Jelena Galetin Žakić, PR menadžer: Ako nešto uradiš iz zadnje namere, nisi to uradio iskreno

Bez dlake na jeziku, kroz šalu, a, u stvari, vrlo ozbiljno, naša današnja sagovornica pretresa svoja sećanja, otkrivajući nam detalje iz sopstvenog života koji su doprineli da bude cenjena i uspešna gradska faca.

Jelena Galetin Žakić Novosađanima je poznata zbog uspeha u oblasti PR-a, kako kroz angažovanja za Arenu Cineplex, Exit, Serbia Fashion Week, tako i za mnoge druge festivale u gradu i šire. Do uspeha, koji je izgradila isključivo na rezultatima, fer i korektnim odnosima s ljudima i kolegama, došla je zahvaljujući posvećenosti poslu i odgovornom pristupu obavezama, a ni sama ne krije da je nepopravljiv radoholičar.

Jelena je detinjstvo provela u Žablju, gde je završila osnovnu školu. Nakon gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj" u Novom Sadu, upisuje Francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Iako joj je ostalo svega nekoliko ispita, upisuje i završava Visoku školu modernog biznisa "Modern Business School" u Beogradu, koja se bavi tematikom koja nju prilično zanima – marketingom i odnosima s javnošću. Logičan sled događaja, duboko determinisan njenim vaspitanjem i obrazovanjem, podrazumevao je osnivanje sopstvene PR agencije "Galetin".

Uprkos silnim obavezama i gustom poslovnom rasporedu, Jelena je sa oduševljenjem pristala da podeli deliće svoje bogate životne avanture…

Za početak, recite nam nešto o najranijem detinjstvu. Išli ste u baletsku i muzičku školu, svirali klarinet…

- I to treba da spominjem (smeh). Išla sam u baletsku školicu kao jako mala – sa tri godine sam imala prvi televizijski nastup u dečijoj emisiji "Zvrk". U srednjoj školi sam se zaželela đuskanja pa sam nastavila sa džez baletom, u kojem sam uživala još par godina, sve do studentskih dana. Kada je muzička škola u pitanju, išla sam prvo u privatnu muzičku školu u Žablju, koja je bila vezana za sva okolna mesta Novog Sada. Posle sam otišla u muzičku školu "Josip Slavenski". Sa klavira sam prešla na klarinet, a pre klarineta sam svirala i frulu. Nisam se pokazala kao vredan učenik koji često vežba, ali verovatno sam imala talenta pa su me često birali da idem na takmičenja. Osvojila sam i treće mesto na republičkom takmičenju. Bila sam dobar improvizator, pa su se moji profesori, Zoran Kmicković, pa i Bogdan Ranković, složili oko jednog – bolje zvučim iz greške nego kad sve odsviram tačno po notama. Nastavila sam sa saksofonom koji i dan-danas sviram.

Kad je muzika u pitanju, krenimo od vašeg angažovanja u ska-pank bendovima Ringišpil i Mamurlook. Kako je došlo do te saradnje?

- Jovan Živanović, drugar iz mog prvog benda Rigišpil, saznao je od nekog da sam svirala klarinet, pa me je pitao da sviram saksofon u tom bendu. Nikad pre nisam svirala saksofon, a i prošlo je neko vreme od kad sam svirala klarinet. Međutim, obradovala sam se kad sam shvatila da sviraju ska-pank. Pustio mi je pesme regionalnih bendova koje do tad zaista nisam čula – i oduševila sam se još više. Obradovala me je I reakcija mojih roditelja kada sam im rekla da želim da sviram saksofon. Jedva su dočekali da nastavim da se bavim muzikom, te na "pank" nisu gledali kao na nekakvu "subkulturu", nego kao na put koji sam izabrala baveći se muzikom. Doškolovala sam se kod mog dobrog profesora Kmickovića, obogatila ton, a kasnije i vežbala češće. U bendu Ringišpil me je sve dočekalo na gotovo, te nisam mnogo učestvovala u samom nastajanju pesama, ali kad sam počela da sviram sa bendom Mamurlook, imala sam potpunu slobodu i u kreativnom smislu i u nekom društvenom – nije me bilo sramota da bilo šta predložim u muzičkom smislu. Kad sam počela da ubacujem neke terce ili da menjam neke duvačke teme, naišla sam na razumevanje. Napravila sam pauzu od godinu i po dana, što je zaista dug vremenski period kada je duvački instrument u pitanju, ali Mamurlook je napravio divnu pesmu dok sam bila na pauzi od sviranja i nastupa. Zaljubljena sam u tu pesmu. (Pesma se zove "Neozbiljan", nije još snimljena u studiju – prim.aut). Išli su u Sloveniju bez mene, nisam htela tako rano da ostavim bebu, ali radujem se novim putovanjima, novim iskustvima s njima.

