Zoran Janjetov Janja, strip-umetnik: Suba i ja bili smo dva potpuno različita čoveka, ali su nam se frekvencije neverovatno poklopile

Kroz razgovor s jednim od najcenjenijih crtača na ovim prostorima, ali i u svetu, prisećamo se novosadskih slika i prilika iz godina šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih...

Zoran Janjetov rođen je u Subotici, 23. juna 1961. godine, a osnovno, srednje i visoko obrazovanje stekao je u Novom Sadu, gde i danas živi i stvara.

Opčinjen popularnom kulturom još od najranije mladosti, Janja se kao crtač istančanog stila premijerno predstavio javnosti krajem sedamdesetih godina, da bi u narednoj deceniji svoje ilustracije i stripove objavljivao u skoro svim važnijim omladinskim i muzičkim časopisima u SFRJ, kao i u specijalizovanim strip-magazinima.

Osamdesetih godina tesno je sarađivao s muzičarem Mitrom Subotićem Subom (1961-1999), pomogavši mu pritom i u izboru umetničkog imena Rex Ilusivii, a krajem 1983. pridružuje se kao vokalni solista novosadskom sastavu Heroina, s kojim je za PGP RTS snimio jedan album, objavljen 1985. godine.

Od 1986. godine započinje izuzetno plodnu i dugotrajnu saradnju s francuskom izdavačkom kućom Les Humanoïdes Associés, prvo kao kolorista, a zatim i kao crtač, dok se kao dizajner okušao radeći omote albuma za pevačicu Viktoriju, grupu Oktobar 1864, novosadski hevi metal sastav Pergament i druge.

Plodnu saradnju početkom novog milenijuma ostvario je i s belgijskim muzičkim izdavačem Crammed Disc, za kog je dizajnerski opremio više desetina izdanja i promotivnih materijala.

Oženjen je i ima sina Zorana.

Crtanjem si počeo da se baviš još pre dolaska u Novi Sad, u nižim razredima osnovne škole...

- U Subotici sam živeo prvih godinu-dve dana života, posle sam, do trećeg osnovne, živeo u Zrenjaninu, a 1969. godine su me doveli u Novi Sad. Počeo sam da crtam još kao mali – kako sam dohvatio papir i olovku, tako krećem da crtam.

Kakva je bila ponuda stripova u Jugoslaviji i Novom Sadu sredinom i krajem šezdesetih godina?

- Tih godina kod nas je izlazilo mnogo stripova i bili su užasno jeftini, po dinar. Bili su svima dostupni i svi su ih, po mom sećanju, i čitali. Izdavalo se sve i svašta, a roditelji su mi to kupovali. Nedavno sam na vebu pronašao skenove prvih stripova koje sam dobio. Imao sam negde oko četiri godine i ugledao sam u trafici nešto s nekim slonovima, pa sam tražio od mame i tate da mi to kupe. Srećan sam što ih konačno imam u digitalnom formatu, jer su mi pre nekoliko godina obili podrum i odneli sve stare stripove koje sam imao. Kada sam ih ponovo video, shvatio sam koliko su se stvari izmenile u mojoj glavi, koliko se drugačije sećam toga. Neke stvari koje sam voleo kao mali su mi ostale iste, neke su bolje, neke lošije, ali to se, verujem, svakom dešava.
Stripovi su izlazili i u “Panorami”, koju je redovno kupovao moj otac, kao i u “Politikinom zabavniku”, ali je “Miki” bio jedna od ključnih stvari. Počeo je da izlazi neke 1966. godine i to me je baš drmnulo, razbilo, kao i crtani filmovi, ono što je moglo da se vidi na televiziji – jednom nedeljno po jedan, utorkom u šest sati. Naravno, na televiziji sam se odmah prikačio na Lost In Space, kao i na Avengerse – ne Marvelove, već one prave, s Džonom Stidom i Emom Pil – tu seriju i danas obožavam.

