Odluku da bude učiteljica donela je još u osnovnoj školi. Ostavila je dobro plaćen posao kako bi radila ono što voli i nikad se nije pokajala. Sa decom ima posebnu konekciju: daje im jasna pravila, ali i puno topline i zagrljaja. Bivši đaci je zovu na svoje svadbe, što mnogo govori o tome kakav značaj ima u njihovim životima.

Aleksandra Gojković je rođena u Vrbasu, ali od rođenja živi u Novom Sadu. Završila je Osnovnu školu “Petefi Šandor”, potom Svetinu gimnaziju, pa Višu pedagošku školu i, nešto kasnije, Učiteljski fakultet. Paralelno sa tim završila je i Baletsku školu, igrala je folklor osam godina, a u muzici je celog života. Od 1992. godine zaposlena je u Osnovnoj školi “Vasa Stajić”, gde vodi i plesnu sekciju. Voli da se edukuje i prati novitete u nastavi, te Ima preko 100 sertifikata sa raznih seminara.

– Nakon završene Više pedagoške, čuvala sam jedno dete, a potom godinu i po dana radila u školi “Jovan Popović”, gde sam imala i razred sa gluvonemom decom, sa kojom je iskustvo bilo čarobno. Vodila sam ih na takmičenje u plesu gde su igrali kolo i osvojili prvo mesto. Uporedo sam bila i turistički vodič, držala privatne časove i puno putovala. U martu ’92. sam prestala da radim u toj školi, a posao sam dobila kao sekretarica u jednoj privatnoj firmi. U avgustu iste godine dobijam poziv od tadašnjeg direktora škole “Vasa Stajić” da dođem na zamenu na godinu dana. Nisam puno razmišljala: ostavila sam posao sekretarice sa platom od 300 maraka, da bih ovde dobila prvu platu 30 maraka. Za nekoliko meseci, od plate sam mogla da kupim kesicu bibera, to je bilo vreme hiperinflacije. I ne kajem se, jer je ta odluka donesena iz ogromne želje da radim kao učiteljica – kaže Saška, kako je svi u školi znaju, za portal Moj Novi Sad.

Priseća se svoje prve generacije, rođene ’82. godine, koja je bila specifična po tome što im je predavala tri predmeta u sva tri odeljenja, a iz nje je izašlo čak 17 lekara, što je impozantna cifra. Od tada, do sada, ostala je da radi u istoj školi.

– Jako mi je drago što iz svih generacija kojima sam bila učiteljica ima mnogo uspešnih ljudi. Bila sam na nebrojeno mnogo 18. rođendana i svadbi nekadašnjih bivših učenika, a imala sam i situaciju da me bivša učenica zove sa porodiljskog stola da mi javi da se porodila – s osmehom priča Gojković.

Roditelji njenih đaka opisuju je kao učiteljicu koja nalazi savršen sklad između discipline i topline, što je, nema sumnje, izazovno i ne uvek lako.

– Svi učitelji, sasvim sigurno, nauče decu da čitaju i pišu. Međutim, moja misija je da napravim od te dece ljude, da napravim dobru atmosferu u razredu, gde se podržavaju i pomažu, te da pravi kvaliteti budu na prvom mestu, a sve ostalo nekako dođe. Mislim da je u svemu, pa i u obrazovanju i vaspitanju, potrebno uspostaviti granicu. Kada se u startu postave granice i pravila koja treba da se poštuju, deca to vrlo rado usvajaju – objašnjava novosadska učiteljica.

Kao jedna od “sankcija” koje upotrebljava kada se granice pređu jeste kazna sa bombonama koje su se, kako tvrdi, pokazale kao vrlo delotvoran način.

– Za “prekršaj” upadanja u reč, trčanja po učionici, trčanja po hodniku i sl, potrebno je da učenik sutradan donese četiri bombone. Ukoliko to zaboravi, prekosutra mu se to sabira. Najveći broj bombona koje je jedno dete donelo je 152. Te bombone stavljamo u jednu korpicu i na kraju radne nedelje, petkom, svako uzme po jednu bombonu za sebe i još jednu koju će dati drugu ili drugarici koji su mu učinili nešto dobro. Na kraju sabiramo ko je dobio najviše bombona. To stvarno radi posao. Jako sam ponosna kad ja treba da ih donesem, jer to znači da su bili dobri i nisu prekršili pravila – opisuje ona metodu koju je sama smislila.

Mnogo voli da razgovara sa decom i da im razvija kritičko mišljenje: da nauče da kažu šta misle, da odbrane svoje mišljenje, ali na način da nikog ne uvrede, kao i da uvažavaju tuđe mišljenje.

– Često napravimo debatu, pa u četvrtom razredu iskoristim neku bajku, npr. Pepeljugu, gde pričamo o tome zašto ona nije nikad odlučila da se pobudi i usprotivi maltretiranju od stranne maćehe i sestara. Podelimo uloge, ispitujemo jedni druge i na kraju napravimo suđenje svim likovima, ali tu imamo i sudiju i porotu i advokate… To traje po nekoliko časova, a bude božanstveno, jer deca dobiju veliku snagu da pitaju, odbrane, obuju tuđe cipele… Uvek budem fascinirana odgovorima. Deca su toliko topla, otvorena i puna empatije, iako mislimo da nisu, samo ih treba podstaći na pravi način – uverena je Aleksandra.

