkwoodu, Dušan Mladenović je urednik u Veselom Četvrtku, a ja sam otvorio Komiko. U okviru UPPS-a smo objavili  jedan album našeg Dejana Nenadova, prvi reprint “Elazara” koji je lepo prošao. No, pošto je je UPPS zamišljen kao neprofitna organizacija, a svi smo ušli u profesionalne vode, vremenom smo ga predali generaciji još mlađoj od nas. UPPS mi je i dalje drag kao primer nečeg dobrog što smo napravili i onda predali mlađima na korišćenje, i drago mi je da smo svi ostali dobri i da se niko nije držao svoje fotelje i to privatizovao. To nije loš primer i za druge sfere, ako smem da primetim.



-  Onda je tu došao i Beli Put koji me je angažovao kao “letećeg urednika” zbog čega sam i izašao iz UPPSa. To je bio kratak i lep period. Petkom popodne bih otišao za Beograd i tamo odradio pola radnog dana. Beli put je bio velik sistem koji je puno koštao, ali je bio funkcionalan i produktivan. Kasnije se pokazalo da su mali sistemi ipak otporniji na tektonske poremećaje, na finansijske i ostale probleme. Ipak, u Belom putu sam se upoznao sa tim kako funkcionišu izdavačke kuće, sa problematikom distribucije i ugovora. Iako tada to nisam tako shvatao, posle mi je ovo iskustvo bilo jako važno. Nekako se namestilo da su ta dva koraka pre Komika zapravo bili nužni, jer da sam ušao u sve ovo pre toga, mislim da ne bismo danas pričali o Komiku.

Bilo mi je žao da neki projekti ostanu u fioci decenijama, a da ih ne vidi niko osim najuže rodbine 


Kako je uopšte počela ta počela priča sa Komikom? Koji su bili prvi koraci koje si napravio kao samostalan izdavač?

- Pre nego što se ugasila redakcija Belog puta nisam ni imao želju da se bavim izdavaštvom. Za njih sam uredio nekoliko izdanja i bila sam zadovoljan njima, prevodio sam, pisao uvode, radio tribine i promocije, sve je to bilo  za mene sasvim dovoljno. No, kada je Beli put ušao u problem, uvideo sam da se stvorila praznina, pa sam pomislio da otvorim i ja neku svoju kuću i popunim tu neku nišu. Hteo sam pre svega da se bavim domaćim stripom, jer u to vreme niko nije radio naše autore, posebno savremene i mlad, i bilo mi je žao da neki projekti ostanu u fioci decenijama a da ih niko ne vidi sem najuže rodbine.

EDICIJA "ZLATNO DOBA": MATERIJAL KAKAV NEMA NI MATICA SRPSKA 

- Ideja je bila da radim produkciju naših savremenih autora i reprinte klasika iz '30-ih, '40-ih i '50-ih. Naš Ivica Stevanović sa Akademije umetnosti u Novom Sadu je osmislio prelep grafički dizajn čitave edicije, kao i njen i logotip. “Zlatno doba” je bilo zamišljeno kao vremeplov, što piše i u njenom podnaslovu. Vidite svesku koja kao da je izašla pre 80 godina i u njoj materijal koji je maksimalno retuširan i obrađen, a to je zahtevalo puno posla. Ona tretira jedno doba u stripu koje je bilo ispekidano što ratnim što poratnim periodom i političkim zahtevima vremena. Međutim, ja sam tu eru video kao jednu celinu kako na tematskom, tako i na vizuelnom planu. Tematski, naš strip je bio pod uticajem američkih stripova iz tog perioda. Dakle, to su bili žanrovske priče, krimići, avanture, a kasnije je tek strip počeo da se bavi ideološkim temama.


- Taj materijal je jako redak. Nema ga ni Narodna biblioteka, ni Matica srpska, ili ga ima fragmentarno. Moja kolekcija starih izdanja je prilično bogata, a u kontaktu sam i sa drugim kolekcionarima, pa sam bio u prilici da skupim čitave stripove, da ih skeniram, obradim, retuširam i to objavim u nekom definitivnom izdanju. Kao urednik, “Zlatno doba” posmatram kao jedan višegodišnji projekat da čitavu tu produkciju učinim dostupnim javnosti i budućim izučavaocima tog perioda.


Kako ti se čini da je ovdašnja publika prihvatila novi domaći strip?