Jesi li, poput većine dečaka u to doba, čitao i italjanske, Bonelijeve stripove koji su izlazili u edicijama Zlatna serija i Lunov magnus strip?

- Imao sam period kad sam i to čitao, ali sam prema italijanskim stripovima uvek imao blagi otklon, jer sam više voleo francuski i belgijski strip – Spirua, Tintina, stripove Mišela Grega, Krcka, kao i Taličnog Toma i Asteriksa – i Diznija. U poređenju s njima, Bonelijevi stripovi delovali su mi malo krndžavo, malo šepavo, blago glupi, ali sam ih voleo jer su imali neki kontinuitet, imali su normalne likove, prekidali su se tačno na mestu gde poželiš da kupiš sledeću svesku, da vidiš šta će se dalje desiti, te sam ih zbog toga jedno vreme i čitao. 

Uz toliko stripova raznolikih autora oko sebe, koliko je bilo teško doći do sopstvenog crtačkog stila?

- Hteo sam da crtam kao francuski crtači, kao Franken, Mašero ili neko od drugih autora koje sam tada obožavao. Mislio sam da je bilo potrebno samo sesti i crtati, ali to obično ne ispadne onako kako si zamislio. Međutim, kad si mali, samo je bitno da nešto izlazi iz tebe, jer ne pripovedaš nikom drugom već samom sebi praviš strip – mada, i kad sam porastao, opet sam pravio stripove samo za sebe (smeh). Ti rani stripovi nisu bili bitni da ih neko drugi pročita, pravio sam nešto što je trebalo meni.

U kom listu ti je bio objavljen prvi strip?

- U beogradskom “Studentu”, kad je urednik stripa bio Branko Gavrić, on mi je objavio, mislim, jednu tablu.
Prve ilustracije objavio sam u “Glasu omladine”, dok je tehnički urednik bio nedavno preminuli Slobodan Kuzmanov Kuza. Nosio sam mapu s nekim svojim crtežima i sreo ga ispred “Kafea”, današnje “Gondole”, gde su u to vreme svi izlazili, i on mi, iako se tad nismo poznavali, kaže, “Daj da vidim šta imaš tu...”. Pozvao me je da dođem sutradan u redakciju, na Đačko igralište, naručio mi je neku ilustraciju i tad sam počeo da objavljujem. Imao sam 18 godina.

 A kako je i kad muzika ušla u tvoj život?

- Sećam se da sam kao mali imao Diznijevu ploču “Fun With Music”, “Šala i muzika”, kao i ploču koju su roditelji dobili kao nagradu uz neki kupljeni radio – Ela Ficdžerald peva songbuk Djuka Elingtona, dupli album. Bila je tu i kolekcija Bitlsa Oldies But Goldies, sa onim šarenim omotom, i to su ploče kojih se sećam iz detinjstva, kao i singlova koje su kupovali moji – Čkaljine šaljive stvari, Pet Bun, “Most na reci Kvaj”, Tom Džouns... još uvek negde imam neke od tih singlova.
Ali, muziku sam sâm počeo da slušam početkom sedamdesetih, kad je vladao glem-rok, Slade, Sweet i celo to društvo. A onda mi je jedan od najboljih drugova pustio album Sparksa Kimono My House, i od tad su stvari počele da se menjaju, od toga sam krenuo i da slušam i da kupujem i da pratim muziku. To su bile sedamdesete, godine kada je jednom dnevno izlazio album koji će posle postati večan.

S obzirom na relativno skromnu licencnu ponudu domaće diskografske industrije u to vreme, zanima me na koje si sve načine dolazio do novih muzičkih izdanja? Koliko si često putovao u inostranstvo “po ploče”?

