Jugoslav Krajnov uoči premijere "Upotreba čoveka": Uveo bih pravilo da se Tišma i Kiš moraju igrati bar jednom u sezoni

Jugoslav Krajnov uoči premijere "Upotreba čoveka": Uveo bih pravilo da se Tišma i Kiš moraju igrati bar jednom u sezoni

Nakon dve godine pozorišna predstava "Upotreba čoveka", nastala po romanu Aleksandra Tišme, napokon će imati svoju premijeru u Srpskom narodnom pozorištu.

Previše je vremena prošlo otkako se neki roman Aleksandra Tišme, jednog od najznačajnijih novosadskih pisaca, igrao na sceni naših pozorišta. Tome na put odlučio je da stane reditelj Boris Liješević, donevši odluku da adaptira roman "Upotreba čoveka". U pitanju je remek-delo književnosti, roman koji se bavi holokaustom, koji na jedinstven način oslikava život u našem gradu i govori o jednom Novom Sadu koji je nestao sa Drugim svetskim ratom. Tišma se u njemu bavio deportacijom novosadskih Jevreja 1944. godine, tretirao je pitanje logorskih bordela i pred čitaoce postavio pitanje - Može li se rat preživeti i nakon toga živeti?

O tome zašto je važno da pogledate ovu predstavu, koja se prvi put u istoriji igra u teatru, za portal Moj Novi Sad govorio je glumac Jugoslav Krajnov.

Šta je ideja romana i predstave "Upotreba čoveka"? 

To je roman ikona, roman koji je mala enciklopedija Novog Sada, u kojem imamo predratnu, ratnu i posleratnu priču Novog Sada. “Upotreba čoveka” počinje sa profesoricom nemačkog jezika koja dolazi u Novi Sad, kupuje divnu beležnicu u knjižari i počinje da piše dnevnik. Kroz njen dnevnik upoznajemo porodicu Vere Kroner, porodicu Sredoja Lazukića i porodicu njenog najboljeg druga Milinka. Govori o tome kako je Novi Sad živeo svoj procvat, u njem je građansko društvo živelo u spokoju, odlazili su na opere, išli na časove nemačkog jezika i na časove plesa, sve dok nije došao rat. To se desilo kao da smo zaspali i probudili se u potpuno drugom vremenu, u košmaru u kojem više ne važe nikakva pravila i gde je jedino važno kako preživeti. Mislim da je Tišma upravo o tome pisao - kako preživeti.

 


Kako biste predstavili Roberta Kronera, lika kojeg vi igrate? 

On je otac Vere Kroner, bogati Jevrejin i trgovac, čovek od knjiga koji je bio daleko ispred svog vremena. Školovao se u Beču, išao u teatar, čitao Getea, Hajnea, Šilera, živeo jedan potpuno kulturološki, prosvećen, proevropski život i onda došao u situaciju da mora da se suoči sa nadiranjem nacionalizma, fašizma. Novi Sad pada pod okupaciju i do njega dolazi vest da će Jevreji biti deportovani i da se oni svakodnevno ubijaju. Robert to jednostavno ne može da prihvati, on misli da će te sile zla biti zaustavljene razumom. Da će razum prosvećene, demokratske Evrope pobediti i da će fašizam biti zaustavljen. Međutim, knjige su izgubile u borbi sa ludilom koje je došlo. Dolazi ubijanje, logori, velika masovna streljanja u našem komšiluku... On čak u jednom trenutku kaže - Ovo ludilo koje dolazi sigurno će proći, ono će nestati, ali je pitanje da li ćemo ga mi preživeti, a Tišma upravo piše o tome na šta smo sve spremni da bismo preživeli. U svom romanu kroz likove Vere i Sredoja prikazuje ljude koji imaju izraženu želju za životom, onaj animalni instinkt za preživljavanjem. Vera ne bi preživela Aušvic da nije imala taj instinkt u sebi, ona odlazi u Aušvic, radi u toj kući radosti, postaje Nemačka kurva, sluša šta joj govori nadređeni, ali na kraju preživljava. Isti je slučaj sa Sredojem, koji je bio spreman sve da uradi, samo da preživi, dok Milinko i Robert koji su predstavnici ljudi od obrazovanja, stradaju jer nemaju izražen taj nagon za preživljavanje i nemaju snage da se suprostave.

 


Tišma tu postavlja pitanje - Da li postoji život posle tog života koji su vodili Vera i Sredoje, je li tako?

