U kakvu školu će se deca vratiti u septembru?

U Srbiji danas, dok se urušavaju temelji poverenja u institucije, a društvena kriza postaje svakodnevica, izgleda da i dalje moramo iznova da pojašnjavamo osnovne pojmove koje odrasli nisu usvojili, istakla je u svom tekstu na portalu Danas Aleksandra Bulatović, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Najpre je važno napraviti razliku između toga šta je štrajk, šta je obustava, a šta je blokada nastave.

Štrajk je organizovani prekid rada koji zaposleni koriste kao sredstvo borbe za zaštitu i ostvarivanje svojih prava iz radnog odnosa.

Obustava nastave je izraz moralnog stava i političkog protesta. To je odgovor na ozbiljne društvene i sistemske probleme, pre svega na ugroženu bezbednost kao osnovni uslov za život i obrazovanje.

Blokada škole je vid građanske neposlušnosti – kada se samim fizičkim prisustvom zauzima prostor kako bi se ukazalo na duboko ukorenjene nepravde i nefunkcionalnosti obrazovnog sistema.

Obustava i blokada prema autorkinom mišljenju predstavljaju vapaj za promenom.

Njihov smisao je u otvaranju prostora za suštinsku, sistemsku promenu obrazovanja, napisala je Bulatović.

Ona smatra da deca ne mogu da se vrate u školu koja je ostala ista – da ne mogu i dalje da idu u školu čiji su programi preobimni i često besmisleni, školu koja nije prilagođena vremenu u kojem živimo, niti deci koja u njoj odrastaju.

– Ali mi, roditelji, imamo druge prioritete. Iako često govorimo da su nam deca najvažnija, istina je da su ona poslednja rupa na svirali naše politike i društvenih odluka. Nikada deca i njihovo odrastanje nisu bili politički prioritet u Srbiji. Ne zato što su deca nebitna, već zato što su odrasli zaboravili šta znači odgovornost – naglasila je.

Istakla je da dobri roditelji ne prihvataju da im deca idu u školu u smenama kao da rade u fabrici – ne pristaju da deca imaju po osam časova dnevno, ne prihvataju da školske obaveze ne ostavljaju prostor za igru, za druženje s vršnjacima, za porodicu – za život i ne pristaju na obrazovanje koje počiva na nepravdi i u kome su deca i nastavnici izloženi nebezbednosti. 

Ona smatra da je deci potrebno pravedno, smisleno obrazovanje, usmereno na njihovu dobrobit i u skladu sa vremenom u kojem živimo – obrazovanje koje podstiče razvoj ličnosti i gradi temelje za koheziju društva, a ne za njegovu fragmentaciju i puko preživljavanje. 

Važno pitanje za autorku predstavlja: u kakvu školu će se vratiti u septembru?

– Ne želimo povratak na staro. Želimo školu koja je po meri deteta. Školu koja je pravednija, obzirnija, solidarnija. Školu koja gradi jedno drugačije društvo – upravo ono zbog kojeg se krvavim šakama danas u Srbiji suprotstavlja krvavim stopalima – zaključila je ona.