- Imaš društvo, i onda oni imaju neke ploče koje ti nemaš, ti imaš nešto što oni nemaju, a u to vreme se nije presnimavalo, već si pozajmljivao ploču da je slušaš kod kuće. Posle su došli kasetofoni, množenje i razmnožavanje, ali se nikad nisam osećao jako zakinuto jer je onda bilo i normalno putovati. Kad smo došli to tih ranih srednjoškolskih dana, svi smo uzimali Inter rejl i putovali po raznim punktovima u Evropi. Sedamdesetih godina se dešavalo da izađeš ispred Notr Dama i sretneš dvadeset ljudi iz Novog Sada. Zašto putuju? Idu da donesu ploče! Barem ovi koje ja znam su dovlačili ploče.
Sećam se, bio sam u Vrsaru na moru, a Suba i njegova tadašnja devojka Mica su kolima došli po mene iz Portoroža – da idemo u Trst samo da bismo kupovali ploče. To je bila već 1982. godina, ali smo za sve pare koje smo imali dovukli jedan pun kofer kapitalac, a te ploče su nam trajale godinama. Neke od njih i dalje volim i slušam, doduše, na drugim nosačima zvuka. Bili smo opsednuti muzikom više nego ljudi koji su živeli u normalnom svetu, jer je njima to sve bilo tu, a mi smo samo putovali i dovlačili, dovlačili... (smeh).
Bilo je i drugih izvora. Sa Sparksa i tih nekih Jethro Tull, Pink Floyd, ušao sam direktno u fjužn i džez, jer su stariji drugovi mojih prijatelja slušali Majlsa Dejvisa, Mahavishnu Orchestra... Tu ti se odjednom reprogramira mozak, kad shvatiš koliko duboko i ozbiljno stvari mogu da idu, a da budu spektakularne, lude, poremećene, psihodelične i sve što treba, i onda smo krenuli u to. Fjužn volim i dan-danas, evo, upravo slušamo Banija Brinela, to mi nikad nije izašlo iz glave. Prolazne stvari su nestajale, a ove koje su trajnije su ostajale.
Takođe, oduvek sam voleo filmove i serije, kao i saundtrekove iz filmova i serija, tako da je ogroman deo mog ukusa stvorio Holivud.

ODBIJA DA BUDE OBJEKTIVAN: “I dalje branim Holivud i ne gledam ništa osim holivudskih filmova. Ponekad pogledam nešto drugo i uvek se razočaram. Možda poneki britanski film može da prođe, ali evropski, korejski, južnoamerički film, to mi nešto još uvek ne radi. Ne zanima me kako je neko prošao, koja je motivacija proizvođača – film mora da bude dobar u mom sistemu, jer odbijam da budem objektivan, nije mi to posao” uz osmeh nam kaže Janja.

Pomenuo si Mitra Subotića Subu, koji je, ako Vikipedija ne laže, rođen istog dana kao i ti. Kako je došlo do vašeg poznanstva?

- Istina je, ja sam rođen ujutro, a on uveče. Nas dvojica smo se upoznali kasnih sedamdestih, kad smo išli dole u “Sonju”, u KCM “Sonja Marinković”, kulturni centar u kom su se dešavale super stvari i gde je dolazio normalan gradski svet – bilo je dobre muzike, dobrih projekcija, dobrih koncerata, izložbi, predavanja... Tu je bilo raznih društava, a u jednoj grupi, okupljenoj oko ekipe iz srednje muzičke škole, od kojih sam znao par ljudi, bio je i Suba, kog nisam poznavao, samo sam registrovao da postoji. Jednom prilikom, na putu ka “Sonji”, sretnemo se kod “Kafea” i javimo se jedan drugom, jer smo se poznavali iz viđenja i znali smo da obojica idemo u istom pravcu. Prvo pitanje koje mi je postavio bilo je, “Kad si ti rođen?”, a ja kažem “Dvadeset trećeg juna”. “Da, ali ti si šezdeseto godište,” kaže on, jer sam u školu išao sa godinu dana starijom generacijom . Ispostavilo se da smo obojica 1961. godište i to je bio naš prvi razgovor. Tu se desio onaj megaklik – kada se sve uklopi i kad više nema bilo kakvog prilagođavanja, učenja, odmah smo postali najbolji drugovi. Kasnije smo otišli jedan kod drugog i ustanovili da imamo i iste ploče, iste korene, iste uzore, isto sve... A dva smo potpuno različita čoveka, nismo bili isti po karakteru, ni po čemu, ali su nam se frekvencije neverovatno poklopile.
 
