Šta radi porodica čiji je sin ubio školskog druga? Šta rade njegovi roditelji kad saznaju da im je sin postao ubica: padaju li ničice na kolena – jer ubijeno je nečije dete, ili gledaju na sve načine da istrguju “da šteta bude što manja”, jer za njih je ubica samo njihovo dete i kao takvo “preče od pravde”, a tako štite i “ugled” porodice? 

Ovo je okosnica priče oko koje nastaje “Autorizacija”, nova predstava Pozorišta mladih, u režiji Osiječanina Vanje Jovanovića, koji je sa Petrom Pleše i napisao ovaj tekst.

Premijera je sutra, 25. aprila, na Maloj sceni ovog teatra.

Nimalo lake uloge roditelja dečaka ubice igraju dva vrsna glumca Pozorišta mladih Marija Radovanov i Ivan Đurić, koji će propitati naša najdublja etička uverenja vodeći nas kroz zapanjujući rolerkoster emocija. Borbu za pravdu – do poslednjeg daha, autori teksta stavili su u ruke jedne novinarke, dugogodišnje isterivačice pravde na svim nivoima, takoreći Sizifa s perom u ruci. Neda Danilović igra je tako da će rasporiti duše svih – naročito novinara – koji je budu gledali. Rastegljivi osećaj pravde i vrlo pragmatičnu istinu personifikuje advokat, u izvođenju Aleksandra Milkovića koji precizno markira “kvalitete” čoveka koga igra. Četrnaestogodišnjeg dečaka-ubicu naizmenično igraju dva odlična člana Teatra mladih “Mišolovka”: Marko Trivić i Nikola Ljubičić. Nakon jedne od proba ove predstave, a takva do sada nije izvedena – ne samo na sceni Pozorišta mladih, već ni na ovdašnjima scenama, za Moj Novi Sad je govorio reditelj Vanja Jovanović…

Zašto ste izabrali baš taj ugao događaja kojim se bavite, zašto ugao ubice i njegovog najbližeg okruženja, a ne ugao žrtve i njegovog okruženja?

– Doslovno, mogli smo odabrati jedno ili drugo, i mi smo se odlučili za jedno od ta dva. Bilo mi je intrigantno da priču smestimo u okolnosti koje podrazumevaju odlične preduslove za dobar život. Imamo porodicu koja je ceo život imala dobre uslove za zdrav život i razvoj deteta. To je dete bilo izloženo najzdravijem i najboljem u životu, pa ipak je ispalo takvo kakvo je ispalo. Mene je najviše zanimao upravo taj momenat nemogućnosti definicije nastanka te vrste devijacije, i zato seciramo kako je jedna takva porodica vaspitavala dete, kakav su odnos imali prema njemu, propitujemo njihovu prošlost, pitamo se da li se moglo učiniti nešto da se ne dogodi to što se dogodilo. Postavljamo pitanja, na koja uopšte ne dajemo odgovore. Naprotiv, dodatno mistifikujemo to pitanje, koje drugi pokušavaju demistifikovati i to tako što upru prstom u nekog i kažu: “Ti si kriv!”, a psihijatrija se već stolećima bavi tim pitanjem i, i dalje nema odgovor zašto se to događa, na koji način i kada. Ne samo na to pitanje, nema odgovor ni za bilo koje drugo pitanje o mentalnim devijacijama, psihozama, neurozama… I dalje je sve, manje-više na nivou pretpostavke. Mene su zanimali ti roditelji, koji su sigurno bili prvi koji su upirali prst u druge, a sada su se našli u toj poziciji, dodatno ogađeni time što imaju “reputaciju”. 

________________________________________________________________________________

Jesmo li pred zakonom svi isti?

“Da li se tragični događaj mogao sprečiti, koju ulogu u procesu pravnog i društvenog suđenja počinitelju igra socijalno-ekonomski status, politička moć i umreženost porodice s medijima? Jesmo li pred zakonom svi isti? Kako se društvena merila iskupljenja menjaju u odnosu na to ko je prestupnik? Jesu li kategorije, poput pokajanja, dostupne samo nekima od nas, onima koji to mogu finansijski da priušte? Do kog trenutka možemo braniti svoju decu?” (Reditelj povodom predstave)

________________________________________________________________________________

Da li ste, dok ste pisali tekst, imali na umu 3. maj i “Ribnikar”?