- To je teško proceniti i ne prolazi sve isto. No, nema tog materijala tako puno. Nesreća malog tržišta i malog jezika je to što su često takve stvari za autore neisplative, pa zato autorski radovi retko nastaju, i to obično bude iz kreativne potrebe autora ili u sklopu njihovog školovanja na fakultetu. Računica je neumoljiva. Mi ne možemo da prodajemo više od 500 do 1.000 primeraka, a to nije dovoljno da osoba 8 do 10 meseci posveti jednom projektu. Zato se autori takvom načinu rada retko vraćaju, a čak i kada ostanu u stripu prelaze za inostrane izdavače gde oni njih objave, pa mi taj materijal kupimo kao inostrani, jer je to onda povoljnije. Tako je širom Evrope. Autorski strip je, nažalost, uvek na granici isplativosti i neki od danas najcenjenijih autora vrlo skromno žive, uz sve nagrade koje imaju, priznanja u svojim matičnim zemljama i prevode na desetak jezika. Ipak, ma koliko se ovi naši tiraži činili mali, istina je da su čak i veći nego što bi trebalo da budu, a ni čitanost uopšte nije loša. Koliko god mi imali lomova i prekida, naša publika zna šta je strip, ima neko inherentno sećanje na konzumaciju stripa i samim tim je otvorenija za neke avangardnije naslove i sadržaje, što nemate ni u nekim zemljama u okruženju.

 Autorski strip je, nažalost, uvek na granici isplativosti


Koliko si često u situaciji da dobiješ povratnu informaciju od stranih autora koje si objavljivao o tome koliko im se sviđaju srpska izdanja njihovih dela?

- Ne dešava se to tako retko. Kada sam počinjao, shvatio sam da je sa internetom i modernim sredstvima komunikacije sve nadohvat ruke i da nije potrebno da imate ne znam kako veliku firmu i resurse da biste pokrenuli neku ideju i pretvorili je u delo. Stvari su danas mnogo demokratičnije postavljene. To nam omogućava da budemo zanimljivi i avangardnim autorima, koji se oduševe time da u Srbiji uopšte znamo za njih. Potrebno je malo interesovanja i hrabrosti, i ako se vodiš idejom a ne čisto novcem možeš da uradiš stvari koje su bitne.  Dešava se i to da dovedemo neke autore ovde pre ostalih zemalja. Meni se to konkretno dogodilo sa Manuelom Fiorom. Objavio sam njegov grafički roman “5000 kilometara u sekundi” 2013. godine, a narednog septembra je već gostovao na Beogradskom salonu. Nakon toga je dobio nagradu u Angulemu, a tek sada je objavljen u Americi i nominovan za Ajznera. Ukratko, da sam mu se javio samo malo kasnije, ne bih pričao sa njim nego sa njegovim novim agentom i poseta bi koštala bi mnogo više. Fior je izuzetan crtač, a na Salonu je radio prelepe posvete i bio je zahvalan gost. To su isto stvari koje se ne dešavaju drugde. Danas kada je sve komercijalizovano i posete autora u Zapadnoj Evropi su monetarno izmerene, pa tako svaka posveta ima svoju cenu. Kod nas toga nema. Naš pristup je starinskiji, zdraviji, i to autorima prija, jer nisu svedeni na robu.
 

S ROBERTOM KRAMBOM NA "BEOGRADSKOM SALONU"

Najvažnija poseta nekog stranog stripskog stvaraoca našoj zemlji odigrala se zapravo nešto ranije. Tada je Vuk, igrajući pomalo na sreću i vodeći se čistim entuzijazmom, uspeo da u Beograd dovede čuvenog Roberta Kramba. Evo šta naš sagovornik danas ima da kaže na tu temu:

- Kao i većina stvari u životu, i to je došlo slučajno. Pokrenuo sam Komiko sa namerom da radim domaće autore, ali posle godinu i po dana pomislio sam da ne bi trebalo da se ograničim i da krenem sa licencama. U to vreme sam u svojoj kolekciiji komplitirao američko izdanje “Complete Crumb Comics” u 17 knjiga i bilo mi je neverovatno da takvo delo, toliko obimno i značajno, nije nikada na pravi način ovde predstavljeno. Tog proleća, supruga mi je sasvim iznenada, kao poklon iz Pariza donela Krambovu “Bibliju”, njegovo poslednje kapitalno delo, i pomislio sam da bi taj signal trebalo ispratiti. No, jedino što sam znao o čoveku je bilo da živi u nekom seocetu na jugu Francuske, a kao izdavač nisam imao nijedan ugovor napravljen do tada. Međutim, probao sam… Pustio sam poruku u boci, potražio malo na internetu i tako došao do imena njegove agentice. To je bila Lora Fauntin, Krambova prijateljica i dugogodišnja saradnica iz Pariza. Javio sam joj se i lepo smo se sporazumeli i njoj se verovatno svideo moj entuzijazam jer je bila je jako otvorena za tu ideju iako se radilo o malim tiražima. Brzo smo se dogovorili i sve je jako lepo krenulo. Imao sam i tu sreću da su postojeći Krambovi prevodi ovde bili jako dobri. Radili su ih Flavio Rigonat i Uroš Đurić, pa sam se s njima dogovorio da preuzmem postojeće prevode, a naredne je radio je Miodrag Marković koji je jako verziran za Kramba i deo je te generacije. Ovde je publika to lepo prihvatila, a isprva su se iznenadili jer je Krab objavljen u nekom respektabilnijem izdanju, urednički promišljeno i podeljeno po celinama. U komunikaciji sa Lorom sam došao na ideju da je, onako naivno, pitam da li bi došli na “ovaj naš mali festival” (Međunarodni salon stripa u Beogradu, prim.red.) znajući da Kramb jako retko putuje. Par nedelja kasnije, Lora nam je javili da bi Kramb i njegova supruga, Alin Kominski Kramb, rado došli, a da će im se pridružiti i ona i njen suprug, Gilbert Šelton.