Je li Suba bio taj koji te je nagovorio da staneš pred mikrofon ili je uloga pevača, frontmena bila neka tvoja davnašnja želja, pre snimanja “Jetija”?

- Nije me on ohrabrio, jer sam uvek hteo i to da probam. I sad stalno govorim – žao mi je što se bavim ovim glupostima, voleo bih da budem muzičar, i to neki od ovih popularnih džez, rok muzičara, ne kao klasičan virtuoz, ali da budem najbolji mogući u tom što radim. Glumu, recimo, nikad ne bih probao jer znam da to apsolutno ne umem. Sport ne bih probao jer mi je to jedno od najstrašnijih zala. Religija i sport su najveće zlo koje postoji i toga se najviše bojim...

Imaš li neko formalno muzičko obrazovanje?

- Kome to treba? Što kaže Žodorovski, “umetniku ne treba škola”. Ne treba ti škola da bi bio umetnik.

Koliko je, u tom slučaju, tebi bila potrebna Akademija?

- Od sve četiri godine koje sam fizički proveo tamo – skoro pet, jer nisam dobio potpise, nisam dolazio redovno na predavanja i šta sve ne – bilo je tri trenutka kad sam nešto naučio i tih trenutaka se sećam. To je dolazilo od profesora, koji mi nisu nešto mnogo ni značili, ali su mi u jednom trenutku dali praktičan savet koji mi je otvorio oči, jednostavne stvari, “nemoj ovo izbeliti, zamuti lokalnu boju i stavi je tu...”. Profesor je samo došao i zamrljao mi nešto četkom, i odjednom sam znao mnogo više nego ranije, jer sam bio na nekim stranputicama. Bilo je još par takvih otkrovenja i više ništa, sve ostalo je izgubljeno vreme. Često kažem da sam se na Akademiji osećao kao u bolnici, meni je tamo bilo jezivo. Bilo je dobrog društva – bio mi je tu Suba, Ljubiša, Dežika – ali ono što su oni nudili za mene je bio čist mrak. Imao sam neke svoje perfekcionističke želje i namere, i hteo sam da me oni nauče kako se to radi, bukvalno zanatski, a oni su meni nudili nešto mnogo nižeg kvaliteta i nešto mnogo mračnije, nešto što mi se mnogo manje sviđalo. Imao sam i trenutke slabosti, kada sam pomišljao, “čekaj, možda tako stvari treba da izgledaju, možda tako treba da mislim ili osećam, možda je to bolje od onog što hoću da dostignem?”. Trenutak sumnje, ali, posle vrlo kratkog vremena, pogledam ponovo u sebe i kažem, “Ma neeeee” (smeh).
Dešavalo se da sam imao toliko gađenje, da odem busom do Petrovaradina, dođem do one staze koja vodi prema Akademiji, stanem, pogledam gore, okrenem se, sednem na bus i vratim se kući ili odem kod Sube koji je dva meseca bio bolestan i morao je stalno da bude u stanu.

Prva snimljena pesma grupe Heroina zvala se “Mo:Mo” i bila je posvećena danas pokojnom Momi Anđeliću, vašem tadašnjem “menadžeru” i autentičnoj gradskoj faci. Hoćeš li ukratko upoznati naše čitaoce s njegovim likom i delom?