Kroz saradnju sa Exit timom, susretali ste se s mnogim poznatim i svetski priznatim muzičarima. Da li ste i zasvirali s nekim na bini?

- Svirala sam sa čak pet različitih bendova na Exit festivalu pre nego što sam postala deo Exit tima, ali nisam promovisala bend u kojem sviram u muzičkoj industriji u kojoj radim. Svirala sam sa bendom Athena, koji je ultrapopularan u Turskoj i tom delu Evrope. Popularnost su stekli učešćem na Evroviziji 2004. godine, gde su dospeli na treće mesto. Ringišpil je došao u Makedoniju nakon takmičenja na Loser Festu. Pobednik je dobio neke silne nagrade, među kojima je bio i nastup na Taksiratu, velikom festivalu u Makedoniji gde su te godine nastupali The Wailers, Darwood dub, Let 3, Athena, ozbiljni bendovi iz regiona, ali i iz sveta. Došli smo da sviramo, ali satnica se poremetila jer su The Wailers imali probu jako dugo, program je pomeren pa Ringišpil nije svirao. Dešava se, nama je svakako bila čast da uopšte budemo u društvu tako velikih bendova. Međutim, u bekstejdžu smo se sprijateljili s članovima benda Athena. Imali su trombon, trubu i trebao im je saksofon. Pitali su me da odsviram s njima pesmu sa Evrovizije "For real". Bilo je fenomenalno! Takođe sam gostovala na albumima i nastupala par puta sa sjajnim bendovima kao što su Zbogom Brus Li i Lude Krawe.

Šta vas je opredelilo za karijeru u PR oblasti i kako je taj put izgledao?

- Pre nego što se otvorio novi bioskop, Arena Cineplex, prijavila sam se na posao blagajnika i taj posao radila prvih mesec dana. Nisam samo tako došla u Arenu Cineplex i odjednom postala PR. U mom rezimeu stajalo je i da sam imala televizijske nastupe, volontirala na sajmu medija, intervjuisala poznate ličnosti, predavala italijanski, kao i u školici glume. Naravno da sam sve to napisala na nagovor mame, sva sreća (smeh). Dok sam radila na blagajni u Areni Cineplex, IN radio je zvao da uzme izjavu jer utorkom imamo akciju "Happy day" i tada su niže cene karata. Javila sam se na telefon i lepo se snašla, te je tadašnji menadžer Peđa predložio da radim za Arenu i kao PR. Međutim, kad je on to predložio – pred FEST, ozbiljan filmski festival, sa ozbiljnim filmovima i zvučnim imenima iz filmske industrije – bila sam "bačena u vatru". Sigurno sam jedno 15 filmova, imena režisera, glumaca, nagrada morala da zapamtim da bih otišla na televiziju i uživo u programu sve to ispričala. Međutim, sve ispadne super. Kralj improvizacije tu uradi svoje (smeh). Pogledala sam većinu tih filmova i na najlepši način ih ispromovisala. Nastavio se moj rad na blagajni, kao i PR obaveze. Kako je obim posla postajao sve veći, odlazila sam sve više u PR vode. Sve što sam naučila o javnim nastupima, prvenstveno pripisujem vaspitanju i odrastanju uz TV nastupe, i posle, naravno, sviranju u bendu, koje je učinilo da često gostujem u raznim radijskim i TV emisjima. Sve je to bilo važno za moje kasnije nastupe. Ali najvažnijem u ovom poslu – odnosu prema novinarima, prema poslu, vokabularu – naučili su me roditelji. Sve što sam naučila oko tehničkih stvari – pisanje saopštenja, obraćanje novinarima na konferencijama – sama sam učila, uz veliku pomoć tadašnjih kolega u Areni. U Areni Cineplex sam naišla na jako dobre ljude, koji su tolerisali sva moja pitanja, i sloboda koju su mi dali doprinela je da za kratko vreme napredujem. Imala sam dosta posla, ali mi se to dopalo. Postala sam i nastavila da budem nepopravljiv radoholičar do dana današnjeg. Nekad na sreću, nekad na žalost. Uz preporuku jako dobrog prijatelja, Nemanje, koji je primetio da se bavim raznoraznim projektima i da sam u muzičkim vodama, počnem da radim i kao PR za Snow Kop festival, ujedno i jedan od najboljih festivala na kojima sam bila – posle smo zajedno radili Youth Fair, a nakon toga i Exit. Ne znam većeg fana Exita od mene, sve lepo vezujem za Exit, neopisivo ga volim. Kada sam počela da radim za Exit, videla sam iz potpuno drugog ugla kakva je to mašinerija i koliko je energije i ljubavi potrebno da biste uspeli da realizujete nešto tako veliko.

