Fedor Vrtačnik, dirigent i aranžer: Ako želimo da uspemo, moramo da izađemo iz standarda

On razmišlja van kutije, ruši granice, spaja nespojivo i iznosi na scenu emociju i energiju koju publika i kolege uvek nepogrešivo prepoznaju.

Fedor Vrtačnik rođen je 1963. godine u Sremskoj Mitrovici, gde se i školovao do srednje škole, koju je završio u Beogradu. Nakon toga je učio na teoretsko pedagoškom odseku Akademije u Sarajevu da bi svoju edukaciju zaokružio master studijama na muzičkom koledžu Berkli. Član je Udruženja muzičkih umetnika i izvođača "Vojvodina ton", aktivan je saradnik "Sibelius music"  i "Berklee music" asocijacije i osnivač agencije "Orchestral score production". Njegov primarni instrument je violina, ali svira i kontrabas, klavir i udaraljke.

U Novom Sadu je najpoznatiji kao dirigent i aranžer Novosadskog big benda, koji vodi od 2003. godine. Na svetskoj sceni je dobro znan po saradnji sa kultnim orkestrima poput Singapurskog, Vašingtonskog i Detroitskog simfonijskog orkestra, Njujorške, Kalifornijske i Praške filharmonije, kao i velikim produkcijama kao što su BBC i Virgin. Njegove aranžmane na sceni su izvodili Sting, Robi Vilijams, Pavaroti, Bočeli, Kareras, Plasido Domingo, te mnoga istaknuta imena i orkestri domaće muzičke scene. Naš sugrađanin sada je na vrhuncu karijere i na najbolji mogući način predstavlja Novi Sad i srpsku muzičku scenu u svetu. Zato je on naša ovonedeljna Gradska faca.

Kada ste se zainteresovali za muziku i kako je teklo vaše školovanje?

– Još kada sam bio mali nešto me je privuklo muzici i već sa pet, šest godina sam svirao usnu harmoniku. Uticalo je i to što sam u porodici imao muzičare, moji tetka i ujak su se profesionalno bavili muzikom. Ubrzo sam upisao nižu muzičku školu "Petar Kranjčević" u Sremskoj Mitrovici i tu sam završio na instrumentu violina. Taj instrument sam dobio kao dete, što mi je veoma koristilo u daljem radu jer je violina instrument koji muzičarima oštri sluh. Mislim da sam ga još tada, zahvaljujući violini, dobro izoštrio i, kada sam otišao u srednju školu, mogao sam lako da razaznam šta čujem u nekoj pesmi. U tom periodu sam se zainteresovao za aranžiranje i već samostalno krenuo da pravim aranžmane, da bih tu svoju sklonost otkrio tek kada sam otišao na Akademiju.

Violina je instrument koji muzičarima oštri sluh

– Na Akademiji u Sarajevu sam počeo da pravim aranžmane za velike orkestre i za festivale. Prvi ozbiljan aranžman sam napisao za Plesni orkestar u Sarajevu. Tada me je čuveni kompozitor Esad Arnautalić pozvao i rekao da će kompoziciju da izvedu na susretu Plesnih orkestara Jugoslavije. U to vreme su se svakog januara okupljali svi džez i plesni orkestri radio-televizijskih centara i to je za mene, kao jednog mladog čoveka, bilo značajno. Velika je čast kada vaš rad izvode pored velikih imena, legendi Jugoslavije, poput Jožeta Privšeka i Bubiše Simića. Bilo mi je izrazito drago kada sam kasnije čuo da Big bend iz Niša izvodi tu kompoziciju. Ja nisam imao taj aranžman i sada ga napokon ponovo imam. To je bio moj prvi aranžman a nakon njega sam uradio na hiljade drugih, ali je ostala lepa uspomena na početak mog muzičkog delovanja.

Životni put vas je vodio od Sremske Mitrovice, preko Beograda i Sarajeva do našeg grada. Zašto ste se odlučili za Novi Sad?

– Mi koji se bavimo muzikom smo veoma pokretni i prosto su se tako okolnosti postavile da sam izabrao grad koji je blizu mog rodnog grada. Došao sam nakon završetka studija u Sarajevu, bilo je to vreme kada je počeo onaj prokleti rat u Bosni. Možda bih se tamo i zadržao ali je situacija bila jako loša. Svidela mi se pozicija Novog Sada, atmosfera i pozitivna energija. Ljudi su prepoznali ono što radim i tu sam dobio priliku da radim ono što volim i za šta sam se školovao, tako da sam odlučio da se ovde zadržim.