- Pre toga, na "Beogradski salon" su često dolazili veliki autori, ali u pogrešno vreme. S ovim projektom sam pokušao da popravim tu neku disharmoniju i da dovedem autora u vreme kada izlazi njegovo izdanje. Naravno, naišao sam na apsolutno razumevanje od strane direktora festivala i Srećne galerije. Vođen zdravim razumom i nezrelim entuzijazmom, sve je super upalilo. Bilo je poteškoća, gostovanje smo morali da pomerimo par nedelja unapred, ali na kraju smo ih dočekali sa “Velikom knjigom Roberta Kramba” i Gilbertovom “Famoznom čupavom braćom Frik”. Mislim da je to bila izuzetno važna poseta. Nijedan drugi autor iz domena stripa nikada nije dobio takvu medijsku pažnju, niti je izazvao toliko interesovanja kod najšire publike. Što se samog Kramba tiče, mislim da je to bio pravi trenutak, jer više nikad nije crtao i slabo je gostovao po festivalima. Ti crteži koje iz Beograda su neki od poslenjih koje je radio na konvencijama. Bilo mu je super. Uradio je nekoliko crteža koji će biti deo budućih antologija.


Da se vratimo na autorski strip. Primetno je da Komiko svojom ponudom pomalo odskače od većine drugih strip izdavača kod nas. Obično se tu radi o literarno vrednim naslovima, hrabrim i pomalo opskurnim temama. Šta te privlači kod takvih dela i šta te motiviše da ih predstaviš domaćoj publici?

- Kao glavni urednik odlučujem šta će objaviti, a tu se prvenstveno vodim sopstvenim ukusom, čitalačkom znatiželjom i trenutkom u vremenu u kojem se nalazimo. To je ono što posao čini uživanjem. Postoje te praznine u izdavaštvu i bilo je dela koja je bilo nužno objaviti da bi se one popunile, ali ja sam u startu smatrao da ćemo, ako se bavimo samo nadoknađvanjem zaostalog, stalno biti u nedostatku. Volim da komuniciram sa publikom i drago mi je kada postignem cilj koji sam zacrtao, a to je da nekom obogatim čitalačko iskustvo i otvorim mu oči za neke stvari koje u suprotnom ne bi bile objavljene ovde. U startu to karakterišu kao  izdavačko samoubistvo, ali istina je da kao mali izdavač mogu da radim i nekomercijalne stvari koje se na kraju pokažu uspešnim baš zato što računam na tu znatiželju i saradnju našeg čitaoca.
 

Kao mali izdavač mogu da radim i nekomercijalne stvari koje se na kraju pokažu uspešnim 


Koliko je raznolika Komikova publika?

- Publika je šarenolika i ja sa svakim naslovom znam kome se obraćam. Ono što je zanimljivo i što mi kolege i ljudi upućeni u scenu priznaju jeste činjenica da su moja izdanja najzanimljivija ženskoj publici, a strip se decenijama posmatrao kao štivo koje je okrenuto muškarcima, pa čak i klincima. Ljudi ne bi očekivali da će žene, a ima ih svih generacija, uopšte obratiti pažnju na nešto na polici sa stripovima, međutim to apsolutno nije istina. Čitateljke su blago. One su otvorenije za nove sadržaje, verniji su čitaoci, imaju više znatiželje i zaista se vredi potruditi oko njih i ponuditi im nešto za šta mislite da će im biti zanimljivo, jer uvek će vas prijatno iznenaditi i podržati.



Kada ti neko mlad priđe za savet o tome sa kojim naslovima treba da zakorači u svet stripa – šta mu preporučuješ?