APSOLUTNI BREND: "O važnosti Exita ne treba ni pričati. Nismo ni svesni koliko je važan. Posebno nama, kojima je pred nosom. Žao mi je što ljudi podrazumevaju stvari. Pre, kad bi spomenuo Srbiju, mislilo se na zemlju koja ratuje. Danas kad kažeš Srbija, svi pomisle na Exit i Đokovića. Exit je apsolutni brend naše zemlje. Važno je da budemo svesni naših potencijala kako bi cela država bolje funkcionisala", iskrena je Jelena.

Bavljenje PR delatnošću donelo vam je nove kontakata i poznanstava. Ko se izdvojio kao umišljen i bahat, a ko vas je iznenadio prirodnošću i neposrednošću?

- Potpuno je nova dimenzija kada se upoznaju zvezde kojima se diviš. Najveća mi je čast i uvek ću pridavati veliku važnost činjenici da sam imala priliku da ih upoznam. Zamislite da ceo život gledate "Salaš u malom ritu", toliko volite Slavka Štimca, da biste jednog dana sedeli i pričali sa njim o svemu, ovako, kao ti i ja. Neki su, naravno, takvi, neki nisu. Svako je zanimljiv na svoj način. Sa nekima sam stvorila zaista jednu prijateljsku vezu, sa nekima lep poslovni odnos, gde se obradujemo jedni drugima kad se vidimo, a neki i nisu baš tako pristupačni. Nikad nisam bila oduševljena poznatim ličnostima u smislu da jurim da se fotkam s njima, ali nekima se, naravno, diviš. Diviš se Miri Banjac, Lazaru Ristovskom, Slavku Štimcu, Miloradu Mandiću Mandi… Imali smo premijeru filma "Ime Dobrica, prezime nepoznato", gde sam sedela sa Milanom Cacijem Mihailovićem i pričala o saksofonu, džezu. To volim – kad s nekim načitanim mogu pričati satima, nebitno koliko je poznat. Exit mi je otvorio drugu dimenziju kada je muzika u pitanju, kada mogu da sednem i popričam s muzičarima o nečemu u čemu lično uživam. Na primer, upoznala sam čoveka koji je, po mom mišljenju, pomerio granice muzike i od jednostavnog drum’n’bassa napravio čudo! Radi se o Benjaminu Stanfordu iz Dub FX. Osim što se divim njegovom neverovatnom muzičkom umeću, impresionirao me je i kao čovek. Pristupačan, iskren i zanimljiv!

Trenutno se održava 6. Serbia Fashion Week. Kako ste ušli u svet mode? Čije kreacije vas oduševljavaju?

- Moda je tako lud svet. Novinarka Snežana Milanović iz "Dnevnika" predložila mi je da radim Serbia Fashion Week. Spojila me je sa Svetlanom Horvat, predsednicom SFW, i u startu sam osetila da smo "kliknule", te smo ubrzo i počele  da sarađujemo. Plašila sam se da li ću upamtiti sve te modne kreatore, jer do tad  nisam do bila u tom svetu. Ali esteta sam, a moda je jedna lepota, i kada se shvati važnost jednog projekta ili institucije, jako ga je lako promovisati. U startu sam shvatila koliko je važno – za našu privredu, tekstilnu industriju, naše dizajnere koji odlaze na najvažnije nedelje mode u celom svetu. I kada je tebi to važno, promovisaćeš na najbolji mogući način. Eymeric Francois svakog Serbia Fashion Weeka izlaže svoje kolekcije i ostavlja me bez daha. Ali i Zvonko Marković, Vasilije Kovačev, Marija Šabić, Danijela Božić… Svi su na svoj način jako zanimljivi.

U javnosti se PR često percipira kao "prodaja magle" ili čak otvoreno laganje. Možete li napokon demistifikovati PR?