- Momu sam počeo da viđam u staroj knjižari Radmila Mulića. Bio je nekoliko godina stariji od mene, a u “Nolitovoj” knjižari na Spensu smo se upoznali i združili, jer je on, pre svega, bio užasno dobar čovek, ali i užasno autodestruktivan – voleo je sve što menja svest na bilo koji način, to je njemu uvek bilo dobrodošlo. Moma je bio jedna od onih velikih romantičnih duša oskarvajldovastog tipa, new romantic, ali još od vremena Roxy Music, koje je voleo, kao i Bouvija, Lu Rida, Cockney Rebel i takve flambuojantne muzičare s početka sedamdesetih (smeh), a bio je otvoren i prema svemu novom. To su bile rane osamdesete, kada se stvarno dešavalo užasno puno svega novog, a on je pratio savremenu muziku baš zbog toga što je bila jako bazirana i na onome što je on voleo. Družili smo se oko te muzike i onda mi je neko rekao da grupa Heroina traži pevača, ali je i Moma nešto posredovao u svemu tome, i on jeste bukvalno bio naš menadžer. Sredio nam je nekoliko svirki – nije baš sve, neke su zakazali Nebojša Živaljević i Đorđe Stanković, glavni autori u bendu – ali je Moma imao ne znam kakve konktakte, tako da smo svirali u Zagrebu, Beogradu, Subotici… On je sve vreme bio s nama i ne znam šta je pronalazio u svemu tome, ali sam uvek voleo da provodim vreme s Momom, jer on je bio neverovatno autentičan, ultraidiosinkratičan, specijalno svetleće biće – osim što je bio sam prema sebi surov. A svi koji su bili takvi, bukvalno su mi nestali iz života. Gomila njih je otišla van zemlje, neki su upeli i da se vrate, ali svako ko je ostao ovde i imao dublji konakt s opijatima i žestokim stvarima je nestao. Razumem ljude koji se drogiraju, sve mi je potpuno jasno, ali uvek postoji neka crvena linija. Ta crvena linija nije uvek sasvim jasna i teško je odupreti se, shvatam to u potpunosti, ali, gledam statistički – svi su otišli, nema nikog od njih. Tu računam i članove Ekatarine velike, oni su mi bili prijatelji i voleo sam sve te ljude, Milana najviše, Magi malo manje, Bojana mnogo manje, ali sam sam svima njima bio dobar. Firči je druga priča, njega i sad obožavam.

Kako ti prvi i jedini album Heroine zvuči danas?

- Heroina bolje prolazi sad nego u vreme kad je album objavljen. Čitam super recenzije, kao da je to bilo nešto užasno dobro i značajno, a čak i kad ga slušam, doduše jako retko, to zvuči kao nešto iz tih vremena – ali iz nekog normalnog sveta. Odisalo je modernizmom, postojalo je samo u jednom vremenu, nije bilo večno, nije bilo trajno, bezvremenski, nego je bilo uklopljeno u vreme, jer modernizam zavisi od vremena u kom je nastao. Ali, sve to još uvek pristojno zvuči.
Ludilo je što su mi stvari u Novom Sadu u to vreme zvučale najsvetskije u Jugoslaviji. Bilo je par bendova u Beogradu, par u Zagrebu, ali svi poluanonimni, a ovde su vidljive grupe bile Obojeni program, Grad, Boye, La Strada, Luna, Rex Ilusivii... Heroina manje, ona mi je bila mnogo običnija, a ovi su svi bili jaki, autentični i zvučali su kao nešto iz pravog sveta. Što je rekao Dragan Kremer, “ovde su sve grupe bile mnogo umetničkije”, čak i Laboratorija, koja je u osnovi bila populistički bend.

Osamdesetih godin stvorio si i sopstvenog superjunaka, tvoje “drugo ja” – Bernarda Panasonika. Kako su tekle “porođajne muke”?

