“I svega ovog ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju!”

I da je tamo izneo sva svoja saznanja (kolika god bila) o radovima na novosadskoj železničkoj stanici i da je uprkos svojoj nenadležnosti iskoristio autoritet koji nesumnjivo ima da apeluje i zatraži sveobuhvatnu istragu koja neće poštedeti nikoga ko snosi, makar i najmanju, odgovornost. Jer jedan je mnogo, a šesnaest je horor nakon kojeg više ništa ne može ostati isto. I da je Pera otišao ravno u policiju, država bi funkcionisala, deca bi išla u školu, studenti se ne bi zatvarali na fakultetima, građani bi bez šesnaestominutnog zastoja prolazili svaku raskrsnicu, stranci bi nastavili da investiraju u Srbiji, možda bismo otvorili još poneki klaster na našem krivudavom putu ka Evropskoj uniji…

Ali… Pera nije odmah otišao u policiju… Pera je navikao “i na jare i na pare” i pomislio je da će zastarelim opscenarskim trikovima rešiti i ovu neprijatnost, da će ako bude okrenuo pogled nestati i problem, da će slanjem nabildovanih emisara proširiti svest o zatarabljenom ostajanju kod kuće, da će ako zagrmi tokom tišine, okupljeni klisnuti u “mišje rupe”, da će pendrek i suzavac prevagnuti nad sto grama papira ispunjenih ocenama od šest do deset. Ono što je Pera zaboravio je da se teže stiče i ta šestica, nego što se ispusti patrona suzavca.

Uostalom, da je Pera odmah otišao u policiju, Pera ne bi ni bio Pera. Za većinu mladih bio bi to tek neki čikica, jedan u nizu onih što pomalo smaraju, ali rade posao od kojeg će i ti mladi videti neku korist, pa zvao se on Pera, Mile ili Žika, Mica, Juca ili Jaca, svejedno. Međutim, Pera je odlučio da postane Pera, a mladi su od budućnosti nacije preko noći… jer kod nas se sve događa preko noći kako reče Luka Laban… postali strani plaćenici pa čak i teroristi. I sve se izobličilo, zatreslo i istumbalo, a od kule su ostale samo razbacane karte i čvrsta i postojana policijska čizma na njima.

No, čini se da Pera ne mari. Pera se zainatio da ne da prevremene izbore i nema tih slomljenih ruku i polupanih glava koje će ga ubediti u suprotno. Kad para nestane, uzeće kredit od Kineza i šta mu teško… Uostalom, on je jedini što ume da se zaduži i gradi. On je jedini koji shvata neophodnost investiranja u budućnost. Ne, ne mislim na prosvetu i obrazovanje jer Pera je tu bio jasan u junu ove godine – diplome više nemaju značaj, samo znanje! Ako već mora osnovna škola, biće je, a srednja, fakulteti… nije obavezno pa što da se trudi!? Zašto bi Peru potresala sudbina dvovekovne Jovine gimnazije u Novom Sadu? Otkako je Marija Vasić ispisala onaj sramotni grafit pa nabedila na neidentifikovanog “Ćacija”, ta škola mu “žulja stopalo” gotovo kao i nadstrešnica.

Nešto mi se čini da Pera baš i ne “miriše” Novi Sad. Nekako nas izbegava, kruži, krene pa stane… A opet, šta tu ima da se ne voli!? Grad k’o grad – ulice i zgrade, a i ljudi k’o ljudi – ruke, noge i ostalo… Znao je ranije da nas poseti, da povede i stotinak autobusa da pokaže koliko nas poštuje. Kad se prvi put otvarala rekonstruisana stanica dovezao se sa stranim državnikom i verovali smo da će uvek biti tu uz nas i za nas. Ali, otkad nas je zadesila tragedija Pere nema. No, zato je Pera Pera, a ne Đuka jer je Đuka tu kad je muka, a za Peru baš i nemamo narodni zapis o postupanju u datoj situaciji. Istini za volju, Pera baš i ne haje puno za postupanje po zapisima.

Možda sam ipak prenaglio. Pera je u petak, 5. septembra, sa drugarima pomno pratio dešavanja u Novom Sadu. To ne ide ako ne gajite posebna osećanja prema ovom gradu, ako se ne brinete za njegove građane i njihovu bezbednost. I kad se sve završilo u vatri, dimu i krckanju kostiju, Pera je teško skrivao sreću što niko nije… što je većina građana prošla bez povreda. Imao je, istina, manjih poteškoća sa protokom glasova kroz govorni aparat i da ga nisam čuo kako je govorio da nikad nije probao alkohol, pomislio bih…

Reče mi jednom neki vinar da vino i nije alkohol, da je to božji dar ljudima, nešto poput Prometejeve vatre. Mada… slično sam čuo i za rakiju pa čak i onu biljčicu, legalizovanu tek ponegde u Evropi (kod nas na uskom lokalitetu kraj Stare Pazove). Krunskim dokazom da nije ništa popio smatram prebrojavanje učesnika neprijavljenog i nelegalnog skupa jer pijan čovek vidi duplo, a Pera ga je bar dvostruko smanjio. Kako god, ako mu se i omaklo nešto van protokola, bilo je to usled ogromne brige koja ga je morila tih nekoliko sati. Jer, Pera voli Novi Sad! Mnogo se gradi u Novom Sadu, a Pera je graditelj!

Na kraju, možda je početna premisa skroz netačna. Možda Pera jeste odmah otišao u policiju, ali ga tada gospoda policajci nisu najbolje razumeli jer su još bili na odvikavanju od upotrebe Sloba Sloboda modela. Ali, mic po mic, dan po dan, mesec po mesec, uz prisustvo starih poznanika iz devedesetih Ivice i novih marica, te dok si rekao “nemamo CN gas”, policija primila k znanju i postupila po naređenju! “Tiha voda breg roni”, “Strpljen – spasen”… ima verovatno još mudrih narodnih izreka što postavljaju granicu između posvećenog državnika i gomile zgubidana željnih brzih rešenja.

I gde smo to, sa sve Perom, sada stigli? Najiskrenije, pojma nemam. Daleki su mi i nejasni obrisi budućeg pobednika, ne znam da li ćemo kao država biti uspešniji, poštovaniji, jači ili sve suprotno tome, ali sam prilično siguran da se odavno nismo ovoliko mrzeli između sebe, dubinski i neprikriveno. A ako sam u pravu, postoji li preči državnički posao od smirivanja situacije i rehumanizacije dehumanizovanog?

Nebojša Regodić