Novosadski big bend vodite od osnivanja. Šta vam je bila prvobitna ideja?

– Novosadski big bend je nastao gašenjem Plesnog orkestra TV Novi Sad. Muzičari koji su tu bili prisutni su imali potrebu da stvore jedno telo koje će nastaviti rad na polju scenske, popularne i džez muzike. Mi smo tako 2003. godine osnovali Big bend, koji i dan danas deluje i iza sebe ima oko 480 koncerata. Snimamo treći CD, sarađivali smo sa velikim brojem umetnika u bivšoj Jugoslaviji, nastupali na svim većim televizijskim kućama i na gotovo svim kulturnim manifestacijama u regiji. Posebno sam ponosan na poslednje projekte koje smo izneli, poput "Rok opere" i "Tri tenora" i naravno na ono što tek sledi, a to je novi album koji smo snimili.

Svake godine ste sve popularniji, šta mislite da je razlog tome?

– Mislim da je budućnost u udruživanju različitih muzičkih subjekata, jer se tako dobijaju vanstandardne forme koncerata i stvara atraktivnost događaja. Znate, kada se pojavi Big bend, svi očekuju neki džez i pop, kada se pojavi Opera, ljudi očekuju operske aranžmane. Kada je izneta "Rok opera" to je delovalo kao nešto što je palo s neba, ljudima je to bio poseban doživljaj. Moramo biti svesni da, ako želimo da  uspemo, moramo da izađemo iz standarda. Muzika ne stoji nego teče. Ako se zaglavimo u prošlosti i gledamo muzički život kroz oči kompozitora iz 17. i 18. veka, ostaćemo zarobljeni. Od perioda Mocarta, Baha i Betovena desili su se i Led Zeppelin, Pink Floyd i Queen, a to su sve budući standardi. Mi se moramo prilagoditi i posvetiti svoj nastup savremenom slušaocu. Nije dovoljno samo izaći na binu i odsvirati desetak pesama, mora da se napravi šou. Sarađujem sa puno američkih i britanskih orkestara i od njih sam naučio dosta o tome kako se pravi šou, i kakav program je prihvatljiv za modernog slušaoca. Tako da, pokušavam to da primenim ovde i mislim da uspevam u tome.

Moramo se prilagoditi i posvetiti svoj nastup savremenom slušaocu

– Članovi našeg orkestra su jako motivisani i vole to što rade, zato i uspevamo. Svi mi imamo klasično muzičko obrazovanje ali, neki su kroz školu, a neki kroz praksu sa različitim orkestrima, stekli iskustvo u izvođenju moderne muzike. Najvrednija stvar kod muzičara je orkestarsko muziciranje. To se uči u školama ali ne u toj meri kao kada imate nastup i kada izađete pred veliku publiku. Mi smo nastupali pred 100.000 ljudi na Beer festu i to je jedan veličanstven događaj za muzičara. Svaki muzičar je srećan kada dobije priliku da doživi emociju i energiju koja se ispoljava na takvim nastupima.

U kojoj meri vam je školovanje na Berkliju značilo u građenju karijere?

– Završio sam master na Berkliju i to školovanje se odvijalo onlajn. Bilo mi je važno jer sam naučio komplikovanije forme nego na osnovnim studijama. Muzika se razvila i razvija se i dalje, koriste se savremene harmonske metode orkestracije za progresivne tehnike u aranžiranju, koje su vrlo korisne i koje ja primenjujem i u simfonijskoj i u savremenoj muzici. Ja i dan-danas analiziram svako delo koje mi se svidi, bilo koje vrste muzike. Postoje samo dve vrste muzike – dobra i loša. I u narodnoj muzici ima odličnih rešenja. Muzika je kao umetnost fantastična jer mi muzičari imamo jedno pismo koje svi prepoznajemo. Sjajan je doživljaj kada, na primer, ja u Srbiji napišem jedan aranžman i pošaljem ga u Japan, a tamošnji muzičar to odvsira i prepozna emocije koje su unete u delo.