Za vreme rata mi postajemo upotrebljeni, mi smo izmanipulisani, stavljeni u neke nove okvire i u okviru tih zadatih međa pokušavamo da živimo. Vera, kada se vratila iz logora, nije mogla da se adaptira. Nju su ranije postavljali u neke okvire koje je morala da poštuje i da radi kako su joj govorili, i kada je izašla jednostavno nije mogla da se oslobodi te traume koju je nosila sa sobom i u jednom trenutku čak kaže - Pa bolje da nikada nisam ni izašla iz logora, jer i ovo je logor. To su pokušaji mrtvih ljudi koji hodaju da se spoje.

Možemo li napraviti paralelu u ovoj priči i onome što se dešava danas u svetu?

Fašizam je započeo celu priču Drugog svetskog rata, a i danas je globalno prisutan kao i totalitarni sistemi, zbog kojih su ljudi prinuđeni da napuštaju svoja ognjišta i postaju izbačeni iz normalnog života. I danas smo svedoci da su ljudi proterani sa jednog kraja sveta na drugi, pa pokušavaju da pređu u improvizovanim čamcima, pa se dave po Sredozemnom moru i tako dalje. Razlog su upravo ti totalitarni sistemi koji su i dalje itekako prisutni, pa i sam duh naci fašizma je još uvek svuda oko nas

 


U čemu se ogleda značaj ove predstave za Novi Sad i Novosađane?

Publika mora da dođe da gleda predstavu čoveka koji je najverodostojnije i na najveći umetnički način prikazao Novi Sad sredinom dvadesetog veka, neposredno pred rat i u toku samog rata. Mi svi hodamo tim ulicama koje je on opisivao i kada nađete nekoga da vam ispriča kako je bilo, gomilu identičnih stvari ćete čuti. On je prikazao propast svega onoga što je valjalo, svega što je bilo kultivisano i duhovno, a što je fašizam srušio. Ja bih uveo pravilo, bar u novosadskim pozorištima, da se Tišma i Kiš moraju igrati bar jednom u sezoni. To je jednostavno obaveza, jer su to dva naša najveća pisca koja prevazilaze, ne prostore Novog Sada i Srbije, nego prostore Evrope.

Predstavu ste u prethodne dve godine igrali u brojnim gradovima, zašto je novosadska publika toliko dugo morala da čeka premijeru? 

To je festivalska predstava, ona je rađena za festival u Čortanovcima. Nosilac produkcije je Novi tvrđava teatar, koproducenti su Újvidéki Színház, Grad teatar Budva i East West Centar Sarajevo, mi smo svi zajedno uradili tu predstavu i ona koliko je naša, toliko je i njihova. Odlučili smo da zatvorenu premijeru imamo januara 2020. godine u Újvidéki Színházu, ali je sticajem okolnosti ispalo da smo pre nje imali zatvorenu premijeru u decembru 2019. u Sarajevu, kada je predstava još uvek bila u work in progress fazi. Izvođenje je prošlo odlično, nismo očekivali da će sarajevska publika na taj način reagovati, možda najemotivnije od svih. Ti ljudi su plakali na predstavi, i toliko ih je pogodila da smo imali razgovor sa njima do dva ujutru. Tada smo videli koliko je Tišma u stvari jedan klasik i sa onim što je pisao mogu da se poistovete oni u Kabulu, u Sarajevu, u Podgorici, bilo gde. Svečana premijera je bila planirana za jul 2020. godine u Čortanovcima, ali onda se desila pandemija, pa smo prestali da igramo sve do  septembra, za kada je bio pomeren festival. Nakon toga smo tri noći zaredom igrali u Budvi i tri noći imali stajaće ovacije i onda je  zbog pandemije opet sve stalo. Nakon toga kreće festivalski život predstave. Dobili smo glavnu nagradu publike na “Šabačkom proleću” i Emina Elor je dobila nagradu za najbolju glumicu, onda je u Užicu na "Jugoslovenskom festivalu" Aljoša Đidić dobio nagradu za mladog glumca, Marina Sremac nagradu za kostim, a Željko Piškorić nagradu za scenografiju. Svaki festival je obeležila ova predstava i ostala je vrlo zapažena. Sada napokon stižemo na scenu Srpskog narodnog pozorišta gde ćemo, 14. i 22. oktobra prvi put igrati predstavu "Upotreba čoveka".

Oceni vest:
10
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • On bi Tišmu i Kiša...

    pre 15 dana i 23 sata

    Ubrzo će ovakva razmišljanja biti stavljena na listu nepoželjnih.
    Igraće se samo predstave koje prikazuju život sportista i manekenki, kao i rimejkovi rijalitija, određenih, koji se smatraju uspešnim.
    Dakle, scenaristi, zapisujte događaje rijalitija, samo će to biti otkupljivano.
    Sve ono što neko smatra "kulturom" biće proglašeno nepodobnim, a ovakvi govornici podbunjivačima protiv uspešnog sistema.
    A komunizam ste smatrali zatvorom... samo polako.

    Oceni komentar:
    0
    6