– Naravno da jesmo, to se ne može negirati. Nije to, nažalost, jedini slučaj. Prošlog leta dogodilo se ubistvo i u jednoj zagrebačkoj osnovnoj školi (u decembru 2024. dvadesetogodišnji, bivši đak OŠ ubio je jedno, a ranio troje dece i učiteljicu, za šta je prvostepeno dobio 50 godina zatvora. prim nov.). To se stalno događa oko nas, ne možemo to ignorisati, ali mi nismo iz te vrste informisanosti ušlu u ovu priču, iz preslikavanja određenog događaja, već neke naše impresije toga šta se događa, ne samo ovde, nego u celom svetu. O takvim događajima uvek se govori tako što se upire prstom, što se pokušavaju naći trenutna rešenja i napraviti trenutne sanacije, a zapravo lepe se flasteri, dok pravi uzroci i problemi koje treba rešiti, ostaju nerešeni. Početak rešenja bi bila promena društva i učenje o empatiji, a o tome se ostanu baviti dve-tri osobe, koje ni ne dobiju medijsku pažnju, ni prostor. Na kraju krajeva, tu smo mi – pozorište, da o tome progovori, kad već ne govore ni mediji, koji su mahom senzacionalistički, iako ne volim da generalizujem, ali se svi, u 90 odsto slučajeva, bave trenutnim rešenjem problema. 

________________________________________________________________________________

Na šta je čovek sve spreman kad je sateran u ćošak, pogotovo ako brani status i privilegije? Da li baš svako može – i hoće – dokle neće? To su samo neka od pitanja kojima se bavi “Autorizacija”. Prve reprize su 26 i 28. aprila.

________________________________________________________________________________

Napravili ste predstavu u kojoj su mediji, prvi put u nekoj predstavi u Srbiji, predstavljeni pozitivno. Kako se to desilo?

– Mogao sam da napravim predstavu u kojoj su mediji, očekivano, sluge vlasti, na strani mraka, ali mi je bilo interesantno da okrenem priču tako da izađemo i iz te generalizacije, da se demistifikuje i ta priča, jer u svakom segmentu života ima ljudi koji vrede i koji ne vrede. Treba pronalaziti i isticati ono što vredi, a ne samo upirati prstom. Naša predstava nastoji da ne upire prstom, ni u jednu osobu. Mi ih gledamo kao osobe, ne kao funkcije. Osim što ima dramaturšku funkciju, kao vokalizator preko koga dobijamo razne informacije u priči, novinarka kroz predstavu dobija i mitsko znečenje. Ona nije na racionalan način psihološki motivisan lik, ali postaje ideal koji bi svako od nas – da ima hrabrosti, negde hteo da bude. Ona u svojoj nameri da istera pravdu ide do kraja i ne posustaje. Pravda, koja nije otelotvorena, čiji je ona simbol, poslata je na kraju u svemir, a neko, zasluženo, mora da živi u bolu, strahu i griži savesti – do kraja života.  

Teme za predstave uvek se biraju iz ličnog osećaja sveta. Kakav je vaš u ovom trenutku?

– Teskoban.

Je li to frustrirajuće toliko da parališe?

– Frustrirajuće jeste, ali čovek se uči da živi s tim i izvlači najbolje što može, ali da se osećam teskobno – osećam se. I nemoćno u mnogo situacija. Nastojim nekako da stvorim, ma koliko uzak, ali siguran krug, unutar koga mogu da delujem. Tu svakako spada i pozorište, gde kroz proces rada s ansamblom i produkcijom pokušavam da stvorim neko sigurno okruženje u kojem možemo stvarati. Ne da kažemo šta mislimo, nego da pokažemo kako se osećamo. 

________________________________________________________________________________

“Pravo i gluma su isto. Braniš lik. Pravo je čak jače zato što je taj lik stvaran. Pravo je pravo pozorište…” (Advokat u predstavi)

________________________________________________________________________________

Da li je moguće delovati u pozorištu? Je li tu zaista drugačije?

– Kako da ne. Neupitno jeste drugačije. Nisam u to nikad posumnjao. 

Kakvo pozorište u vama proizvodi katarzu? Jeste li skoro gledali neko takvo?