Postoje samo dve vrste muzike – dobra i loša

– Dobre temelje sam postavio na Akademiji u Sarajevu. Imao sam odličnu saradnju sa Plesnim orkestrom Radio-televizije Sarajevo i mentor mi je bio njihov dirigent. Imao sam tu sreću da sam se, kao mlad muzičar u razvoju, družio sa kvalitetnim muzičarima i sa svim relevantnim muzičkim zvezdama u Sarajevu, počev od Indeksa na dalje. Taj temelj mi je bio od velike važnosti kada sam krenuo da se profesionalno bavim muzikom. Za mene je bilo značajno kada sam prepoznao da je internet užasno velika ciljna grupa nas muzičara. Zahvaljujući njemu, ostvario sam ogromnu saradnju sa velikim svetskim orkestrima, koji su prepoznali moj kvalitet i kontaktirali me. Tako je sve polagano krenulo i širilo se. Ima puno orkestara, pogotovo na Zapadu, gde maltene svaki gradić ima simfonijski orkestar. Postoji ogromna potražnja za aranžmanima i orkestracijama, a nema puno nas orkestratora, zato svi koji smo u tom poslu puno stvaramo, pogotovo za scensku delatnost. Recimo orkestri imaju aranžman koji je potrebno prilagoditi za manji ili veći sastav ili bi trebalo napraviti transpoziciju ili izmeniti instrumente... To mogu da rade samo školovani ljudi koji znaju kako se ti instrumenti ponašaju. Sada sam došao bukvalno do vrha i, pre epidemije, sam angažovao puno mladih ljudi da mi pomognu u poslu.

Na koje angažmane ste posebno ponosni?

– Napomenuo bih saradnju sa kompanijom "West End International" iz Londona, koja se bavi mjuziklima i organizuje nastupe tog karaktera širom Engleske. Njihova menadžerka Alison Prajs me je pronašla na internetu i ponudila mi jednogodišnji ugovor. Ja sam ga, naravno, prihvatio jer su uslovi fantastični i oni strogo poštuju sve odredbe ugovora. S druge strane, vrlo su ozbiljni i zahtevni, brinu o svakom detalju i ništa ne prepuštaju slučaju. Sa njima sarađujem već godinama i na to sam posebno ponosan. Bio sam jedan od aranžera na velikom nastupu sa Robijem Vilijamsom, 2014. godine, kada je BBC organizovao Božićni koncert. Nakon tog koncerta su me pozvali iz Njujorške filharmonije, pa sam uradio dva aranžmana za Stinga. To je tako krenulo lančano.

– Recimo, tražili su mi nekoliko aranžmana za Karerasov novogodišnji program u Dortmundu, a prošle godine sam na Malti radio za Bočelija rusku pesmu "Oči čarne". Veoma mi je značajno kada za takve pevače radim i uspevam da se prilagodim njihovim emocijama i to ovako na daljinu, s obzirom na to da nismo u direktnom kontaktu. Takođe sam ponosan na saradnju sa madridskim orkestrom Santa Cecilia, koji je organizovan u kraljevskoj fondaciji. Interesantna je stvar da sam tu saradnju imao kao aranžer tri godine ali sam sticajem okolnosti jednom i dirigovao u Teatru Real. Bio je to sjajan prolećni koncert u jednoj od najvećih svetskih kuća i tom prilikom je kraljevska loža bila puna. To je posebna priča i neverovatan muzički doživljaj. Moji aranžmani su izvođeni i u dvorani "Royal Albert Hall" i to prošle godine, na Božićnom koncertu. Tada sam obišao i salon Royal Albert Halla i zasvirao na crvenom klaviru Eltona Džona, koji je on poklonio kraljici Elizabeti. Takođe sam posetio "Abbey Road", studio u kojem su snimali Bitlsi i mnogi veliki muzičari. Svirao sam na Merkjurijevom klaviru na kojem je nastala "Boemska rapsodija", a imao sam tu čast da sviram i pijanino na kojem je nastala "Lady Madonna", kao i puno drugih pesama Bitlsa.

Šta veliki svetski orkestri imaju što nema naš Big bend, a šta mi imamo što oni nemaju?

– Veliki orkestri na Zapadu imaju svu moguću logistiku, probne sale, dobre plate i honorare. Kod njih je tehnički sve uređeno, a mi se i dalje borimo sa tim stvarima. Novosadski big bend je sastavljen od profesionalnih muzičara koji imaju jako veliko iskustvo. Kvalitetom smo na visokom nivou i za mene je privilegija što sam tu prvi među jednakima, među izuzetnim ljudima i ozbiljnim muzičarima. Mi bismo mogli daleko više da pružimo i za grad i za zemlju da imamo veće budžete. Kada čujem kolike neki budžete imaju, zaprepastim se i odmah zamislim šta bismo mi sve mogli sa tim da uradimo.

