IMA SE: Evo zašto je Mađarska EU, a Srbija samo partijska prćija!

Da li države stvarno ima ili je samo reč o sistemu podešenom za uživanje vladajuće ganiture i šire rodbine, najlakše se vidi na odnosu prema zajedničkoj imovini svih građana, odnosno onome što je izgrađeno parama svih poreskih obveznika. Široka tema o kojoj bi se dali napisati tomovi, ali zadržaćemo na jednom vrlo zanimljivom uporednom primeru iz prakse koji daje odgovor zašto je tvrdnja iz naslova, na žalost za građane Srbije, više nego istinita...

Dakle, vikend, lep je dan, idealna prilika da šmugnemo iz Novog Sada malo do Segedina u susednoj Mađarskoj. Uz malo šetnje, neki ručkić, planirana i kupovina potrepština za kuću i da se vidi štogod na sniženjima koja to stvarno jesu. Ukratko, taman da zaobiđemo astrnomske marže domaćih trgovina, i da nam to pokrije troškove puta. Naravno, bez količina koje bi bile carinski prekršaj. Ali, ovog puta, nećemo o tome zašto sir koji u Mađarskoj košta 350 dinara po kilogramu, u Srbiji košta preko 900, ili zašto haljina u jednom poznatom lancu u Segedinu košta 16 evra, a u istom tom u Novom Sadu 60 evra.

Prelazimo granicu na Horgošu, nema gužve – divota! Do isključenja za Segedin imamo  150 do 200 metara auto-puta, znamo da nam je “zvanično” potreba vinjeta za auto-put, ali, naviknuti na komotno tumačenje pravila u Srbiji, konstatujemo da nisu baš ozbiljno mislili da se plaća tih 200 metara auto-puta. Vinjetu naravno ne kupujemo i nije nam ovo prvi put. Od kada je uvedeno pravilo da se i ovaj deo puta plaća idemo već ko zna koji put.

Stižemo u Segedin. Provodimo jedan lep dan. Sve po planu. Polako se smrkava i krećemo kući. Počinjemo da se uključujemo na auto-put kod benzinske stanice, svega 150 metara pre graničnog prelaza. Naravno da postoji znak da je vinjeta obavezna, ali ga i dalje ignorišemo – pa, ljudi, radi se o manje od 200 metara auto-puta! A onda, ispostaviće se, naše komotno tumačenje pravila, nije pristup koji će ovde proći.

Na mestu gde više nema skretanja dočekuje nas patrola mađarskih auto-puteva, dok prilazimo skenira registarske tablice, a onda i zaustavlja. Oni “dobar dan” na mađarskom, mi “dobar dan” na srpskom. Pitamo da li znaju engleski. Ekipa sa skenerom i tablom za zaustavljane ne zna, ali službenik u kućici na točkovima pored, koji sedi za računarom, zna. Da ne dužimo. Lepo se mi isćaskamo, ali epilog je kazna od 53 evra, može na licu mesta, a može i u roku od mesec dana. Nije pomoglo ubeđivanje o tih 200 metara, čovek nas je lepo razumeo i ljubazno objasnio da znakovi postoje, da su pravila takva, i to je to. Preporučio nam da sledeći put kupimo vinjetu za područje Čongrad koja za godinu dana košta oko 16 evra. U taj auto-put Mađarska je uložila novac i njegovo korišćenje mora da se plati. I iznimke nema.

Nastavljamo dalje. Prelazimo granicu na prelazu Horgoš, ulazimo u našu divnu Srbiju. Do Novog Sada imamo nešto više od 100 kilometara auto-puta. Ipak, kao i u dolasku, “Putevi Srbije” ni nama, kao ni bilo kom drugom korisniku ovog dela auto-puta (uključujući domaće i strane šlepere i autobuse), neće naplatiti osamdesetak kilometara. Plaće se samo deonica Sirig – Novi Sad od nešto više od desetak kilometara i svega 100 dinara. Ima se - može se! Bogat smo mi narod i država. Izgradili smo taj put i sada mesecima možemo da častimo sve putnike i prevoznike besplatnim korišćenjem i habanjem. Ma, nismo mi Mađari pa da naplaćujemo 200 metara. Mi, bre, častomo sa 80 kilometara. Jeste da gubimo milione, ali reč je valjda ovde o tradicionalnom srpskom gostoprimstvu. Ili, možda, nije. Da nije slučajno reč o bahaćenju sa imovinom svih građana ili nedomaćinskom poslovanju “Puteva Srbije”? Onih kojima je ministar Ilić svojevremeno preporučivao da ne kradu, već da samo malo kraduckaju. Ukratko državnom preduzeću, čije rukovodstvo postavlja država, da ne kažemo partije kojima ono dospe kao feud po raspodeli postizbornog kolača. Iskreno govoreći, nama ovo razbacivanje našeg novca liči na ozbiljno i kažnjivo delo.Tužilac bi, verujemo, uspeo da ga tačno definiše. To nije naš posao. Ako ne zna odakle da krene u dokazivanju ovog zaista teško dokazivog dela, evo malo pomoći – kontakt i odgovorne osobe može pronaći na zvaničnoj internet prezentaciji http://www.putevi-srbije.rs.

Podsetimo, ovaj apsurd sa nenaplaćivanjem ogromne deonice najvažnijeg puta u državi, počeo je sa uvođenjem zatvorenog sistema naplate. Ukinut je otvoreni sistem, po kome se ova deonica plaćala 330 dinara, ali su "Putevi Srbije" eto “zaboravili” da naprave naplatne stanice duž puta, i tako mesecima u vetar bacaju naše milione. Zašto? Nama nije jasno. Lepo bi bilo, da im je to pitanje postavio onaj ko ih je postavio da gazduju našom imovinom ili neki “istražni organ”. Nemoguće da ovo nije nikome zapalo za oko. Ili je moguće?         

Istovremeno sa bacanjem ovih miliona, građanima je objašnjeno da država Srbija nije u zavidnom ekonomskom položaju, pa im je tom prilikom uzeto još malo para sa plata i penzija. A, o visinama poreza, taksi i akciza, nije ni pristojno govoriti u jednom tekstu koji mogu da pročitaju i maloletnici.

A, onih 53 evra? Pa, platili smo. Ozbiljna je to država, nije se šaliti. A  i pošteno je, koristili smo tu deonicu auto-puta.