– Svi mi koji se bavimo pozorištem, vrlo smo zahtevni, a ja znam da me neka predstava “vozi” kad prestanem da gledam kako se ona tehnički izvodi i izgubim se u njoj. Gledao sam ovih dana ponovo vašeg “Violinistu na krovu”, već samo otvaranje predstave je izvanredno. Predstavu sam inače gledao i pre par godina u Osijeku, gde je gostovala, i tada me je na isti način izula iz cipela. Dosta često me pomere predstave za decu, prvenstveno zato što postoje neki ljudi koji se posvete tome da naprave pozorište za najmlađe. Tu nisu potrebna nikakva kamufliranja, kitnjaste reči, tu je dovoljno govoriti bazične istine. Na moje predstave za decu odrasli se mnogo češće raspadaju nego na dramske predstave. Kada praviš predstave za decu nisi u strahu da ćeš ispasti glup, tu se otvara utešujući svet mašte, u kojem se i sam osećaš tako da možeš reći šta god misliš – bez straha, jer je publika mnogo neposrednija. 

Bavi li se pozorište u regionu bitnim temama, ili šlajfuje u mestu baveći se prečesto npr. ratom i postratnim traumama?

– Ne može da se ne bavi tim temama. U pozorištu su ljudi koji se njima bave, jer ih se lično tiču. Naravno da je taj rat i sve uslovilo negde i moje detinjstvo i odrastanje, ali ja sam vrlo svesno odlučio da kažem – ne, to za mene ne postoji, hoću napred. Nemoguće je u potpunosti pobeći od toga, ali sam istovremeno smoren time, jer je to sidro koje nas drži u nekom crnilu, koje drži naša društva. Ako uđem u to, bojim se da ću samo poludeti. 

Zašto rat između Hrvatske i Srbije ne prestaje, protinja sve češće?

– Zato što odgovara strukturama vlasti. Nema tu nikakve filozofije. Narod se drži tu gde jeste da se ne bi išlo napred. Ako se narod obrazuje, ako se duhovno razvija, određena kritična masa ne bi mogla ubirati profit koji ubira. To je vrlo jednostavno. Ljudi se vrlo lako razjare na tom nekom nivou, jer su neobrazovni i duhovno vrlo zadrti.

Narod se drži tu gde jeste da se ne bi išlo napred…

Foto: Darko Milosavljević

________________________________________________________________________________

Svako je pitanje imalo smisla

“U Pozorištu mladih sam naišao na vrlo prisutne, neposredne i divne glumce, zaista savršene, koji su pametno propitivali ono što radimo, ne u smislu odbrambenih mehanizama, što se nekada dešava – da glumci postavljaju pitanja i tako “sabotiraju” deo procesa iz vlastite nesigurnosti. Glumci Pozorišta mladih su našu ideju prihvatili, nisam osetio niti jednu kočnicu, a svako pitanje koje je bilo postavljeno, bilo je u svrhu kvaliteta predstave, a ne ispoljavanja nekog vlastitog ega. Mislim da je isto bilo i sa naše, Petrine i moje strane.”, kaže Vanja Jovanović.

________________________________________________________________________________

Kako sklapate pakt s glumcima?

– Dok radim, nastojim da inspirišem neke procese u glumcu, gledam da ne foršpilujem, to je baš poslednja opcija koju koristim, jer bi to bio znak neke moje nemoći da im objasnim i približim ono što tražim od njih. Radim to vrlo retko i nerado, jer ne volim da gledam multipliciranog sebe na sceni. Pakt s glumcima sklapam na različite načine. Tu nema pravila. To je uvek individualan proces, od predstave do predstave različit. Nekad si sam u nekoj posebnoj fazi, kada se teško otključavaš, a nekad su glumci u nekoj životnoj fazi, u kojoj opet njima treba vremena da se otključaju. U trenutku kada radimo najvažnija je prisutnost, kao i to da se ne držiš čvrsto za ono što si pripremio pre procesa. 

Šta mislite, da li je prisutnost, kao uslov za dobar rad u svemu, stvar karaktera ili je pitanje odluke?

– Svakako je – na kraju krajeva – stvar odluke. Uostalom, o njoj se mnogo uči na prvoj godini akademije, to su prvi sati glume u prvom semestru. Prisutnost je uslov za kreativno stvaranje i u glumi. 

U Novom Sadu smo gledali dve vaše predstave, “Kafe kraljevstvo” iz Splita i “Plišanu revoluciju” iz Osijeka, obe u okviru festivala “Novosadske pozorišne igre”. Zbog čega bi bilo važno videti ovu koja trenutno nastaje?

– Generalno, važno je da ljudi idu u pozorište i gledaju dobre predstave. Publika će, naravno, odlučiti da li je ova koju pravimo dobra. Od produkcije sam dobio mogućnost da napravimo nešto autentično, nešto svoje. Tema je delikatna, pokušavamo je približiti publici tako da ona postane deo te priče, a ne da gleda s distance i intelektualizuje. 

Snežana Miletić