Oduvek je bio vanserijski – glumac izuzetne imaginacije i moćne scenske harizme, odgovoran prema ulozi i kolegama, precizan i dosledan u nastojanju da pronikne u čoveka i tekst koji igra. Van scene – smiren i sabran, bazično tih. Čini se da nema minus fazu. Kolege mu se dive, publika ga obožava, njegovi studenti još više.

Aron Balaž sigurno je jedan od najvažnijih regionalnih glumaca našeg doba. Ovih dana ponovo je na sceni, i to Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz. Sprema ulogu Ilije Čvorovića u Kovačevićevom “Balkanskom špijunu”. Premijera u režiji Olje Đorđević biće 27. marta. Ta komedija, ili će pre biti naša tragedija, povod je za razgovor o trajanju, nalaženju nove snage, pokušaju buđenja nove nade, o volji i etici, o onome što je bilo – a važno bi bilo da bude i danas, o onome što je – na našu žalost – sada, te onome što ćemo biti samo ako budemo odvažni da budemo, za Moj Novi Sad govori Aron Balaž…

Trostruki sterijanac

Jednom davno, bio je zapažen u “Kosi”, briljirao je potom u mjuziklu “Roki horor šou” i odmah dobio svoju prvu Sterijinu nagradu. Sledeću je dobio za ulogu u “Pomorandžinoj kori” – istog teatra, a treću za ulogu mlekadžije Tejvjea u “Violinisti na krovu” SNP-a. “Čovekova tragedija”, “Opera ultima”, “Mala mađarska pornografija”, samo su neke od predstava u kojima je ostvario izuzetne uloge. Višestruko je nagrađivan na upokojenom Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, nosilac je Patakijevog prstena, laureat nagrade “Mari Jasai”, dobitnik je “Iskre kulture”… Danas predaje na novosadskoj Akademiji umetnosti, a publika ga u Novom Sadu rado gleda u predstavi “1981” u Ujvideki Szinhazu i “Violinisti na krovu” SNP-a.

Kad se setite početaka, čini li Vam se da vam je i danas važno sve ono što ste u glumi nalazili na početku karijere?

– Na početku je bilo važno da igram. Kad čovek završava glumačku školu, u kojoj je sticao znanje za tu profesiju – važno mu je samo da igra. I igrao sam, zaista, dosta, toliko da sam stigao do toga da mi je u jednom trenutku svega bilo previše. Osećao sam da mi se čaša prelila. Počeo sam da radim i na Akademiji, a bio sam u skoro svakoj predstavi. Često je bivalo tako da sam od ujutro do 14 na probama u pozorištu, odmah potom išao bih na Akademiju, a onda se vraćao u pozorište na večernju probu od 18 do 22. To je postajalo psihičko i fizičko opterećenje i onda sam se nekako odmakao od pozorišta, doduše ne potpuno. Igrao sam predstave u kojima sam do tada bio, ali je onda nastupio period od godinu-dve, kada sam puštao da me neko pozove, a ja mogu da biram da li mi znači da igram ili ne. Moglo je tako, jer me je rad na Akademiji ispunjavao.

Fotografija iz predstave “Violinista na krovu”, autor M. Polzović

Niste bili u panici što ne igrate kao pre?

– Nisam, jer sam znao kakvo je stanje u pozorištu, da u većini pozorišta nisu mogli da priušte gosta sa strane. Prihvatio sam to, a onda je došlo do preokreta i sada mi već prija što opet povremeno igram.

Kad čovek dugo i temeljeno traje u glumačkoj profesiji, kako ostaje nepokolebljiv u odgovornosti prema njoj? Šta ga uvek inspiriše, više tekst ili ljudi?

– Nisam siguran da li je to uvek tekst, ili ipak pre atmosfera u kojoj se stvara predstava, kreativni proces koji je za svakog glumca, pa i za mene, nešto krajnje lično i važno, uzbudljivo i veliko. Svakako da je i sama predstava, kao produkt tog procesa, i interakcija sa publikom, važan segment glumačkog života, ali proces je taj koji ovoj profesiji daje poseban smisao. I upravo je proces bilo jedino što mi je nedostajalo u trenucima kada sam manje igrao.

Da li se sada, u zrelim glumačkim godinama, nešto promenilo u smislu shvatanja uloženog vremena u profesionalni život?