Na Zapadu je tehnički sve uređeno, a mi se i dalje borimo sa tim stvarima

U kojoj meri je kriza izazvana epidemijom uticala na rad Novosadskog big benda?

– Mi smo uspeli za vreme ove krize da odsviramo tri koncerta uz poštovanje svih mera. Izveli smo "Rok operu" na Promenadi i Sajmu, a imali smo i nastup na "Novosadskom muzičkom letu". Sva tri koncerta su bila fantastično popunjena, jer je ljudima potrebna duhovna hrana kako bi mogli da funkcionišu. Sada smo se zaustavili jer se situacija pogoršala i čekamo novi trenutak. U međuvremenu smo snimili novi materijal kojim mislim da smo ozbiljno pomerili standarde u muziciranju, produkciji i načinu prenosa emocije kroz kompozicije. Aleksandar Banjac i ja smo napravili deset numera a kao gosti na albumu pojavljuju se kvalitetni pevači, poput Bojane Stamenov, Zorana Šandorova i Borisa Režeka. Tu je i još jedno ime koje čuvamo kao iznenađenje i to za pesmu o Novom Sadu, koju ćemo najverovatnije plasirati krajem decembra.

Je li teže sarađivati sa domaćim ili stranim muzičarima?

– Uh (smeh). Naši ljudi su čudni... Svako je zahtevan na svoj način ali je generalno teže sarađivati sa našim nego sa svetskim imenima. Kod nas se uglavnom improvizuje i to tako ide kako kome šta padne na pamet, a tamo se zna kako se stvari rade. Ovde uvek nešto nije kako treba i najčešće se traži nešto dodatno, na bratskoj osnovi (smeh). Ipak, uglavnom imam dobra iskustva, posebno mi je draga saradnja sa Zdravkom Čolićem i sa Željkom Joksimovićem, to je nešto što bih voleo da istaknem. Napominjem i da trenutno imamo fantastičnu saradnju sa Horom i Operom Srpskog narodnog pozorišta.

Kako je izgledala saradnja sa Kusturicom?

– Imali smo nekoliko odlazaka na "Kustendorf" ali posebno je bilo zanimljivo jedne godine kada nas je Kusturica pozvao i rekao da ćemo nastupati sa Moldavijskim narodnim orkestrom. Ja nisam imao pojma kako planira da spoji jedan big bend i narodni orkestar iz Moldavije, ali to je Kusturica (smeh). Pristao sam, došli smo tamo tri dana ranije i probali smo dva puta dnevno. Postavili smo se na binu, nas dvadeset i njih petnaestak i tu je na licu mesta trebalo da se dogovorimo kako ćemo. Adam, čovek iz njihovog orkestra ne zna engleski a ja ne znam ruski. Kusturica zna i engleski i ruski ali ne zna note. I sad mi treba da se dogovorimo (smeh). Pitam ja "Kako ćemo?", a Kusturica kaže "Svirajte temu iz Amarkorda". Onda nas u jednom momentu prekine i njima da komandu da nastave. Bila je fora da mi donekle iznesemo original, a da oni, na svoj način, nastave narodno. Mislim se ja, šta će od toga da ispadne... Na kraju je bilo potpuno ludilo. Kada su oni počeli da rokaju...svi ubiše kako sviraju, svi izuzetno muzikalni. Fantastično iskustvo.

Čovek iz njihovog orkestra ne zna engleski, a ja ne znam ruski, Kusturica zna i engleski i ruski, ali ne zna note...

Čime se bavite kada se ne bavite muzikom?

– Volim da putujem i, bez obzira što sam rođen u Panoniji, ja sam Mediteranski tip. Jako volim more, obožavam Jadran i Tursku. Moj grad detinjstva je Dubrovnik, tamo sam kao dete svake godine odvođen na letovanje, tako da odlično poznajem taj grad i volim tamo da idem. Istru takođe obožavam, baš sam nedavno upoznao sjajnu lokaciju a to je Poreč. I u Novom Sadu najviše volim da sam na vodi. Najčešće odlazim u "Cafe brod Zeppelin" jer poznajem vlasnika, koji je fan Novosadskog big benda. Tamo se okupljamo, imamo sastanke i dolazimo kada nam treba odmor i relaksacija jer nam prija taj doživljaj da smo na vodi i pozitivna energija.

Razgovarala: Sonja Slijepćević
Fotografije: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Fedora Vrtačnika