- Odnosi s javnošću obuhvataju vrlo kompleksnu oblast. Samo neuki i oni koje mrzi da se informišu malo bolje PR mogu percipirati kao otvoreno laganje. Konkretno, u mom slučaju, PR vrlo često podrazumeva i samu organizaciju događaja "od A do Š" – od angažovanja fotografa, snimatelja, preko najavljivanja manifestacije u vidu tekstova ili javnih nastupa, pa do fizičkog najavljivanja događaja (na samoj premijeri, koncertu, pres-konferenciji...). Takođe, za ovu oblast, od velikog značaja je i imati dobro znanje opšte kulture, dobro se pripremiti kada se o nečemu piše ili govori, biti pismen, kao i imati dobre organizacione sposobnosti. Opet, u mom slučaju, ne prodaje se "magla" nego se promovišu konkretni filmski naslovi, koncerti, nastupi, revije... Vrlo konkretne stvari koje su ljudima koji prate ove događaje sigurno važne, jer na taj način dobiju sve potrebne informacije  – od "servisnih" u smislu cene ulaznica, početka događaja… do onih za koje možda prvi put čuju (zanimljivosti o filmu, zanimljivi biografski podaci nekog izvođača…).

Izuzetno ste posvećeni poslu, a to je razlog zbog koga mnoge žene odlažu majčinstvo. Koliko vam je trudnoća promenila život? Ko vam pomaže oko bebe? Kako uspevate da budete uspešna majka, supruga i direktorka?

- Malo sam se pokajala što sam prvi dan po dolasku iz Betanije počela da radim. Isplanirala sam da radim kad beba spava. Ali to samo tako dobro zvuči. Nisam se nikako odmorila od kad sam se porodila. Vikendom, moj najdivniji muž na svetu ode s bebom kod bake i dede, ili u šetnju, pa spavam duže i odmorim se. Pomaže ko stigne, ali većinu stvari obavljam s bebom. Radim od kuće, kad idem na gostovanja vodim Kalinu sa sobom. Jako je teško, što je dete starije to je i zahtevnije. Trebalo je da se odlučim – sad sam mama i prvih godinu dana ću biti samo mama. Plašila sam se da bi mi dosadilo da čitam knjige i gledam filmove. Malo sam se pokajala što sam odlučila da tako rano počnem da radim, ali sada nema nazad.

Radite veoma dinamičan i stresan posao, ali osmeh vam gotovo nikada ne silazi sa lica. Kako se opuštate i kako uspevate da u svakom trenutku izgledate tip-top?

- Sva sreća, imam bebu koja se stalno smeje. Njen osmeh i igra sa njom najlepši je vid opuštanja. Opušta me da se družim, izađem na kafu, na koncert, svirku za vikend. Sve je to ipak poludruženje, jer razmišljam da li je Kalina jela, spavala, ima li temperaturu… Ne mogu da se opustim – iako delujem spontano, stalno sam u grču. Skinem veliki kamen s leđa kad mi muž dođe s posla i ispričamo se. Do sada, najviše na svetu me je opuštala vožnja snouborda, kao i tango, koji obožavam da plešem. I, definitivno, neko putovanje.

Šta su po vama prednosti, a šta mane poslovanja u Novom Sadu? Kakvi su Novosađani u poslu, kako je sarađivati sa njima?

Prednosti poslovanja u Novom Sadu se odnose na činjenicu da je Novi Sad dovoljno mali grad, a opet dovoljno veliki kada su u pitanju kulturni događaji. Stičem utisak da se svi iz ove branše poznajemo i da je zbog toga radna atmosfera lepša. Jako cenim novinare, jer sam kao mlađa i sama želela da se bavim tim poslom. Verovatno to novinari i osete. Čak se i često poslovna prepiska s njima pretvori u vrlo lepu konverzaciju sa dozom prisnosti. Volim da izađem u susret bez očekivanja usluge zauzvrat, jer ako nešto uradiš iz zadnje namere, nisi to uradio iskreno. Ako ćemo se osvrnuti na Novosađane, sa njima imam kontakt preko društvenih mreža. Pratim šta se dešava, ako postoji neki propust, neka pohvala. Žao mi je kad ljudi u startu krenu sa negativnim stavom. "Greška!!! Nema vam srede na repertoaru". Prvo pitaj da li ste možda izostavili jedan dan repertoara. Za sve postoji objašnjenje. Imaju taj, da se žargonski izrazim, "hejterski" odnos prema stvarima i to me izjeda, puni negativnom energijom. Ili, "Vratite mi pare, ovaj animirani film nije za malu decu". Pa, možda ste vi pogrešili što ste doveli dete na animirani film za odrasle koji se daje u terminu od 22 sata i jasno je naglašeno da ne bi trebalo da ga gledaju deca mlađa od 18 godina!