– Dok si mlad, ne opterećuješ se, privatan život može i da sačeka, ali kako godine dolaze, važno ti je da ga središ, da uobličiš svoj život kako ti odgovara, da imaš porodicu, da joj doprinosiš, da funkcionišu sve one svakodnevne stvari iz života koje ga čine mogućim i normalnim. Danas mi je bitno koliko vremena provodim sa svojim voljenim, dakle, važno mi je i ono vreme van pozorišnog okruženja. Sad pokušavam da izbalansiram da mi pozorišna zauzeća ne ometaju privatan život, što mi, kad sam bio mlađi, nije smetalo. Kad se završi proces, čovek mora stopostotno da se posveti kući, porodici, svakodnevnom životu. To želi, a i zdravo je, ali možda bi na ovu temu imala šta da kaže Andrea (glumica Andrea Janković, Balaževa supruga, prim.nov.), možda bi je vredelo pitati koliko puta glasno izgovori moje ime dok ja nisam kod kuće:)

Držati visok nivo u nekoj profesiji, u vremenu u kojem se sve raspada, nije uopšte lako. Kod Vas je vrlo uočljivo da je standard uloge koju igrate, pa i deceniju, uvek premijerski. Vaš Tejvje u “Violinisti na krovu” zategnut je isto kao premijerskog dana. Nema otaljavanja. Kako se održavaju takva volja i disciplina? Ipak smo živi ljudi, skloni malo da varamo…

– Ako je jedna uloga napravljena i zaokružena na određeni način, i ako je takva izašla na premijeri, smatram da ona mora da bude takva i za publiku koja je gleda tri, pet ili deset godina nakon premijere. Da ne govorim o tome da su svi ti ljudi platili kartu da vide tu ulogu onakvu kakva je bila od početka Na Akademiji smo naučeni da se sve privatno ostavlja u privatnom životu, da nikakav problem iz privatnog života, nedoumice, ovakvo ili onakvo duhovno stanje, ne sme doći na scenu. Deo suštine glumačkog umeća je i u tome da se drži standard. Ja sam naučen tako. To je baza na kojoj ti onda, kroz svoja iskustva, oblikuješ radne navike i brusiš nove standarde. Kao student, učiš o tome kako bi trebalo da se priprema za proces rada na predstavi, na razumevanju uloge i tvog mesta u procesu rada. Uče te da je važno da budeš stoprocentno prisutan u procesu, da ne prođe proba, a da nisi potpuno angažovan, da uvek sabereš svoje misli, da pokušaš da razumevaš sve što se dešava, ukratko da u datom trenutku budeš najbolji, da daš sve od sebe da uloga bude najbolja moguća, jer sve to doprinosi predstavi. Nekad se desi da se sve poklopi kako treba, a nekad Talija promrsi karte, pa bude i drugačije.

Fotografija iz predstave “Roki horor šou”

Pošto radite sa mladima na Akademiji, šta Vam se čini – da li se promenila radna etika u novim generacijama, da li komfor i hedonizam imaju preimućstvo u odnosu na radnu etiku, kako se to oseća u drugim profesijama? Donose li nove generacije nova pravila ponašanja?

– Kao što su nama govorili naši profesori, koji su pokušavali da nam predaju ono što su znali, tako i mi novim generacijama pokušavamo da objasnimo osnove zanata, a na njima je kako će to oni preuzeti i nastaviti, kako će stizati do traženog cilja, kako će rešavati zadatke koji se pred njih stavljaju. U novim generacijama promenilo se dosta toga, ima tog komfora… Ne bih da pametujem, ali primećujem da neki od tih mladih ljudi koji bi da se bave pozorištem i glumom, a to su sami izabrali i podrazumeva se da, kad upisuješ akademiju, imaš svest o tome u šta se upuštaš, nekada nisu svesni nekih osnovnih stvari, da ih krug interesovanja nije poveo ka glumi. Komfor se uvek stavlja sa strane, kad završiš posao, onda priušti sebi komfor. Učimo studente da izađu iz zone komfora, da je napuste, jer teško da će se desiti neki uzvišeni trenutak u predstavi ako se ostane u zoni komfora. Mi mu dođemo kao neki rudari, koji pokušavaju nešto da izrone ispod površine, nešto što je sakriveno, a važno je. Onoliko energije koja funkcioniše ispod površine i onoliko blaga koliko uspemo da izvučeno ispod nje, toliko će ono što radimo biti značajnije.

Jednom davno, u jednom ovakvom razgovoru, rekli ste da najviše volite Novi Sad nedeljom, kad puknu prazni bulevari i tišina okupa grad. Šta danas volite u Novom Sadu?