- Uvek bih preoručio ono na čemu sam ja odrastao, a to su klasici kojih ovde, nažalost, nema dovoljno. Već decenijama nam fali Dizni. To je poslednja velika stvar koja ovde nedostaje i nadam se se to uskoro promeniti. Francuski klasici su dobrano objavljivani, domaći i američki takođe, pa čak i Boneli. Mange današnji mladi konzumiraju i više nego što bih ja to očekivao. Darkwood kod nas pokriva ono najbitnije iz tog sveta i sreća je što su se toga poduhvatili. Pored toga, postoji čitava jedna linija malo autentičnijih autorskih stripova namenjenih deci za koju mislim da je vredna pažnje. Ivica Stevanović radi nešto slično kod nas, i mislim da bi to obogatilo ponudu i da bi decu u nekom ranijem periodu naviklo da konzumiraju malo drugačije sadržaje i prošire vidike. Super je klasika, ono naivno i nevino, ja sam prvi za to da se s tim krene, ali mislim da tu ima prostora da se provuku neki na prvi pogled hermetičniji naslovi. Računujaći na dečju znatiželju, verujem da bi to dobro prošlo i verujem da ću se u nekom narednom periodu i time pozabaviti.



Koji novosadski autori su svoje radove objavili pod Komikovom palicom?

- Moj drugar Ivica Stevanović je puno doprineo Komiku od samog starta i uvek kada uspem da dobijem Ivicu to je čist plus jer je stvarno majstor. Potpuno je autentičan, jako dobro razume trenutak i prepoznaje naslove. Tu je i Đorđe Milović kao jedna autentična novosadska figura, a ja bih rekao apsolutno gradska faca. Drag mi je kao autor i kao čovek, i pojava je kakvih nema puno. Prepoznatljiv je i na u širim krugovima. Sad mu je upravo izašao prvi album u Francuskoj i nadam se da će uspeti da se probije i na tom tržištu jer to apsolutno zaslužuje. Radio sam i albume Darka Perovića i Zorana Tucića, i to su bili kultni stripovi osamdesetih. Poslednji je Mileta Poštić koji do prošle jeseni  nije bio viđen kao strip autor, a onda smo uradili njegovu “knjigu recepata za izuzetno srećan život” koja je prevazišla sva očekivanja. U pitanju je izuzetan crtež, odličan humor, gotovo pajtonovski sa ironijskim odmakom i  masom referenci na popularnu kulturu propuštenih kroz specifičan Miletin filter. Izašla je u septembru i sada je gotovo rasprodata i mislim da ćemo raditi drugo izdanje, a pored toga ćemo izbaciti i drugu knjigu jer je Mileta nastavio da piše svoje recepte.


Na kraju, odmaknimo se malo od izdavača, i reci nam nešto malo o tome kako danas posmatraš Novi Sad. Da li si uspeo da se malo “izvučeš” iz centra?

- Radijus mi je sužen i uglavnom se vrtim u četvorouglu: posao – Komiko – "Grafiti" – kuća. U principu, ovde, u Kosovskoj 23, postoji jedno malo ostrvo gde su smešteni "Grafiti" ,Komiko i izdavačka kuća Orfelin. Ovaj plato ispred "Grafita" je mesto na kojem se sastaju izdavači, autori, kritičari, gde se rade intervjui, izložbe, promocije. To je jedna mala iznenađujuća niša gde ljudi mogu da naiđu na neočekivane sadržaje. Tu je berza ploča, berza stripa, vinila, na kraju, tu je moja fokalna tačka.


 

Ove jeseni na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu, Komiko će u saradnji sa izdavačkom kućom Modesty comics predstaviti “Ardalen”, grafički roman Migelanča Prada, a očekuje se i poseta ovog autora. Komiko trenutno radi na petoj knjizi iz Krambove edicije, a nadamo se da će nas do jeseni dočekati i njegova “Biblija”.

 
Razgovarala: Branka Malenica
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
21
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Zoran Đukanović

    pre 23 dana i 8 sati

    Sjajan, iscrpan i veoma realističan razgovor o stripskoj kulturi, izdavaštvu, prevodilaštvu, ženskoj publici i još mnogo čemu...

    Oceni komentar:
    0
    11
  • Ika.com

    pre 22 dana i 12 sati

    Grafiti, Komiko, Orfelin - kulturni bedem Novog Sada, sve u Kosovskoj ulici. Sjajan sagovornik i najbolji intervju do sada, uz Tišmu i Janju. Chapeau!

    Oceni komentar:
    3
    10
betanija Isključenje struje tajne horoskopa novosadsko porodilište novosađani fk vojvodina dunavska ulica bez struje bebe horoskop Srbija novi sad novosadska policija jkp novosadska toplana JKP Vodovod i kanalizacija servisne informacije novi sad Republički hidrometeorološki zavod istraživanje Novo naselje elektrovojvodina klinika za ginekologiju i akušerstvo isključenje vode hapšenje RHMZ isključenja struje bez vode novorođenčad Vreme u Novom Sadu vremenska prognoza novi sad štrand