DRVO ŽIVOTA: "Veliki sam lokal patriota. Volim i Žabalj, mesto gde sam se rodila, ali većinu života sam provela u Novom Sadu i osećam kao da je napravljen za mene. Ljudi ne toliko koliko su mi nekada prijali, već grad kao takav. Gde god da odem, u Novi Sad se vratim sa neopisivom srećom. Uvek sam volela Radničku ulicu, u kojoj se nalazi muzička škola. Maštala sam da živim u tom kraju. Sad živim ukoso, preko puta muzičke škole. Moja omiljena ulica je Vase Stajića. Puna je lepih, napuštenih kuća, ima neku svoju dušu. Ljudi koji su tu živeli, kao da su bili neki grofovi. Moje omiljeno mesto, za koje mogu da vam dam koordinate – ugao Vase Stajića i Pavla Simića, drvo na uglu, prelepo u svako doba godine. Čvor pozitivne energije. Kad god prolazim pored – stanem, udahnem vazduh koji drvo pruža", s ljubavlju priča Jelena.

U kontaktu ste sa raznim poznatim gostima iz zemlje iinostranstva. Šta im savetujete da posete u Novom Sadu kako bi ga doživelina vaš način?

- Uvek im kažem da prošetaju ulicom Vase Stajića. Kej je prelep. Sad je ekspanzija pabova, domaća piva – "Tehnolog's", "Mazut", koncept-barovi koji imaju neku svoju priču. "Pero" ima dušu – atmosferičan lokalni bar gde se svi poznaju. Tu je i "Crna kuća", gde se uvek može poslušati dobar bend. Svirke treba da zažive. "Društveni centar" je bio super mesto za to. U Berlinu možeš naići na slično mesto. I kada jedan Novosađanin ode u Berlin, hvali se kako je bio u skvotu, sav oduševljen, ne shvatajući da ima to i u Novom Sadu, jer ljudi vole da podrazumevaju stvari, ali ne i da ih cene.

Arena Cineplex prati sve premijere i uvek na repertoaru ima nešto novo. Exit je jedan od najprepoznatiljivijih srpskih brendova. Trenutno je Novi Sad u znaku mode zbog Serbia Fashion Weeka. Ne možemo a da Vas ne pitamo – kakve filmove volite da gledate, šta privatno slušate, i, kada je o modi reč, kako biste opisali svoj stil?

- Nemam veze s modom, nemam stil, zaista. Ne volim ni šoping, kupujem stvari koje mi padnu pod ruku, bukvalno, pa čak i na Najlonu (smeh). Obožavam stvari koje su izašle iz mode ili će tek postati trend. Nisam neki trendseter, ali nekada obučem nešto što će svi da nose tek za tri meseca. Nosim ono što mi u određenom momentu prija. Volim da nosim crno, ali to nije stil. Crno samo svima lepo stoji. Nisam hrabra da nosim gomilu boja. Volim marame, velike ogrlice, detalje koji će razbiti crnilo. Obuću obožavam i često je kupujem. Što se tiče filmova, muž mi je ozbiljan filmofil i uz njega sam pogledala dosta dobrih filmova i napravila neki svoj ukus. Ne mogu sad reći da volim konkretno neki žanr. Omiljeni film mi je "Fight Club", ali volim i "La grande bellezza", "Mulholland Drive" koji sam gledala više puta. Volim filmove koji te navedu na razmišljanje. S druge strane, volim da odem na komediju, pustim mozak na pašu i smejem se uz recimo "The Hangover". "Bad Moms" sam gledala nedavno i pronašla sam se u par momenata (smeh). Ne volim horore jer niti su strašni, niti zanimljivi. Volim "Cube", ako ga možemo svrstati u horor. Nisam ljubitelj naučne fantastike, ali sam veliki fan Marvelovih filmova – "Iron Man", "Deadpool". Kad je muzika u pitanju, malo sam isključivija. Tačno mogu da kažem šta slušam – ska-pank, drum'n'bass, dubstep. I niko me ne može ubediti da dubstep nije muzika. Skrillex je pravi dokaz da jeste. On je "preslušan" muzike – on je pokretna muzička enciklopedija – i vrlo je mudro upotrebljava u svojim miksevima. Uz drum'n'bass ću se uvek izđuskati. Ponekad poslušam dobar reggae. U poslednje vreme ipak najviše slušam dečije pesme – Vladu i Gileta, genijalan album "Rokenrol za decu".

Tekst: Biljana Banović
Foto-portreti Jelene Galetin Žakić: Aleksandar Jovanović