– O, to je bilo dosta davno kada je Novi Sad bivao tih grad. Otišao sam iz Novog Sada pre pet godina. U Bačku Topolu. Bio mi je potreban mir. Možda nije lepo da kažem, ali svega mi je bilo preko glave. Kad sam stigao u Novi Sad, te ’95-96. godine i upisao Akademiju, došao sam iz malog mesta, takoreći sela. Svidelo mi se ovde, mnogo ljudi, život, svega je bilo, ali sada, nakon 30 godina, mogu da kažem da se ovde nešto dogodilo. Nekad gledam ulice i ne prepoznajem grad. Dolazim tri puta nedeljno na predavanja i vidim kako se sve jako brzo menja, izobličuje. Nestaju porodične kuće, niču neke zgrade, bez parking mesta… Kako ulazim u Novi Sad, već sam u panici gde ću da parkiram. Gužva je na sve strane. Tih nekadašnjih tihih nedelja više nema ovde. Bez stresa se ne može preći ni ulica, čak ni nedeljom. Bilo mi je dosta 20 i kusur godina života ovde, a možda me i selo povuklo nazad, da budem bliži prirodi, mestima koja su otvorena, gde nije gužva, ni tolika buka. Imam dvorište, šumu u blizini, ne osećam se zatvoreno, a možda je tom zovu doprinela i korona, verovatno jeste… Trenutno se ne kajem što sam tamo.

Kako grad izgleda s bačkotopolske distance, u ovih poslednjih godinu i po dana?

– Miran sigurno nije. A i kako bi bio? Ko je miran? Tenzija koja se oseća može da bude i dobra, i loše, i nekad ne znam da odlučim kakva je zapravo. Ja samo ne bih da idem unazad, ali imam osećaj da me nešto vuče naspram mog htenja i moje volje. Ne želim da idem unazad, ali ne mogu da se oduprem, ne uspevam da idem napred. Znam šta treba da se promeni – a jednom smo bili svedoci promena, pa se može reći da je to bilo “iz jednog bureta u drugo”.. No nada umire poslednja…

Ima li nade u “Balkanskom špijunu” i da li će to biti komedija ili tragedija, imajući u vidu društveni kontekst u kojem se igra?

– Mora se reći da je to vrlo aktuelan komad. Bio je i biće dok god postoje režimi, dok postoje jedna i druga strana, dok postoji zatvorenost naspram progresa, onaj koji bi da napreduje naspram onog ko neće da sasluša drugo mišljenje i možda koriguje svoje. Mislim da će se publika mnogo smejati, ali ćemo, i generacijski, i društveno, i životnoiskustveno, osvestiti realnost običnog čoveka. Biće tu raznih poređenja, recimo, ja bih neke stvari uradio drugačije nego moj otac ili moj deda, ali pošto ja volim šveps, koji imaj gorak ukus, gorak ukus će ostati u ustima, ali će nam možda dopustiti da se setimo šta je nekada bilo, a možda i naslutiti šta će sa nama biti. Tekst je jako lepo napisan, nije ga trebalo izmišljati, samo zapisati stvarnost. Lepo je da se možemo smejati na to.

Fotografija iz predstave “1981”, autor Srđan Doroški

Nije li i to smejanje deo nekakvog našeg ludila?

– Možda delom i jeste, ali svakako je način da se preživi, jer sećamo se svega, kada su bile nestašice, restrikcije struje, parni-nepani dani za vožnju, bon za prašak, ulje, za brašno, ljudi su čekali u redovima… Ne bih voleo da se to ikome ponovi, ali mi smo u svemu tome naučili i da se ne dobija sve zdravo za gotovo, da nešto možeš dobiti tek kad ga ima, a mnoga detinjstva su naučila da nešto možeš dobiti samo ako zaslužiš. Nisi imao sve, jer ti sve nije bilo ni potrebno. Dobijao si kad si bio spreman, poštovao si to što si imao i bio ponosan na to što si zaslužio, jer si uložio neki trud da bi dobio. Da se kratko vratim na priču o komforu: iako nigde ne lete pečeni golubovi, danas čovek ima utisak da novim generacijama lete. Sve im pripada u svakom trenutku.

Ne leti ni empatija, osim kratkoročno, uglavnom lete sebičnost, samovažnost i samodopadnost – egoizam…

– U glumačkoj profesiji teško možeš da skloniš ego. On te tera da se brusiš, klešeš svoja znanja i talente. Svet jeste sebičan, sve se ređe ljudi pitaju za zdravlje, sve ređe saslušaju odgovor, sve se ređe otvaraju, svako živi u svom limbu i vrti svoju priču glasno. Nema više ni timskog rada. Svet se promenio. U fabrici si postavljen kod jedne mašine i tu radiš ceo dan. “Timski rad” imaš jedino kad s kolegama izađeš na pauzu da zapališ ili jedeš. S modernizacijom se sve “bezkontaktizuje”, stvaraju se mikro svetovi, ali mi se čini da se u pozorištu, kao nekoj vrsti mirko sredine, ljudi još uvek interesuju jedni za druge, i privatno i profesionalno. Možda to ima veze i s tim što mi radimo sopstvenim telom, naš alat su naše emocije, iskustva, uspomene… Možda je zato kod nas ipak malo drugačije.