- Seo sam i, kao, nešto bih da crtam, potpuno slobodno, jer stvari ispadnu najbolje onda kad nemam nameru da nešto napravim. Kad krenem ambiciozno da proizvodim, onda se ugušim, loš sam, više ne umem da crtam, frustracija, blok, sve najgore ti se dogodi, a kad kreneš samo da se zabaviš, onda ispadne dobro. Gledao sam nešto Inkal u “Metal Hurlantu” i dopala mi se poza u kojoj sedi Džon Diful. Ta slika, danas kad je vidiš, deluje potpuno besmisleno, ali meni se svidela sa crtačke tačke gledišta, kako ju je jednostavno postavio, s nekim linijama. Krenem i nacrtam tu istu pozu, nekog čoveka kako sedi u kolima – i to ispade prva slika Bernarda Panasonika. Pitao sam se kako to nazvati i napišem naslov “Smrt u Osaki”. Njega kolima prate neki redari, policajci, redarstvenici, i kažu, “Eno ga...”. I, sad treba smisliti ime, a pored mene stoji kutija od Tehniks gramofona na kojoj piše da su Panasonik, Tehniks i ne znam koja još kompanija registrovani trejdmarkovi Macušita Elektrik Kompani, Japan. Panasonik? Super! Ime Bernard mi se nešto sviđalo, pa sam smislio – Bernard Panasonik, čovek membrana. Bukvalno sam sa kutije od gramofona uzeo reč. Jedino je Panasonic bilo napisano sa “k”, da bi bilo upotrebljivo, da nemamo zakonski problem (smeh). 
Bernard je stalno bio potpuno neplaniran i sve što je išlo, išlo je kao tok svesti, kao nešto u čemu samo uživaš. Čim počneš da ne uživaš, čim počneš da ga vezuješ za prethodno, da stvaraš kontinuitet, to pada u kvalitetu. Zato je toga bilo užasno malo, jer ja te izlive flowa, te crtačke ejakulacije, imam vrlo retko. Stalno nešto škrabam, ali kad treba da radim ono od čega se živi – onda imam blokadu, i to imam fizički otpor prema tome, dok, kad radim nešto za sebe, onda toga nema. Ali, to što radim za sebe danas ne zanima nikog, to je moglo da prođe sedamdesetih, kad je Moebius objavljivao te svoje eterične stvari, a sad ne bi mogao ni on. Ljudi su postali manje eterični (smeh).

Kad smo se već dotakli gospodina Žana Žiroa, kako si se, kao 25-godišnjak iz Novog Sada, osećao kada si se našao “u cipelama” čuvenog Moebijusa?

-Ni sad nisam baš svestan toga. Vidim svoje ime pored njegovog na tim albumima, ali imam utisak kao da se to dešava nekom drugom.
S druge strane, dok sam radio Panasonika, očekivao sam da to mora da se dogodi, da ću da radim za njegovog izdavača, “Metal Hurlant”, te da je samo pitanje vremena kad će se to dogoditi. Uopšte nisam imao sumnju – sediš, radiš, vidiš to je to, doduše, malo je luđe, a to su mi i oni rekli, da je malo luđe nego što im treba, a ja sam uvek smatrao da nikad ne može biti dovoljno ludo. Posle me je Žodorovski učio – da, i on voli to, ali moraš imati nešto za čega ljudi mogu da se uhvate, neku referencu, da nije potpuno rasplinuto kao Panasonik.
Ono što mi se dogodilo u svetu stripa stalno poredim s tim kao kad bi mladog muzičara Majls Dejvis pozvao da pođe da svira s njim, a on ima dvadeset godina i nije baš siguran da može, ali ipak ide.

Slikanjem se nisi mnogo bavio, ali jedan tvoj rad na velikom formatu mnogi Novosađani rado pamte. U pitanju je čuveni mural u kafeu “Garuda”, nastao 1988. godine. Kakva sećanja nosiš na to mesto?

- Ta “Garuda” je bila potpuno rasulo i najbolje mesto za izlaske ikada u Novom Sadu. “Miš”, “Rupa” i drugi kafići iz tog vremena su još i ličili na nešto, a ovde je bio takav minumum minimuma da je to bilo nepodnošljivo. Žeki, moj sadašnji kum, Lemi iz “Lemijeve knjižare” i Albert – oni su bili prva postava “Garude”, a s njima sam pre toga proveo godine i godine u “Sonji”.