Izuzetno ceni metode Ranka Rajovića i odlazila je na njegove seminare, te mnogo toga primenjuje i u nastavi, kao što je učenje pesmica pomoću crtanja simbola.

– Jako volim svoj posao i ništa ne bih mogla bolje od toga da radim. Uvek mi je centar sveta dete koje sutra treba da bude svoj čovek. Najteže mi padaju rastanci, to opraštanje i bojazan kako će se deca dalje snaći. Strašno mi je bilo kad sam čula da mi je dvoje bivših učenika preminulo. Teško mi je i kad deca pate zbog razvoda roditelja i tu sam puno puta uskakala da pripomognem. Primetim i reagujem na promene ponašanja kod nekog deteta. Recimo, imala sam dečaka koji mi je uzeo pare iz torbe, ali nije bilo šanse za saradnju sa roditeljima, jer je bio iz problematične porodice. Ipak, u naredne dve godine više ništa nije ukrao od mene, nakon što sam mu kupila školsku torbu, pošto nije imao odgovarajuću. Tada je bio jako srećan – ističe naša sagovornica i dodaje da je uz dobru saradnju sa roditeljima uspeh zagarantovan, jer njihov rad treba da bude timski, sa istim ciljem: dobrobiti deteta.

Kaže da bi mogla da izdvoji milion lepih stvari u svom poslu, od dečijih osmeha, zagrljaja i zajedničkih putovanja, preko sreće kad će neko dobiti brata ili sestru, do zajedničkog slušanja muzike i pevanja.

– Uz mene su zavoleli i Balaševića, ali razne starogradske pesme, jer često puštamo muziku. Na taj način učimo i stare, malo poznate reči. Volim i ambijentalnu nastavu, pa sa svakom generacijom idem u grad, obilazimo važne spomenike i crkve i pričamo o mestima kojih više nema. Od prvog dana sam sa decom učestvovala na Bebi Exitu i Zmajevim dečijim igrama, vodila ranije generacije na snimanje emisije “S one strane duge” kod Mande, vodila ih na druženja kod Duška Trifunovića i Ljubivoja Ršumovića. Odlazimo u “City”, najstariju poslastičarnicu u gradu, vodim ih na pozorišne predstave, sajam knjiga… – nabraja Saška.

Smatra da nedostaje bolja povezanost između vrtića i škole, u smislu bolje tranzicije, ali i da fali jedan razred između četvrtog i petog i veruje da bi projektna nastava bila korisna.

– Moji đaci vrlo brzo nauče tečno da čitaju, jer odmah na početku napravimo kartonski televizor i onda glume spikere, za šta se prosto otimaju. Tako se uči i stav, dikcija, kompletna ličnost – napominje jedna od omiljenih uča.

Pamti gomilu anegdota, ali primećuje da su prvaci najotvoreniji i najzanimljiviji. Tako je, recimo, imala učenicu kojoj su roditelji rekli da pomno gleda učiteljicu, što je ona bukvalno shvatila, pa je svakog dana referisala šta je učiteljica obukla, ali nije imala pojma o čemu je učiteljica pričala.

– Druga učenica je svojoj mami rekla posle prvog dana škole da misli da je učiteljica glupava, jer stalno ispituje decu, umesto da sve sama zna. Bilo je i da je jedan đak rekao da nije fora što njima ne dam da šetaju po učionici, a ja stalno šetam. To je savršeno, pravi dečiji način razmišljanja – kroz smeh opisuje Saška neposrednost i iskrenost prvačića.

Vremena korone se seća kao izuzetno izazovnog, jer su morali preći na onlajn nastavu, ali je uspela i to da pregrmi sa svojim tadašnjim četvrtacima. Kada su joj te godine u septembru došli novi prvaci, a odeljenja bila podeljena na pola, kršila je pravila nošenja maski.

– Maske smo nosili ispod brade i dizali bismo smo ih ako neko naiđe, ali smo se dogovorili da ćemo ih na času spuštati, da se ne bismo gušili pod njima. Tada sam organizovala da se obe polovine razreda, za jedno sa roditeljima, nađu u parku, kako bismo se svi upoznali – priča nam Novosađanka koja obožava svoj posao.

Godinama je vodila decu na takmičenja u plesu, gde su najčešće osvajali prva mesta. Takođe su na matematičkim takmičenjima “Misliša” i “Kengur” osvajali zapažene rezultate.

– Dete mi je uvek fokus i sve radim za njegovu dobrobit, ma koliko to roditeljima ponekad nije jasno, jer su zaštitničku nastrojeni i ne dozvoljavaju detetu da se “pomuči” da im bude dosadno ili (ne daj bože) bude tužno. Zapravo, dosada ume da razvije kreativnost i inovacije – napominje učiteljica.

Trudi se da decu u učenju vodi kroz njma bliske životne situacije i najbliži i najprihvatljiviji način, a to su – igra i igranje. Zahvaljujući sveukupnom odnosu prema đacima i energiji i vremenu koji u njih ulaže, učiteljica Saška je jedna od onih koje se do kraja života nose u srcu.