NOVOSAĐANI: Slika novosadske frizerke završila u kući direktora CIA-e

Oni koji prvi put prolaze noću Tekelijinom ulicom na Podbari mogu zateći nesvakidašnji prizor. Kroz otvorena vrata frizerskog salona, skoro u mraku, mogu videti ženu koja sedi ispred štafelaja i slika. Ona je dokaz da nikad nije kasno da ljudi ostvare svoje želje i snove i da urođeni talenat ne treba zanemariti, jer vas može odvesti do uspeha i lične sreće.

Radmila Vojnović je rođena u Vrginom Mostu u Hrvatskoj 1954. godine, a u najveći grad Vojvodine doselila se sa roditeljima osam godina kasnije. U Novom Sadu je završila školovanje za frizera, a kasnije je usavršavala zanat u Velikoj Britaniji i Italiji. Udala se mlada i rodila dvoje dece i uporedo sa porodičnim obavezama vodila sopstevni frizerski salon. Iako ju je slikarstvo privlačilo od malih nogu, umetnosti se posvetila pre petnaest godina i postigla zavidan uspeh, a njeni radovi krase mnoge domove širom sveta. Danas je ova penzionerka svoj salon na Podbari pretvorila u atelje u kojem provodi svoje slobodno vreme kako bi stvarala.

– Završila sam Školu učenika u privredi (ŠUP) jer svi budući majstori su išli tamo, a zanat smo usavršavali u radionicama škole. Nažalost to više ne postoji. Što se tiče umetnosti, za to sam oduvek imala talenta. Još kada sam bila osnovac moje radove su slali na takmičenja na kojima sam pobeđivala. Ali, život me je odveo u drugom pravcu – kaže Radmila.

Međutim, život često bude nepredvidiv i tako je pre petnaest godina, nekoliko meseci posle majčine smrti, ova Novosađanka odlučila da se posveti umetnosti.

– Mama je preminula na moj rođendan. Bio je to novembar, a ja sam u aprilu dobila nagon da odem u obližnju radnju koja je prodavala slikarski pribor. Kupila sam platno, ulje, terpentin, četkice i sve što je potrebno za stvaranje -  priseća se naša današnja sagovornica i nastavlja: – Konsultovala sam se sa drugarom moga sina, koji je akademski slikar. On mi je objasnio sve vezano za pretpostupak, kako se prepariraju platna i sve što je neophodno. Ubrzo sam naslikala Petrovaradinsku tvrđavu i to je bio moj prvi rad, koji je je sada u Beču – kaže Radmila.

Slikar koji ju je savetovao, ostao je bez teksta kada je video šta je uradila.

– Kazao je da me zna ceo život i da je znao da sam malo luda, ali da sam baš toliko, to nije znao. Na moj predlog da upišem Umetničku akademiju, rekao je da to meni ne treba jer mnogi dobri slikari nemaju tu diplomu, a da mnogi koji je imaju predaju likovno u školi i nikad ne postanu umetnici – kaže Radmila kroz smeh.

Tokom godina ova Novosađanka je sve učila sama, a rezultati nisu izostali. Ubrzo se u frizerskom salonu pojavio štafelaj (stalak za slikanje), a na zidovima su se počele ređati slike. Najveća je prikazivala seobu Srba, a manje salaše, tvrđavu, ili delove Novog Sada, ali i primorske motive. Kada mesta više nije bilo, radovi su ukrašavali i spoljašnjost salona.

Zadovoljne mušterije počele su i same da kupuju umetnička dela svoje frizerke, a kupaca je bilo sve više.

– Jedne godine u Vašingtonu je srpska dijaspora organizovala aukciju kako bi prikupili sredstva za izgradnju pravoslavne crkve. Učesnici su od prodatih predmeta dobijali pola novca, ostatak je išao za bogomolju. Među izloženim predmetima bila je i moja slika podbaračke ulice na kojoj su se sa leve strane videle stare kuće, a sa suprotne zgrade. A cela scena je izgledala kao da je posmatrate kroz kišu – priseća se sagovornica portala Mojnovisad.com.

Novinar Višeslav Petković, inače poznanik Vojnovićeve, bio je prisutan i primetio da je jedan stariji gospodin stalno obilazio sliku. Uvek se dugo zadržavao držeći ruke na leđima.

– U jednom trenutku je shvatio da nema više tog čoveka, a ni slike. Kada je otišao do organizatora da se raspita za dedicu, oni su mu kroz smeh rekli da je dedica jedan od glavnih direktora CIA-e za Balkan i da je upravo kupio sliku o Novom Sadu. Tako da sam imala posla i sa Centralnom obaveštajnom agencijom – priča Radmila kroz smeh.

Vojnovićeva je danas u penziji, a salon je nakon dvadeset i pet godina postao samo atelje, mada ponekad napravi frizuru nekoj od drugarica ili komšinica.

– Sve volim da radim, to su talasi. Uhvati me i stvaram realistično te salaše. Zime moje su prepoznatljive, interesantne i prodaju se sve. Jedan hirurg iz Salcburga, inače poreklom sa naših prostora,  kupio je jednu sliku zimske idile na salašu i stavio je iznad kamina. Rekao mi je da je ambijent kao u bajci kad pogasi sve lampe, a svetlo plamena se odsijava na slici dok on i supruga ispijaju čašu vina – kaže novosadska slikarka.

Kada je krenula putem umetnosti nije nedostajala podrška porodice koja je bila oduševljena. Ima dva odrasla sina, od kojih je jedan sekretar u Galeriji Matice srpske, a unuk pokazuje talenat na baku.

– Učestvovao je na međunarodnom takmičenju kada je bio u drugom razredu. Radovi su pristigli iz deset zemalja sveta. Ali on je dobio prvu nagradu. Vrlo je talentovan – kaže Vojnovićeva.

Radmila živi iznad ateljea i svaki slobodan trenutak koristi za slikanje.

– Nešto naslikam za sat-dva, a nešto za dan-dva, dok na nekim slikama radim i po nekoliko meseci. Korona nije ništa naspram zaraze koju ja imam – završava svoju priču Radmila Vojnović.