- Kod “Garude” je bilo dobro to što nisi imao nikakvu ponudu. Imao si društvo koje voliš, imao si već super muziku, a onda smo i Suba i ja počeli da donosimo muziku – išli smo često u Pariz i novitete bismo, odmah po povratku, preslušavali u “Garudi”. Tad nije bilo bilijara, imao si samo prednju prostoriju, i sećam se da je Suba jedne večeri doneo Gipsy Kings, u vreme kad su se tek pojavili, i to se završilo opštim divljanjem, tapšanjem, ali je unutra bilo samo deset ljudi. Išli smo u “Garudu” jer je tamo bilo intmno, ludo i delio si s nekim stvari koje voliš. Posle je to raslo, dolazilo je sve više ljudi, otvorena je druga prostorija. Bilo je i tematskih večeri, “Tropsko veče”, “Institut magazin”... Kad dođe neko sa strane, gde ga vodiš? Tamo ga vodiš! Društvo je bilo ono što je “Garudu” činilo bitnom, jer tamo si imao jedva tri vrste pića – belu i žutu žestinu, pivo i kolu, možda i špricer.

Mural si uradio za honorar ili je u pitanju bio samo lep gest prema gazda Ljubiši?

- Ma kakvi, samo sam dve nedelje imao besplatno piće, a Kura mi je obezbeđivao “biljnu podršku” dok sam radio. 

KAD ANDRLA DŽEMUJE: “Branko Andrić Andrla je bio objedinjujući faktor – objedinjavao je sve što je mogao, od džeza do podzemnog panka, sve je bilo dobrodošlo, svaka kombinacija. Firči me je nedavno podsetio, bio je džem-sešn dole u ‘Sonji’, svirali su neki od tih ultra važnih džez muzičara, i, u jednom trenutku, Andrla je zamolio pijanistu da ustane, seo je za klavir i počeo je da svira. Andrla, naravno, uopšte nije znao da svira klavir, ali je imao takav stav i tako je to moćno izveo, da su crnci, Amerikanci, bili u fazonu, 'O, vidi ovog! Ovaj gura stvari mnogo dalje' (smeh). Ja još uvek smatram da Branko Andrić kao umetnik nema premca u Novom Sadu, jer je on to živeo. On se nije pravio da je umetnik, nije se tako deklarisao, nego je on to radio”, priseća se Zoran Janjetov legendarnog novosadskog multimedijalca.

S kakvim si osećanjima dočekao pokretanje Exit festivala u našem gradu?

- Obožavao sam ga, bio sam srećan kao beba, sve do onog najvećeg, 2009. godine, kad su bili Kraftwerk, Madness i ostali. Tu sam pomislio, “sad su postali veliki, sad samo treba da rastu”, a oni su odatle pali pravo u provaliju. Dok su Zeka i Bane imali atelje preko puta ulaza u “Leopold”, još smo i posećivali Exit, ali smo na festival išli da bismo sedeli s njima, s Draganom Matićem i Banetom Petrićem, koji su puštali svoje lude video, umetničke i didžej performanse za nas petnaestak. U to vreme, na Exit su još uvek dolazili i ovi Subini Brazilci, Žoao Paraiba i Trio Mocotó, ali je i njima bilo najlepše tu, kad se družimo u tim ateljeima. Dešavalo se, poslednjih par puta, da odemo na Exit i da budemo samo tamo. Nismo išli ni na jednu svirku, jer ništa nije bilo, “e, ovo bih baš jako voleo da vidim” ili “ovo mi je važno”. Gledali smo tek po nešto, pa se iznenadiš kad shvatiš koliko su Duran Duran super uživo, kao The Clash, je l' moguće (smeh).
Exit me danas ni malo ne zanima, išli smo na Chic, još pre četiri godine, ali to je bilo katastrofa – jer je bilo tiho, loše, beda i užas. Festival je u poslednjih nekoliko godina odbio svu normalnu publiku, ovde više ne dolaze Englezi, Francuzi, Australijanci...

