Dati ili ne dati bakšiš – pitanje je sad. Kada u državi ne postoji zakon koji bi razrešio ovu dilemu, onda možete da birate da li ćete velikodušno ostaviti napojnicu ili ćete biti škrtica u trenutku plaćanja. U nekim zemljama u svetu bakšiš je obavezan i već uračunat u cenu, a negde bi vas pogledali popreko ukoliko biste se drznuli da tutnete napojnicu konobaru u ruke.

A kakva je situacija u Novom Sadu? Kako bismo dali odgovor na ovo pitanje raspitali smo se kod novosadskih konobara i uslužnih radnika.

Ljubazna radnica u prodavnici brze hrane u Ulici Laze Telečkog rekla je da su Novosađani galantni – naročito oni veseliji, da ne kažemo pijani, dodavši da ljubaznost jako utiče na to da li će neko dobiti bakšiš.

U obližnjem Gerila baru imali su sasvim drugačije mišljenje:

– Novosađani su manje galantni od dođoša kada je u pitanju davanje bakšiša. Po tom pitanju žene su najšire ruke, a stranci najškrtiji. Ne, kada bolje razmislim, konobari su ti koji ostavljaju najveći bakšiš, naročito kada svrate iz drugih kafana, zato što znaju koliko to može da znači kao dodatak na primanja koja nisu velika. U suštini taj bakšiš čini naš život mogućim i lakšim.

U Gusanu su nam rekli da retko ko ostavlja bakšiš, a da to češće čine ipak devojke. Saznali smo nepisano pravilo: što je veći račun, to je manji bakšiš, kao i činjenicu da sve manje ljudi govori “dobar dan”, “hvala” i “doviđenja”. Od kono bara iz tog lokala čuli smo da pićem časte mušterije koje se lepo jave, jer se mahom svi ponašaju bahato.  Uprkos nedostatku kulture, izgleda da neki ljudi ipak ostavljaju bakšiš, i to u proseku 200-300 dinara. U ovu grupu ne spadaju pravi Novosađani, jer ih, kako vele, “više nema ni od korova”.

Poslastičarka iz Carigrada uz ljubazan osmeh je izustila da kod njih nikad nije bilo nekog iznenađujuće visokog bakšiša, svega 10-20 dinara. Smatra da su najgalantniji ljudi koji su zagazili u petu deceniju života i oni stariji koji dolaze sa unučićima, jer umeju da prepoznaju dobar kvalitet usluge i da nagrade ljubaznost.

U jednom kafiću devojka koja radi za šankom podelila je s nama svoja iskustva i stavove:

– Svuda gde sam putovala u cenu usluge bio je uračunat bakšiš, ali kod nas nije obavezan. Ovde ljudi ponekad ostavljaju bakšiš, uglavnom kad su pijani. Desilo se jednom da sam samo ljubazno nazvala taksi umesto devojke kojoj se ugasio telefon ponudivši joj pomoć. Sutradan je ista ta devojka ponovo svratila kod nas i ostavila jako veliki bakšiš u znak zahvalnosti. To se ne bi moglo reći za većinu ljudi koja dolazi ovde kako bi pronašla neku izgubljenu ili zaboravljenu stvar. Uglavnom kada dođu budu nepristojni, ne kažu ni hvala. To me jako iznenađuje.  Mislim da treba davati bakšiš po zasluzi. Ja lično ne ostavljam napojnicu kad je neko bio nepristojan ili kad u restoranu dugo čekam hranu.

Kada je reč o taksistima, izgleda da veća cena vožnje podrazumeva i veći bakšiš.  Jedan taksista nam je rekao da na kraćim relacijama nema bakšiša, istakavši da je za 18 godina taksiranja do sada najveću napojnicu dobio od Engleza koji je dao crvenu novčanicu za vožnju od 200 dinara. Vozač je smeškajući se dodao:

-Bio je pijan i raspoložen pa je hteo da me počasti, kao drink ja, drink on. Bilo je još lepih vožnji, ali lepih bakšiša baš i ne.

Izgleda da naši sugrađani uglavnom zaokružuju iznose, pa na kraju ta suma do punog iznosa predstavlja bakšiš. Ako je neko baš jako zadovoljan uslugom, doda još koji dinar. Kako stoje stvari, nezadovoljne mušterije ne ostavljaju bakšiš, pa se zato treba naoružati ljubaznošću kako bi svi bili srećni i zadovoljni.