Radiš već više od tri decenije za francuske izdavače. Jesi li za to vreme ikad dobio ponudu da se skrasiš u nekoj kulturnoj ili obrazovnoj instituciji u Novom Sadu?

- Pitali su me par puta da li bih bio profesor na Akademiji. S jedne strane, privlači me sigurnost i stabilnost koju takav posao nudi, to je nešto što nikad u životu nisam imao. Mi, recimo, trenutno imamo para za još desetak dana, i ja hitno crtam strane da bih posle deset dana dobio pare od kojih ćemo moći da preživimo sledeći mesec. Albumi mi izlaze u 30 zemalja i na 50 jezika – ili je obrnuto, nije bitno – ali to ne znači da imam neku vrstu sigurnosti. Nekad imaš više, nekad manje, mnogo je češće da si na ivici egistencije, tako da me je privlačila mogućnost da radim kao profesor.
Ali, s druge strane, onda sam se setio Mitra Subotića, kome su u Brazilu ponudili da bude artistic director i skaut za Warner Music, uz platu od 15.000 dolara, kola, putovanja po celom svetu... U to vreme sam se svakodnevno čuo s njegovim roditeljima, dok je on bio tamo, i njegov otac je u sebi pomislio da bi to bilo jako dobro za Subu, ali je – budući da je i sâm celog života bio frilenser, zaposlio se tek kad je imao 65 godina (smeh) – duboko poštovao Mitrovu odluku, a ovaj ih je odjebao posle nedelju dana razmišjanja. Jer, kaže, zna da će imati para, ušteđevinu, kuću, kola, putovanja i sve što mu treba – ali u tom slučaju više nikad neće sedeti i praviti svoju muziku.

Jesi li ikad poželeo da stvaraš i živiš van Jugoslavije i Srbije, van Novog Sada? Ovih dana u potragu za boljim životom odlaze čak i ljudi tvojih godina...

- Mi smo 1992. godine, kad je Zoka bio beba, otišli u Pariz, ne da bismo živeli tamo, jer to nismo ni hteli. Ali, kad smo čuli da se presecaju veze, da počinje embargo, ratovi i sranja – a ja radim s Francuzima, i ako ne mogu da šaljem stvari odavde i ne mogu odande da dobijam pare, onda propada sve – otišli smo i proveli tri meseca u Parizu. Vratili smo se u Novi Sad u doba one galopirajuće inflacije, jer nam nije bila namera da odemo iz zemlje – da sam hteo, uradio bih to mnogo ranije.
Ja i sad želim da živim ovde, da ovo bude otvoreno, normalno mesto, deo sveta, slobodarskog, a ne ropskog sveta, i da mogu da idem kad hoću i gde hoću, da sam vezan sa tim svetom. Zanimaju me ključni gradovi – Njujork, London, Pariz i Tokio – to su mi najzanimljivija mesta na svetu i voleo bih da mogu da odem tamo, ali bih voleo da odem udobno, da imam sve što mi treba, a ne da idem da se borim, imam 56 godina i ne zanima me to. Ovde, s ovim minumom koji proizvodim, imam pristojan život koji mi odgovara. Voleo bih stabilnost, sigurnost i sve to, i više bih voleo da budemo deo tog sveta. Ali, hteli mi ili ne hteli, ovo postaje deo tog sveta. Mi hoćemo, ali jako velik broj ljudi ne želi to, nije ni svestan i bori se protiv toga. Opet, jako me nervira što će se to desiti, što ćemo mi biti deo toga, ali ja ću tad imati 70 godina i boleće me dupe gde sam i šta sam. Ako u to vreme uopšte budem živ.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto-portreti Zorana Janjetova: Aleksandar Jovanović